Teret na irskim plećima

Specijalno za „Vreme“ iz Dablina

Grickaće se nokti u Briselu do 12. juna kada će se održati referendum u Irskoj za prihvatanje Lisabonskog sporazuma. Ako Irska kaže „ne“ to znači da pada u vodu još jedan pokušaj reorganizacije proširene Evropske unije. Poznato je kako se završio slučaj „evropskog ustava“. Francuska i Holandija su rekle ne. Onda je potpisan Lisabonski sporazum koji je u 90 odsto članova identičan ustavu, ali pod drugim imenom. Potpisali su ga šefovi vlada svih 27 članica EU u decembru prošle godine u Lisabonu. Sve zemlje osim Irske ratifikovaće sporazum u nacionalnim parlamentima, a jedino Irska, po svom ustavu iz 1937, mora da organizuje referendum. Veliki teret na irskim plećima odslikava se i u uzavreloj atmosferi uoči referenduma. Istraživanja pokazuju da vodi kampanja za glas „da“, ali sa veoma malom prednošću i još uvek velikim brojem od oko 40 odsto neopredeljenih.

USTAV NA MALA VRATA: Šta je u stvari Lisabonski sporazum? Specijalno za „Vreme“, Meri O’Rurk, bivša potpredsednica vladajuće stranke i član irskog parlamenta, odgovara: „Sporazum znači da EU nastavlja svoj posao na pojednostavljen, demokratskiji i efikasniji način, pomaže u ujednačavanju plata i prvi put pruža mogućnost građanske inicijative.“ Gradonačelnik grada u centralnoj Irskoj i član Šin Fejna, jedine parlamentarne stranke koja oponira sporazumu, ima drugačije mišljenje. „Ovo je loš sporazum za Irsku, za javni servis, radnike i farmere. Zajednička spoljna politika ruši našu tradicionalnu neutralnost i gura nas u NATO. I naš bivši premijer Berti Ahern, čija stranka promoviše sporazum, rekao je da se tekst ne razlikuje mnogo od teksta evropskog ustava.“

Realno, ovaj sporazum donosi novine u poslovanje i funkcionisanje EU. Uvodi se nov sistem glasanja, funkcija predsednika i ministra inostranih poslova koji bi trebalo da predstavlja Evropu na međunarodnom planu. Omogućava se formiranje evropske vojske i zajedničke politike na granicama EU i prema imigrantima. Prvi put se pominje i mogućnost izlaska iz EU! Evropska komisija, telo gde se donose zakoni, više neće jednoglasno odlučivati, već po principu kvalifikovane većine, a članice neće imati svake godine predstavnike u tom telu. Irska, recimo, od 15 godina, pet godina neće imati „ministra“ i to je ono na šta se pozivaju protivnici sporazuma. Pravo veta ostaje samo u nekoliko slučajeva, na primer u slučaju poreske politike.

Tako je za jedne Lisabonski sporazum Evropa XXI veka, dok je za druge gubitak suverenosti i neutralnosti. Pitanje irske neutralnosti je već tema za drugu priču. U Drugom svetskom ratu kada se dobro znalo ko su negativci, Irci su bili neutralni, uz poneki skandal pomaganja fašistima, a onda su u američkoj invaziji na Avganistan i Irak svojim aerodromima opsluživali američke avione za dotok goriva…

Kada je reč o ovom sporazumu, u Irskoj su se stari protivnici složili, a tradicionalni prijatelji razdvojili. Dve najveće opozicione partije podržavaju vladajuću partiju u kampanji za prihvatanje, dok koalicioni partner u vladi, Zelena stranka, ostaje po strani jer nije imala dovoljnu većinu na internom glasanju povodom zauzimanja javnog stava. Levičarske stranke su većinom protiv, ali glavna, Laburistička stranka podržava sporazum. Podeljeni su i veliki sindikati u zemlji, tako da zvaničnog stava još nema. Predsednik Udruženja farmera javno promoviše glas „ne“, ali ostavlja ostalim farmerima da glasaju po savesti. Kampanje se zahuktavaju, neke su čak i oštro kritikovane. Jedna desničarska organizacija je lepila plakate sa irskim herojima i natpisom „Oni su dali živote za tvoju slobodu, nemoj je odbacivati“. Jedna od najglasnijih nevladinih organizacija, Libertas, koju vodi irski multimilioner, u svojoj „ne“ kampanji lepi postere sa vilom – misli se na onu za seno, ispod koje se obraćaju evropskom ministru za poljoprivredu i upućuju gde može da zabode istu.

NEMA PLANA B: Tako se vodi borba za neopredeljene glasače od kojih pola ni ne planira da izađe na referendum. Ishod je potpuno neizvestan, a prethodna istraživanje ne moraju ništa da znače. Kada se održavao referendum za Sporazum iz Nice, 2001, statistika je pokazivala da će Irci glasati „za“; međutim, na veliko iznenađenje, Nica nije prošla u Irskoj. Ali, pošto za neposlušne postoji i popravni, Irci su se predomislili, pa su rekli „da“, na ponovljenom referendumu 2002. I time je otvoren put za prvo veliko proširenje EU.

Možda će i sada imati pravo na preispitivanje svoje odluke, iako je predsednik Evropske komisije Hose Manuel Baroso izjavio da nema plana B. U slučaju da irska kaže „ne“, EU će funkcionisati po dosadašnjim ustaljenim pravilima.

Nama ova priča pokazuje i drugu stranu EU i stav nekih članica prema prebacivanju sve većih nadležnosti na EU, kao i da oštra kampanja za i protiv sporazuma može da se dogodi i negde drugde osim u – Srbiji.