U septembru 2022, pola godine nakon početka rata u Ukrajini, neko je razneo gasovod Severni tok u Baltičkom moru. Njime je gas tekao iz Rusije za Nemačku. Sada nemačko državno tužilaš¡tvo traži jednog osumnjičenog Ukrajinca, ali on se verovatno sklonio u Ukrajinu, piše Dojče vele.
Evo hronologije događaja:
2005: Nemačka vlada sa kancelarom Gerhardom Šrederom (SPD) i ruska vlada sa predsednikom Vladimirom Putinom potpisuje izjavu o namerama da se sagradi gasovo Severni tok 1. On je, zaobilazeći tranzitne zemlje, trebalo da sprovodi ruski gas do Nemačke kroz Baltičko more. To je inače ideja koja potiče još iz 90-ih godina.
2006: Osniva se društvo Severni tok d.o.o. čiji je zadatak da isplanira i izvede projekat. U njemu učestvuju ruski Gazprom i više evropskih energetskih koncerna, jer za ovaj način snabdevanja gasom nije zainteresovana samo Nemačka, već i druge Evropske zemlje.
2010: Počinje gradnja Severnog toka 1. Gasovod sa dve cevi dužine 1224 kilometra spaja Viborg u Rusiji sa nemačkim gradom Lubminom.
2011/2021: Obe cevi se puštaju u rad. Cilj je da snabdevaju Evropu gasom najmanje 50 godina. Troškovi gradnje su prema navodima firme Severni tok iznosili 7,4 milijarde evra.
Ruska aneksija Krima ne igra ulogu
2013: Počinje gradnja Severnog toka 2. Postavljaju se još dve cevi koje se velikim delom protežu paralelno sa već postojećim.
2015: Potpisuju se prvi ugovori o korišćenju Severnog toka 2. Za stolom su ponovo Gazprom i više evropskih energetskih koncerna. Godinu dana pre toga, Rusija je anektirala Krim. To za ondašnju nemačku kancelarku Angelu Merkel (CDU) nije bio razlog da zaustavi projekat.
Otpor raste
2016: Od samog početka su pre svega Ukrajina, Poljska i baltičke države gajile otpor prema Severnom toku zbog svojih bezbednosnih interesa. I iz Evropske unije su stizala upozorenja. Kada je Donald Tramp postao predsednik SAD, i ta zemlja se usprotivila Severnom toku. Tramp je smatrao da on stvara preveliku zavisnost Nemačke od ruskog gasa. Nemačka vlada je ignorisala sve te primedbe Severni tok predstavljala ne samo kao odgovor na potrebe Evrope za sigurnim snabdevanjem gasom, već i kao instrument za postizanje mira kroz trgovinu.
2018: Počinje gradnja Severnog toka 2. Nemačka kancelarka Angela Merkel prvi put saopštava da Severni tok nije samo privatan privredni projekat, već „da tu naravno treba uzeti u obzir i političke faktore“. Ali zaustavljanje gradnje za nju ne dolazi u obzir.
2019: SAD pooštravaju ton i Ričard Grenel, ambasador te zemlje u Berlinu, piše preteća pisma nemačkim firmama koje učestvuju u projektu.
2021: Severni tok 2 je gotov. Nemački kancelar Olaf Šolc (SPD) se, ubrzo nakon stupanja na funkciju, založio za zaustavljanje projekta iz političkih razloga. On je okarakterisao gasovod kao „privatan privredni poduhvat“ na koji valja gledati nezavisno od odnosa sa Rusijom. A ti odnosi su tada postajali sve lošiji.
Rat je sve promenio:
22. februar 2022: Zbog ruske agresije na Ukrajinu, kancelar Šolc zaustavlja izdavanje tehničkih certifikata i odobrenja za rad Severnog toka
24. februar 2022: Rusija napada Ukrajinu. Kritičari projekta Severni tok vide u tome potvrdu svojih upozorenja. Isporuke gasa preko Severnog toka 1 se nastavljaju, ali u manjem obimu – zbog sankcija koje je EU uvela Rusiji.
Jul/avgust 2022: Severni tok 1 obustavlja rad zbog, kako je Gazprom saopštio, kvara na jednoj turbini. Kasnije, kada je havarija otklonjena, snabdevanje gasom se nastavilo – da bi do kraja avgusta opet bilo obustavljeno. Portparol Kremlja Dimitrij Peskov je rekao da će ono biti nastavljeno tek kada se ukinu sankcije Rusiji.
Ko stoji iza diverzije?
2023: Pojavljuju se različite teorije o tome ko bi mogao da stoji iza ovog napada. Poznati američki istraživački novinar Sejmur Herš je u opširnom članku na svom blogu utvrdio da su akciju izveli američki marinci uz pomoć norveške mornarice. Za to nije podneo konkretne dokaze.
Avgust 2024: Poljsko državno tužilaštvo je saopštilo da je od svojih nemačkih kolega dobilo nalog za hapšenje jedne osobe osumnjičene za učešće u napadu. Prema pisanju informativnog portala nemačkog javnog servisa Tagesšau, to se desilo još u junu. Osumnjičeni Ukrajinac Volodimir Z. se, prema navodima poljskih vlasti, u to vreme nalazio u Poljskoj, da bi se „početkom jula“ sklonio u Ukrajinu. Na pitanje zašto nije reagovalo pre toga, poljsko državno tužilaštvo je odgovorilo da nemačka vlada nije unelo ime osumnjičenog u Šengenski registar osoba za kojima je izdat evropski nalog za hapšenje – zato poljska granična policija nije mogla da uhapsi Volodimira Z.
