Sudeći prema ranijim izjavama i tvitovima predsednika SAD Donalda Trampa, Severna Koreja je pakao a Kim Džong Un đavo, ali mali đavo, to jest „budala“ i „jadno psetance“, koje će on, veliki Tramp, da zbriše sa lica zemlje ne bude li se pokorio volji Amerike. Vođa severnih Korejaca „ludaku“ u Beloj kući nije ostajao dužan.
Nema veze. Ko se toga seća još. U svetu Tvitera, ili zemlji sa kontrolisanim medijima, nekoliko nedelja je čitava večnost. Kada se u utorak 12. juna Donald sreo sa Džong Unom u Singapuru, sve je bilo „sjajno“. On, Donald Tramp, ispisao je istoriju. Što nijedan američki predsednik u poslednjih sedamdeset godina nije uspeo, njemu je pošlo za rukom: da se sretne sa vođom Severne Koreje.
Tramp se osećao „zaista sjajno“, rekao je da će on i Kim Džong Un imati „sjajan odnos“, čak ga je posle „veoma uspešnih“ razgovora pozvao da ga poseti u Vašingtonu. Šou ala Tramp. Samo što sebe nije predložio za Nobelovu nagradu za mir. Sve je great, great, great.
NOT SO GREAT: Jedino što nije bilo tako great je dokument koji su Amerikanac i Severnokorejac potpisali: o obustavljanju nuklearnog programa u Severnoj Koreji i uništavanju nuklearnog oružja ni reči. Kim Džong Un je potpisao samo da je principijelno privržen deknuklearizaciji korejskog poluostrva, što može da znači sve i ništa. U svakom slučaju, Pjongjang za sada zadržava svoje oružje, a sankcije Sjedinjenih Država ostaju na snazi.
Tramp je svoj potpis stavio na obavezu SAD da Severnoj Koreji pruži „bezbednosnu garanciju“, šta god to značilo, i da će obustaviti velike vojne manevre u regionu. Sankcije je spreman da olabavi, ali tek kada Severna Koreja počne da se razoružava. Niko se, dakle, ni na šta nije obavezao, niti je utvrđen neki vremenski period kada bi išta moglo da se desi. Ako je verovati Trampu, što malo ko mimo njegovih pobornika čini, sve će to „veoma, veoma brzo da se desi“, za detalje nije se ovog puta imalo vremena.
Svakako je vredno pažnje što su jedan američki predsednik i jedan severnokorejski vođa bilo šta miroljubivo potpisali, samo da lajtmotiv Trampove politike nije „rekô pa porekô“.
EU IZMEĐU SAD I KINE: Jedva dva dana pre samita u Singapuru, Tramp je stavio, ali onda još u avionu tvitom povukao svoj potpis na zajedničko saopštenje sa samita G7 u Kanadi, na kome su lideri Kanade, Francuske, Nemačke, Italije, Japana, Ujedinjenog Kraljevstva i, jelte, Donald Tramp pokušali da prevaziđu trgovinski rat koji je Tramp izazvao uvodeći poseban porez na uvoz aluminijuma i čelika u SAD i najavljujući da razmatra i povećanje carine na uvoz automobila. Tramp je tako bacio rukavicu u lice i Evropi i Kini, kojoj preti oglobljavanjem raznorazne robe za široku potrošnju.
U Evropi i Kanadi je preovladalo mišljenje da u Beloj kući sedi neuračunljiv i nepouzdan partner najkasnije kada je Tramp povukao SAD iz Klimatskog sporazuma. Sve što je kasnije radio (i tvitovao) samo je potkrepljivalo to mišljenje. Zato se postavlja pitanje koliko Trampov potpis na bilo šta uopšte vredi i da li će na sledećem ćošku promeniti politiku.
Trgovinski rat sa prirodnim, decenijskim, pouzdanim partnerom SAD koji se čini neizbežnim (tj. koji je već počeo) gura EU u zagrljaj Kine, koja nije nimalo prirodan (ne dele se iste „vrednosti“) niti tradicionalan partner za evropske države, a odnosi se zasnivaju na čisto ekonomskim interesima uz veliku podozrivost Evropljana. Za razliku od Trampovih bombastičnih slogana kao što je I’ll make America great again, Kina uverljivo i, čini se, nezaustavljivo izrasta u najjaču svetsku privredu.
Sve to u Evropskoj uniji baca debelu senku na Trampove mirotvorne pokušaje na korejskom poluostrvu. Sa jedne strane EU je uvučena u hladni rat sa Rusijom; sa druge u trgovinski rat sa SAD; sa treće je partnerstvo sa Kinom rabota sa neizvesnim ishodom. Pitanje izbeglica sa Bliskog istoka i sa severa Afrike daleko od toga da je rešeno, a jaz između bogatog severa i siromašnog juga kontinenta je sve veći. I za razliku od SAD, Rusije ili Kine, EU nema zajedničku spoljnu, bezbednosnu ili ekonomsku politiku, već svaka zemlja gleda pre svega sopstvene interese.
Pri svemu tome naravno da je lepo što su se Donald Tramp i Kim Džong Un rukovali i što narednih dana verovatno neće zveckati oružjem.
