Sve je to u ljudskoj prirodi

Jedan poučan primer iz ranog srednjeg veka: dvadesetak kilometara zapadno od dičnog grada Strazbura nalazi se gradić Molzem (Molsheim) u kome je – sticajem porodičnih okolnosti – vaš novinar proveo mali, ali lep, deo svoje adolescencije među dobrim Alzašanima. Gradić je inače poznat po tome što ima najstarije i najbolje očuvane velike drvene orgulje u prelepoj katedrali iz XIV veka. Dakle, grb grada Molzema je štit na kome je krajnje neuobičajen prizor: leš mladog čoveka polomljenih udova bačen na točak. Sačuvane arhive kažu da je negde polovinom XIV veka taj mladić bio osuđen na smrt i javno pogubljen na točku u prisustvu svih dobrih građana koji su se tome veselili i u celom spektaklu našli „poučno i hrišćansko uživanje“. Uživanje je potrajalo, jer spretan dželat može da vam polomi sve glavne kosti tako da umirete dva-tri dana pred očima javnosti. Uskoro zatim desilo se da lokalno pravosuđe dođe do konačnih dokaza da je taj momak bio nevin. Krajnje neprijatnu situaciju koja je nastala gradski oci razrešili su na način elegantan: usvojili su goreopisani gradski grb, kao znak večitog kajanja za kobnu sudsku grešku. Od toga pokojnom nesrećniku nije bilo ništa lakše, ali ni uživanje u njegovoj agoniji nije sugrađanima nimalo smanjeno, jer je praksa javnih pogubljenja nastavljena; u Francuskoj do 1924, kada je poslednja glava javno pala s giljotine u korpu pred malobrojnom publikom na kapiji zatvora Sante u Parizu. Postoji fotografija, očito krišom snimljena sa prozora obližnje kuće: možda dvadesetak ljudi okupljenih oko giljotine koja svojim važnijim krajem napola viri iz zatvorske kapije, nekoliko sudskih stražara i – ako pamćenje ne vara – dželat u polucilindru nagnut nad osuđenikom vezanim za dasku. Svetlost je slaba (zora je u pitanju) i fotografija ima jedan zaista umetnički ton i jak dokumentarni karakter, mada tako musava i tehnički loša. Od tada su se glave u Francuskoj odsecale u tajnosti zatvorskih dvorišta.

Javna pogubljenja stara su koliko i pravosuđe i neodvojiva su – kao fenomen – od fenomena smrtne kazne; čak kazne uopšte. Naime, kazna je primer drugima. Pošto nije bilo novina, radija, televizije i interneta, da bi se primer pokazao u svom punom značaju bilo je neophodno lično prisustvo javnosti. Ta potreba – što je zanimljivo – ostala je prisutna i u vreme masovnih komunikacija: Nemci su za vreme Drugog svetskog rata rado vešali u prisustvu javnosti (Stevan Filipović i mnogi drugi) ili javno izlagali tela pogubljenih (Terazije); četnici su često javno klali; komunisti su u Čehoslovačkoj javno vešali žrtve staljinskih pogroma. Sve je to još bilo fotografisano i snimano na film – da se element javnosti pojača. Danas u Iranu vešaju javno (o kuku građevinske dizalice, da se nesrećnik uguši – što je razlika u odnosu na pravilno vešanje kojim se lomi vrat i smrt je trenutna); u Saudijskoj Arabiji barem odsecaju glavu jednim zamahom sablje, ali i kamenuju – javno takođe. Kinezi hoće javno da streljaju na stadionima, jednim preciznim metkom u potiljak, doduše, ali ipak javno.

Na stranu što sve to nimalo ne pomaže smanjivanju kriminaliteta, kao što je poznato; javno ili diskretno, smrtna kazna ne pomaže. Ima tu nešto drugo, nešto danas dubinski pornografsko, ali nekada davno sasvim prirodno (nije jedini takav slučaj). Treba se vratiti u duboku prošlost i razumeti naše pretke. Javno pogubljenje bilo je nešto sasvim prirodno i bogougodno u srednjem veku i donedavno, kad čovek razmisli. Zanimljivo je da je taj običaj preuzet od nehrišćana bez preispitivanja; konačno, Isus je bio javno pogubljen na Golgoti, kao i mnogi kasniji mučenici… Valjda je spektakl javne smrti i agonije imao – i još ima! – neku privlačnost dublju od civilizacijskih glazura i moralnih pouka. Sigurno je da su se prosvećeni i moralni nehrišćani, antički Grci i Rimljani, na primer, gadili javnih pogubljenja. Rimljanima je to bilo lakše, jer su osuđenici na smrt često završavali u gladijatorskim arenama i međusobno se ubijali na veselje plebsa i patricija. Ostatak te odvratne tradicije danas je simbolično prisutan u TV svađaonicama i „piramidama“.

Hrišćanstvo donosi kvalitativnu razliku: pošto je vlast od Boga i pošto je sistem vrednosti jedinstven i hijerarhijski uređen, izvršenje presude koja se smatra za pravednu ima svoje mesto u tom sistemu vrednosti. Ta egzekucija je interiorizovana i time prirodna, poželjna i bogougodna – bez obzira na okrutnost; štaviše, okrutnost je podešena tako da bude u skladu sa zločinom koji se kažnjava. Javnost se, dakle, javlja kao prirodna i neizbežna okolnost. Bilo je slučajeva da su optuženi bili javno saslušavani na mukama, suđeni i pogubljeni u prisustvu svetine – da sve bude transparentno, kako bismo danas rekli. Tu nije bila reč samo o smrtnoj kazni: sve telesne kazne izvršavane su javno, pa je tako pobožna svetina mogla da se veseli javnim bičevanjima, žigosanjima usijanim gvožđem, sakaćenjima (to mogu i danas u šerijatskim sistemima gde seku ruke i noge) i izlaganjem na stubovima srama. Kao i svaki javni spektakl, javna izvršenja kazni imala su svoje kriterijume, ocenjivanja i pravila. Dželati su (kao danas tv-voditelji) ocenjivani po kriterijumima surovosti ili efikasnosti: nekad se očekivalo da izvršenje presude traje što duže, a nekada što kraće; dželat koji ne bi iz jednog zamaha mačem ili sekirom odrubio glavu gubio je na rejtingu; ali i dželat kome bi osuđenik umro na mukama pre vremena. Kada je trebalo pogubiti onog Damiena koji je nožem ubio francuskog kralja Anrija IV (atentat iracionalan i neobjašnjiv; nešto kao onaj Hinkli koji je pucao na Regana), dželat je ostao bez honorara: Damien je podlegao mukama pre nego što je propisno bio raščerečen načetvoro uz sve sipanje rastopljenog olova u usta i rane. Svetina i vlasti bile su razočarane, ali tadašnja medicina nije bila u stanju da predvidi koliko čovek može da podnese, za razliku od onih argentinskih doktora koji su pazili da žrtve mučenja tajne policije ne izdahnu pre vremena (ako ambasada Argentine opet protestuje, kao onda kad smo pominjali nestale, los desaparecidos, naljutiću se jako!).

Negde od početka XX veka širom hrišćanluka polako se odustaje od javnih pogubljenja; počinje se čak i sa ukidanjem smrtne kazne. Uvode se „humanije“ metode od preostalih – vešanja, davljenja (u Španiji), giljotine i streljanja: električna stolica, pa trovanje cijanidom (gasna komora) i na kraju smrtonosna injekcija. U Srbiji hajduke i dalje streljaju javno, za primer; iz njihovih predsmrtnih govora i izjava dalo se mnogo naučiti o prirodi kriminaliteta: o tome kako od hajdučije koristi imaju samo jataci, na primer.

Amerikanci, u svojoj opsesiji napretkom, uveli su električnu stolicu, gasnu komoru i smrtonosnu injekciju, ali nisu isključili javnost do kraja. Naime, u mnogim državama SAD gde i dalje postoji smrtna kazna porota koja je optuženog glasanjem oglasila krivim ima zakonsku obavezu da prisustvuje pogubljenju – pa neka oni vide šta su rešili… Tako se mnogim porotnicima desilo da vide kako to u stvari izgleda, pa i u slučajevima kad smrt nije bila baš trenutna, kao ono nedavno kad im je osuđenik od injekcije umirao 34 minuta. Porotnici su tu bili u neravnopravnom položaju, kad ih uporedimo sa onom srednjovekovnom svetinom koja je za javno pogubljenje hvatala mesta još od jutra, donosila užinu i vino i dovodila decu da se raduju i pouče. Porotnici prisustvuju posledici svoje odluke, sami i bez svetine koja bi ih verovatno ohrabrila i podržala.

Veliko je i neprijatno pitanje: koliko bi se građana i građanki danas na nekom referendumu izjasnilo za ponovno uvođenje javnih pogubljenja? Čovek se od televizije na kraju krajeva zasiti… Ciničan odgovor glasio bi: zavisi od toga koga treba javno pogubiti. Okolnost da su oni bootleg (švercovani) snimci Sadamovih poslednjih trenutaka naišli na toliko oduševljen prijem kod generalne publike ukazuje na beskrajne mogućnosti. Setite se samo one pesmice iz kultnog Kralja Ibija (Chanson de decervelage); autor Alfred Žari živeo je u vreme javnih giljotiniranja i znao je o čemu govori. Setite se i koliko se ljudi sa strašću zadržava na mestima krvavih saobraćajnih nesreća i zločina, blenući slaboumno u krv. Setite se tužnog spektakla „suđenja“ Čaušeskuovima 1989, od čega se Mira Marković bila onako potresla. Da su ih hladno pobili odmah i bez priče, da su u Sadamovu rupu ubacili ručnu bombu itd., sve bi bilo lakše i jednostavnije. Zašto?

Zato što su suđenja nekako najviše pornografski deo cele te priče o smrtnoj kazni, čak više i od javnog pogubljenja, sve i kad je sve po zakonu i pravu. Setite se na kraju opet dobrih Alzašana iz Molzema.