Sve je slično, samo što se razlikuje

Za „Vreme“ iz Lisabona

Početkom ovog meseca, Portugal pored već trogodišnje ekonomske, potresa i politička kriza: zbog nesuglasica oko novih mera štednje vladu je napustilo četiri ministra – finansija, inostranih poslova, poljoprivrede i socijalne zaštite, te je izgubila većinu u parlamentu. Ovaj politički potres odrazio se na tržište hartija od vrednosti: kamate na državne obveznice preko noći su porasle sa 5,7 na čak osam odsto.

Opozicija zahteva od premijera Pedra Pasosa Koelja da i on podnese ostavku i raspiše vanredne izbore, no on to odlučno odbija uz tvrdnju da će kriza biti prevaziđena, da neće da prihvati ostavku ministra inostranih poslova Paula Portaša, lidera konzervativne Narodne partije, koalicionog partnera Socijaldemokratske partije na čijem je čelu Koeljo. „Neću odustati od moje zemlje“, rekao je premijer u televizijskom obraćanju naciji.

Nezaposlenost se približava petini broja radno sposobnih, a čak trećinu stanovnika Portugala čine penzioneri. Međutim, razlike u iznosu penzija su veoma velike: dok penzionisani državni službenici imaju penzije oko 1000 evra, koliko iznosi prosečna portugalska plata, većina „običnih“ penzionera dobija upola manje, kolika je inače minimalna plata. Premijer s Koeljo je podržao ministra finansija Vitora Gašpara u naumu da kroz nove mere štednje dodatno „skreše“ penzije, a kako taj predlog nije naišao na odobravanje članova koalicione vlade iz redova Narodne partije, Gašpar je podneo ostavku, čime je dao inicijal političkoj krizi.

TRI POGLEDA: „O krizi se mnogo više priča i stiče se utisak da je mnogo veća nego što zaista jeste“, kaže za „Vreme“ Kleja Detri, doktorka arheologije, docent na Lisabonskom univerzitetu. „Nije tako crno niti beznadežno: životni standard jeste niži od onog na kakav smo navikli u poslednjih dvadeset godina, ali on je bio takav, jer smo kao društvo trošili više nego što smo proizvodili.“

„Kriza je mnogo dublja nego što na prvi pogled može da se zaključi“, kaže Serđo Moreira, recepcionar u jednom od mnogobrojnih kampova u Portu, drugom po veličini portugalskom gradu. „Šta je drugo moglo da se očekuje u državi koja plaća poljoprivrednicima da ne obrađuju zemlju, ribarima da ne love ribu, nezaposlenima da ne traže posao.“

„Prihodi od turizma čine čak 40 odsto portugalskog društvenog proizvoda“, kaže Ivo, menadžer ne baš jeftinog restorana „Tito II“ u Portu. „Čak i najmanja finansijska kriza u zemljama odakle turisti dolaze kod nas se očitava kao zemljotres. Sa druge strane, ovom stanju u kojem smo doprineli smo svi mi, naročito političari, bilo levi, bilo desni.“

BILO NEKADA: Nekad kolonijalna sila koja se prostirala na tri kontinenta, odnosno četiri ako se broji i matični – Evropa, Portugal je usled finansijsko-falsifikatorske ujdurme genijalnog prevaranta Alvesa Rijasa dvadesetih i krahom berze tridesetih godina prošlog veka, sledećih 50 godina važio za najsiromašniju zapadnoevropsku zemlju, koja je tavorila pod fašističkom diktaturom Antonija Salazara i njegovih sledbenika. Tako je bilo sve do „Revolucije karanfila“ (1974), kada je upravljanje zemljom preuzela vojna hunta, uz obećanje da će za najdalje dva mandata vojne vlade biti raspisani demokratski izbori.

Koliko god da je to obećanje tada zvučalo prazno i izazivalo posprdljive komentare tipa „jeste, samo ako ne bude“, ipak je tako bilo: devet godina posle preuzimanja vlasti, vojna hunta se povukla i vlast su preuzeli civili. U Evropsku ekonomsku zajednicu, današnju Evropsku uniju, Portugal je primljen 1986. godine, a 2001. godine eskudos je zamenjen evrom.

Od pristupanja Evropskoj ekonomskoj zajednici, sve do pre godinu-dve, portugalska ekonomija konstantno je rasla, ne manje od pet odsto godišnje, da bi poslednje dve godine bila u recesiji od tri odsto godišnje.

SKUPO?: „Najveća greška je ulazak u evrozonu: onog dana kad smo napustili eskudos i prihvatili evro, cene su se udvostručile, a plate su ostale iste“, tvrdi Serđo. „Najgore od svega je što je poskupela hrana: prosto, preskupa je za naše plate.“

To sa cenama je vrlo zanimljivo: naime, cene hrane u prodavnicama, odnosno cena skoro svega, je ili niža, ili slična cenama u Srbiji, od goriva do piva, jedino što je (možda) skuplje jeste voće i povrće, ali i to ne baš dramatično, jedva desetak do dvadeset odsto. Međutim, kad se u obzir uzme prosečna plata/penzija, cene u Portugalu su, u stvari, drastično niže nego u Srbiji.

PRERASLI: U poslednjih 20 godina, putna infrastruktura, odnosno infrastruktura uopšte uzev, prošla je kroz značajnu metamorfozu: zemlju su premrežili auto-putevi, regionalni i lokalni putevi bez izuzetka temeljno renovirani i u takvom su stanju da je to milina za videti, nekmoli voziti se njima. Na nekima od njih se po boji asfalta vidi da su renovirani davno, ali nisu „rupavi“ niti su krpljeni, a ne može se reći da tu nema prometa, pa da su, kao, zbog toga očuvani.

O horizontalnoj signalizaciji – onim belim linijama po sredini i ivici kolovoza, da se i ne govori: kao da su juče udarene. O vertikalnoj takođe: od svih drugih evropskih država kroz koje mora da se prođe da bi se tamo stiglo i odande vratilo, Portugal ima najrazvijeniju vertikalnu signalizaciju, pre svega putokaze. Prosto: treba biti talentovan pa da se zaluta ili pogrešan put odabere.

„Imamo infrastrukture više nego što nam je potrebno“, komentariše Serđo. „To je sve pravljeno na kredit, gradile su ih strane firme.“ To se, objašnjava, „knjižilo“ kao rast i svima je bilo lepo sve dok „nismo prerasli, pa sad pucamo“. Kriza bi se lakše podnela, veli i ograđuje se – „ako bi do krize uopšte došlo“, da taj novac nije „utučen“ na „nepotrebne puteve“, već na prilagođavanje postojeće i razvijanje nove industrije.

„Političari najviše vole da troše novac, a putevi su ‘dušu dali’ za to“, kaže Kleja. „Putevi su skupi, ali lako vidljivi: odličan su argumenti pred svake izbore“.

POGREŠNO: Iako je kriza, putevi se i dalje grade/rekonstruišu, naročito regionalni i lokalni, rekonstruišu se ulice u naseljenim mestima, od najudaljenijeg, a nastanjenog sela, do Porta i Lisabona. To je, kažu, zbog predstojećih lokalnih izbora koji su raspisani za novembar: iako do njih ima još nekoliko meseci, svi koji lokalnu vlast drže započeli su da ubeđuju birače kako oni „dobro rade“, ergo – treba ih ponovo birati.

„Velika je greška što je država promovisala ‘što bolje obrazovanje’, pa smo došli do toga da imamo ‘armiju’ visokoobrazovanih koji nemaju posla, a ‘ispod njihovog je nivoa da rade bilo šta’, a da sa druge strane nemamo zanatlije, majstore…“, kaže Ivo. „U stvari, ima, ali reč je o priučenima zanatu, ne o školovanima.“

„Imamo 1000 lekara koje je država školovala 16 godina, ali nije izgradila bolnice, domove zdravlja, ambulante…“, potvrđuje Serđo. „Što je još gore, na našim univerzitetima se titula lekara stiče sa pola poena manje nego recimo u Španiji, pa ne mogu ni tamo da se zaposle, jer ne ispunjavaju kriterijum za tih pola boda: sede kod kuće i tako.“

NE VALJA: „Sve političke stranke su u stvari iste, razlikuju se samo po imenima političara. To je zato jer glasači manje-više i ne znaju za koga glasaju, već se opredeljuju kao za fudbalske timove – za koga navijaju deda i otac, za njega navijaju sin i unuk. Tako je i sa strankama“, objašnjava Ivo „stanje stvari“ u politici.

Tako, u rasporedu snaga, objašnjava, sve stranke su „tu negde“, sa malim oscilacijama u podršci, tako da se na političkoj sceni već dvadeset godina „vrte isti ljudi“. Jedina je promena, dodaje, kad se na političkoj sceni pojavi nečiji sin. „Imamo već političarske dinastije“, kaže.

Sa druge strane, kako kriza odmiče, „ima sve više onih koji se za politiku interesuju“ i da je sve više onih koji stoje na stanovištu da „ne treba glasati ni za koga“, doduše vrlo originalnom metodom: da na birališta dođu, ali da ne glasaju, nego da prestoje ispred i da na taj način pokažu nezadovoljstvo ponuđenim. Na pomen „belih listića“, uzvraća sa „ne, ne… ovo je mnogo efikasnije“. U čemu je efikasnost, međutim, nije uspeo da objasni, ili ovaj novinar objašnjenje nije razumeo.

Kako god, jednostavno rečeno, svejedno je ko je na vlasti, jer svi su oni isti, sve će da urade zarad svog (udobnog i lukrativnog) položaja, kakve god to (loše) posledice može da ima. Ivo navodi primer: po ulasku u Evropsku uniju, svaka vlada subvencionisala je obilnim „grantovima“ napuštanje neprofitabilne poljoprivredne proizvodnje i „prelazak na nešto drugo“, jer usitnjena poljoprivreda na severu ne može da konkuriše latifundijama južno od Lisabona. Ispostavilo se, međutim, da je sa latifundijskog juga bilo mnogo više korisnika (anti)poljoprivrednih tranzicionih fondova. Rezultat takve politike je skupa hrana, mnogo napuštenih gazdinstava. Ipak, mnogo više u nekad bogatim ravnicama, nego na severu: dok je ne jugu aktivna tek svaka treća farma, a i to više zbog „grantova za projekte“, nego zbog samoodržive poljoprivredne proizvodnje, na severu ubiru po dve žetve godišnje: čim je skinuta pšenica već početkom juna, odmah je posejan kukuruz za silažu. Ali, malo je to spram potreba: Serđo tvrdi da Portugal „uvozi sve“. Kaže i da „dok sever radi, jug troši“, kao i da su subvencije poljoprivredne proizvodnje „smrt za efikasnu poljoprivredu“.

„Tako je to u državi koja plaća poljoprivrednicima da ne obrađuju zemlju, ribarima da ne love ribu, radno sposobnima da ne rade“, rezonuje Ivo. „Na to smo posebno ljuti: svaki nezaposlen prima državnu pomoć od najmanje 170 evra ako nisu radili, odnosno do 400 evra ako su bez posla ostali, a to sve ide na račun nas koji radimo.“ Dodaje da su „gospoda političari“ prvo podigli porez na dodatu vrednost za čak osam odsto, sa 15 na 23, da su time poskupeli domaća roba i usluge, pa tek posle zagrebale plate i penzije koje se iz budžeta isplaćuju.

„Sve više mladih se opredeljuje za život na selu, bilo da se vraćaju tamo odakle su, oni ili njihovi roditelji, bilo da otkupljuju napuštena imanja“, opisuje „situaciju“ Serđo. Dvostruko su motivisani, veli: em imaju šta da rade, em će imati punu trpezu. Taj trend opisuje kao povratak na Salazarova vremena, gde „ako nisi imao posao, imao si komad zemlje i živeo si“.

Inače, „povratak na selo“, kako bi se taj trend ovde nazvao, deo je politike aktuelne vlade, koja se sad spotakla na penzijama. „Pomalo je smešno: naš predsednik – Anibal Kavalko Silva, kad je bio predsednik vlade, zagovarao je napuštanje poljoprivrede, a danas je najveći zagovornik vraćanja poljoprivredi kao velikoj šansi za našu privredu, nezaposlenost i uopšte tako“, objašnjava Kleja.

ISPRAVNO: Svi sagovornici su saglasni da štednja mora da se sprovede, kao i da ono što se sprovodi – na pogrešnom mestu se sprovodi. Ugašeno je, 1050 osnovnih škola, zarad smanjenja troškova obrazovanja, ali uz izgovor da je „tako bolje za tu decu“, da će nastavu pohađati u opremljenijim školama, time imati više šanse da nauče, iako je ova garnitura na vlasti pred prethodne izbore kritikovala tada aktuelnu baš zbog takvog nauma. Uzalud protesti stručne javnosti.

Takođe, svi odreda misle da je država (pre)skupa, da dok ministri u Danskoj na posao dolaze biciklima, odnosno koriste javni prevoz, njihovi – portugalski kako ministri, tako i sva silesija službenika voze se mercedesima i be-em-veima, voze ih njihovi vozači koji su na državnom platnom spisku, telohranitelji takođe.

Kao dobar potez vlasti ocenjuju smanjivanje plata u državnom/javnom sektoru, penzija ne baš toliko, ali shvataju da je nužno, pa šta je tu je.

Jedino u čemu im se stavovi ne poklapaju jeste pitanje „kako iz krize“: Kleja misli da je budućnost u nauci – istraživanju i razvijanju novih tehnologija, Ivo da mora posebna pažnja da se obrati na školski sistem koji će stimulisati stvaranja nove generacije radnika, uporedo sa stvaranjem nove industrije, dok Serđo brzo rešenje vidi u „kresanju“ subvencija i socijalnih davanja.

Tri pogleda

„O krizi se mnogo više priča i stiče se utisak da je mnogo veća nego što zaista jeste“, kaže za „Vreme“ Kleja Detri, doktorka arheologije, docent na Lisabonskom univerzitetu. „Nije tako crno niti beznadežno: životni standard jeste niži od onog na kakav smo navikli u poslednjih dvadeset godina, ali on je bio takav, jer smo kao društvo trošili više nego što smo proizvodili.“

„Kriza je mnogo dublja nego što na prvi pogled može da se zaključi“, kaže Serđo Moreira, recepcionar u jednom od mnogobrojnih kampova u Portu, drugom po veličini portugalskom gradu. „Šta je drugo moglo da se očekuje u državi koja plaća poljoprivrednicima da ne obrađuju zemlju, ribarima da ne love ribu, nezaposlenima da ne traže posao.“

„Prihodi od turizma čine čak 40 odsto portugalskog društvenog proizvoda“, kaže Ivo, menadžer ne baš jeftinog restorana „Tito II“ u Portu. „Čak i najmanja finansijska kriza u zemljama odakle turisti dolaze kod nas se očitava kao zemljotres. Sa druge strane, ovom stanju u kojem smo doprineli smo svi mi, naročito političari, bilo levi, bilo desni.“

fotografije: zoran majdin

Ribar foto: reuters