Sve dalje od Brisela

Za „Vreme“ iz Londona

Kada je premijer Ujedinjenog Kraljevstva Dejvid Kameron na samitu EU 9. decembra stavio veto na sporazum za spasavanje evra koji su predložili Nemačka i Francuska, mnogi su to ocenili kao istorijski čin. Ostatak Evrope sa jednakom dozom zluradosti i sentimentalnosti, pomalo patetično i pasivno agresivno, počeo je da se „oprašta“ od Engleske. „Zbogom, Engleska“ bila je reakcija uticajnog nemačkog nedeljnika „Špigl“. „Evro je važniji od Britanaca“, zaključuje nemački tabloid „Bild“. Francuski „Mond“ posvećuje editorijal svemu čemu se dive kod svojih komšija: od BBC-ja, preko Džona le Karea i elizabetanske poezije do fudbalskog kluba Liverpul.

Ipak, zaključak kontinentalnih medija je nemilosrdan: Evropa je bila u pravu što je rekla „ne“ Londonu, koji je ponovo tražio da ima specijalan tretman unutar EU. Decenijama su nemački i francuski lideri – Kol i Miteran, baš kao i Šreder i Širak – pokušavali da udovolje britanskim saputnicima na zajedničkom evropskom putu. Tokom tridesetosmogodišnje istorije odnosa Ujedinjenog Kraljevstva sa projektom ujedinjene Evrope, previše često su lideri sa kontinenta morali da prave ustupke tim „čudnim Englezima“. Englezi su sa druge strane i previše često „lupali šakom o sto“ i pretili vetom, insistirajući da budu na čelu svih pregovora, a da pritom nisu učestvovali u dva najveća evropska poduhvata: otvorenim šengenskim granicama i evru kao zajedničkoj moneti. Na „sudbonosnom“ samitu EU Britanija je odbila da učestvuje u stvaranju neke vrste fiskalne unije i sebe izolovala od ostatka EU, koji će po principu „više Evrope, manje suvereniteta“ nastaviti bez Kraljevstva. To je do sada najniža tačka u odnosima između Londona i Brisela.

PRAVE SE ENGLEZI: Kada je u Evropskom parlamentu tražio podršku za paket mera za spasavanje Grčke od bankrota, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo ushićeno i emotivno je EU poredio sa porodicom. I u porodici se neko ponekad ponaša neodgovorno i napravi svima problem, rekao je, ali to ne znači da ćemo mu okrenuti leđa. U Britaniji nikada niko na sličan emotivan način nije govorio o Evropskoj uniji, čak ni njeni najveći zastupnici.

Javni govor kako pristalica tako i protivnika EU uvek se tiče isključivo jedne stvari: britanskih interesa. Prema zvaničnim podacima Evropske komisije pre ovih najnovijih razmirica u Briselu, 42 odsto Britanaca imalo je pozitivan pogled na EU, 39 odsto izjasnilo se kao evroskeptično, a 19 odsto bilo je neopredeljeno. Međutim, bezmalo svi Britanci smatraju da je UK na neki način zakinuto u Evropi i da troškovi članstva daleko premašuju benefite. Prema jednom istraživanju, prosečan Englez veruje da zemlja gubi 19 odsto svog BDP-a na izdatke vezane za EU. Istina je da Britanija daje samo 0,12 odsto svog BDP-a više nego što prima finansijskih sredstava iz EU.

Postoji, dakle, neki iracionalan ostatak, zbog čega je Britancima teže da se odreknu dela svog suvereniteta nego što je to slučaj sa ostalim evropskim narodima. Englezi su izuzetno vezani za svoju tradiciju, između ostalog što ih ta tradicija podseća na vreme kada su bili najveća imperija i kada su sa svog malenog ostrva vladali četvrtinom sveta. To imperijalno samoodređenje je simbolički ostatak koji u politički proces unosi zrno iracionalnosti koje se ne može ukloniti racionalnom politikom. Da simboličke iznose u politici ne treba potcenjivati, vidi se i na primeru Srbije i Kosova.

MRZOVOLJNO PRIKLJUČIVANJE: Britanija je posrtala na svakom koraku evropskih integracija. Početkom pedesetih godina XX veka kada je nastala Evropska zajednica za ugalj i čelik, preteča svih kasnijih evropskih integracija, Britanija je dobila zvaničan poziv da učestvuje u pregovorima, ali ga je odbila. Godine 1957. potpisan je Rimski sporazum. Tadašnja britanska vlada odbacila ga je kao „previše ambicioznog“. Šest država koje su potpisale sporazum doživele su ekonomski prosperitet, dok je Britanija postepeno nazadovala.

Kada su 1961. godine konačno aplicirali za članstvo u Evropskoj ekonomskoj zajednici, desio se čuveni De Golov veto zbog „specijalnih odnosa“ Britanije i SAD kao i odnosa prema zemljama Komonvelta, koji su po De Golu umanjivali posvećenost Kraljevstva prema EEZ. Godine 1967. podnet je još jedan zahtev, ali su i njega Francuzi stopirali. Tek je 1973. godine vlada francuskog predsednika Žorža Pompidua prihvatila britansko članstvo. U samom britanskom parlamentu ova kandidatura je prošla sa tesnom većinom. Odmah nakon priključenja usledila je naftna kriza 1973. godine koja je usporila ekonomski razvoj u čitavoj Evropi. Kada su laburisti, koji su se protivili kandidaturi, došli na vlast 1975, ispunili su svoje obećanje i održali referendum o povlačenju iz EEZ, ali su izgubili velikom većinom. Laburisti su se konačno pomirili sa britanskim članstvom u EEZ, ali su tada torijevci, koji su zemlju uveli u evropske integracije, polako počeli da gube entuzijazam.

Konačno, Margaret Tačer, koja je postala lider svoje partije 1975. a premijerka 1979, i koja je za vreme dok je bila poslanica glasala za priključenje Uniji, otvoreno izražava nezadovoljstvo EEZ-om. Britanska vlada je bila nezadovoljna svojim učešćem u evropskom budžetu uz obrazloženje da se većina novca troši na poljoprivrednu proizvodnju koja u britanskoj ekonomiji ne igra značajnu ulogu. Britanci su 1984. godine uspešno pregovarali o povraćaju dela svojih sredstava uz čuveni poklič Margaret Tačer: It’s my money! („To su moje pare!“). Ipak, Megi 1986. godine potpisuje Jedinstveni evropski akt, koji je praktično značio jedinstveno tržište robe, kapitala i radne snage.

I JARE I PARE: Tačerovska pozicija otkriva srž britanskog stava prema EU. Britanija pristaje na sve što joj uvećava ekonomsku moć i omogućava pristup velikom i bogatom evropskom tržištu, ali se oštro protivi svakom „federalizmu“ u kome vidi gubitak suvereniteta. Ukratko: Britanci vide Evropu kao ekonomski, a ne politički projekat. Tačerova se snažno protivi ideji zajedničke valute kao i nekim socijalnim programima koje vidi kao mešanje EU u unutrašnje stvari svoje zemlje. U svom čuvenom govoru u Brižu ona govori o tome da bliska saradnja ne mora da podrazumeva centralizaciju moći u Briselu, niti da odluke mora da donosi evropska birokratija. Torijevce je od evropskog integracionog projekta udaljio i tadašnji predsednik Evropske komisije Žak Delor, koji je obećavao „socijalnu“ Evropu koja će štititi radnička prava od tačerizma.

Tačerizam u evropskim pitanjima vidi se i u vladi njenog naslednika Džona Mejdžora, koji je potpisujući Mastriški sporazum 1992. godine, koji je prethodio zvaničnom formiranju EU 1993, izuzeo svoju zemlju iz delova sporazuma koji se tiču zajedničke valute i socijalnih programa. Tako se Britanija još jednom našla u čudnom položaju, prisutna u Evropi ali na marginama njenih najsmelijih i najhumanijih projekata.

Toni Bler dobio je izbore 1997. godine na proevropskoj platformi, potpisao je socijalni deo povelje i obećao referendum o evru, koji se nije održao. Bler znatno popravlja imidž Kraljevine u EU. Međutim, ubrzo Britanija ponovo ostaje sama u Evropi zbog svog „drugog stuba spoljne politike“ – svojih specijalnih odnosa sa SAD. Posle 11. septembra 2001. godine Bler beskompromisno staje na stranu Bušovog „rata protiv terorizma“ i šalje britanske trupe u, kod ostatka evropskih država, veoma nepopularne ratove u Avganistanu i Iraku. Britanska automarginalizacija se tada dešava i na moralnom nivou.

Današnja politička deca tačerizma pomalo zbunjeno slave „pobedu“ Kamerona u Briselu. Analitičari se slažu da je jedina izvesna pobeda ona koju je Kameronova desna struja odnela nad liberalnijom levom strujom vladajućih torijevaca. Sve ostalo je neizvesno. Čerčil u jednom govoru iz 1946. godine kaže: „Mi moramo izgraditi neku vrstu Sjedinjenih evropskih država.“ Britanija je na neki način izmislila i ideju evropskih integracija i evroskepticizma. Preopterećena vezom sa sopstvenom tradicijom, nikada se nije potpuno opredelila ni za Evropu ni protiv nje. Bile su potrebne kriza i još jedna iron lady, ovoga puta iz Nemačke, da istera na videlo neodrživost britanskog nećkanja. Ništa se novo nije desilo, samo je ono što smo već znali postalo politička i istorijska činjenica. S druge strane, ne treba verovati ni prodavcima apokalipse. Poznajući istoriju ovog neobičnog „zova ptica“, Evropa i Britanija nisu odigrale svoj poslednji ples.