Suverenitet na kašičicu

Umesto salvi zbog toga što je nakon mukotrpnih pregovora imenovana prelazna vlada Iraka – prva nakon decenijske tiranske vladavine Sadama Huseina – u Bagdadu su se brojali mrtvi. Samo trenutak nakon objavljivanja sastava prelazne vlade kojom će formalno biti okončana američka okupacija, prestonicu su potresle snažne eksplozije i minobacačka paljba u kojoj je poginulo više od 35 ljudi.

Zadatak da izabere šefa države i predsednika privremene vlade, kao i da popuni ministarska mesta, nominalno je pao na Lahdara Brahimija, izaslanika Ujedinjenih nacija, bivšeg ministra spoljnih poslova Alžira. Sve do 1. juna, kada je sastav privremene vlade ozvaničen, zadatak ovog iskusnog diplomate delovao je kao nemoguća misija. U senci snažnog otpora okupacionim snagama i učestalim napadima na one Iračane koji se smatraju saradnicima okupatora, Brahimi je rukovodio, takoreći, alhemijskim procesom. Ne samo što je vlada morala da što preciznije odražava etničku zastupljenost svih zajednica u Iraku, gde šiitski muslimani čine 60 odsto stanovništva, već je Brahimi morao da vodi računa i o sukobljenim interesima Sjedinjenih Američkih Država, koje na terenu zastupa šef okupacionih vlasti Pol Bremer, i Prelaznog vladajućeg veća, koje čine Iračani.

PRELAZNA VLADA: S obzirom na to da članovi Prelaznog vladajućeg veća žive pod stalnom pretnjom napada militantnih pristalica bivšeg režima, mnogi su odbili i da se kandiduju za izbor u prelaznoj vladi. Manje od nedelju dana pre izbora prelazne vlade, Salama al Hafadži, članica Privremenog vladajućeg veća, umalo da ne postane treća žrtva iz sastava ovog tela, jer je jedva izvukla živu glavu kada je nadomak Bagdada napadnut konvoj u kome se nalazila.

Imenovanjem prelazne vlade Iraku je formalno vraćen suverenitet nakon više od godinu dana okupacije koalicionih snaga na čijem su čelu SAD. Međutim, pošto će u Iraku ostati preko 130.000 američkih vojnika, i kako se ni američki predsednik još ne usuđuje da najavi dan njihovog odlaska, Irak će još mesecima, ako ne i godinama, ostati država ograničenog suvereniteta. Prenos vlasti vršiće se u fazama i prelazna vlada, na čijem se čelu nalazi Ajad Alavi, decenijski protivnik Sadamovog režima iz redova šiita, funkcionisaće do januara 2005, kada su predviđeni parlamentarni izbori. Parlament će zapravo biti neka vrsta ustavotvorne skupštine koja će usaglasiti novi ustav Iraka, a o kome će se građani izjasniti na referendumu na jesen naredne godine. Tek tada slede novi izbori, pa će prva legitimna vlada preuzeti vlast u januaru 2006.

I sam izbor privremenog premijera pratile su kontroverze, a imenovanje Ajada Alavija (63) iznenadilo je i samog Brahimija, jer se gotovo do poslednjeg časa verovalo da će izbor pasti na Ahmeda Čalabija, uglednog člana Veća, doskorašnjeg miljenika Pentagona. Izbor Alavija još jednom je potvrdio da će Amerikanci brižljivo birati kome će prepustiti vlast u Iraku. Alavi je bivši član partije Baas koji je postao disident pre nego što je Sadam Husein zavladao Irakom 1970, a u egzilu je živeo više od trideset godina, taman toliko koliko je trajala vladavina Sadama Huseina.

Potiče iz bogate sekularne šiitske porodice, i po zanimanju je neurolog, a specijalizaciju je završio u Londonu. Pošto se oglušivao o pozive Sadama Huseina da se vrati u Bagdad, irački diktator otišao je toliko daleko da je 1978. u London poslao plaćenog ubicu koji je Alavija napao sekirom na spavanju. Alavi je jedva preživeo napad i u bolnici se oporavljao gotovo godinu dana.

PO AMERIČKOM UKUSU: Međutim, ono što je Alavija više od doktorske diplome preporučilo za šefa prelazne vlade jeste činjenica da je osnivač partije Iračke nacionalne sloge koja je okupljala disidente i odbegle oficire Sadamove vojske u inostranstvu. Da ovaj izbor sasvim odgovara američkoj administraciji, uprkos tome što je Alavi kao član Prelaznog veća zadužen za bezbednost postao oštar kritičar poteza koje je u ime okupacione vlasti povlačio Bremer, jeste činjenica da njegova politička grupacija i dan-danas uživa finansijsku i drugu podršku američke Centralne obaveštajne agencije (CIA). U Vašingtonu je stekao velik ugled u obe američke administracije, naročito tokom prvog rata u Zalivu, 1990. Tada su mu u pomoć pritekle i britanska obaveštajna služba MI6, kao i jordanska i saudijska vlada.

Njegova grupa je 1996. godine uz pomoć SAD pokušala da organizuje puč u Iraku, oslanjajući se na članove partije Baas spremne da otkažu poslušnost Sadamu Huseinu. Puč nije uspeo, zaverenici su pohapšeni, a većina njih ubijena. CIA ga se setila i 2002, u jeku američkih priprema za invaziju na Irak. Ovoga puta imao je zadatak da stupi u kontakt s visokim oficirima Sadamove vojske i da ih ubedi da se ne suprotstavljaju američkoj invaziji. „Uspešno smo pregovarali s većim brojem oficira“, ispričao je Alavi nedavno američkom „Njujork tajmsu“. „Tokom rata nijedan metak nije ispaljen na području ’sunitskog trougla’ u Sadamovu odbranu. Verovatno je zbog toga dr Alavi bio veliki protivnik Bremerovih težnji za ‘debaasifikacijom’ Iraka, zbog čega se sukobio i sa Čalabijem, koji je takođe bio u najužem krugu za izbor premijera i u prošlosti takođe na platnom spisku CIA. Ovi ljudi nisu bili pristalice Sadamovog režima, i za SAD je bilo najpametnije da ih iskoristi, a ne da sasvim rasformira iračku vojsku“, smatra Alavi.

TEŽAK IZBOR: Ni izbor predsednika Iraka nije bio nimalo lak, iako se znalo da će, ravnoteže radi, on biti iz redova sunita. Pošto je jedan od najstarijih i najuglednijih članova Saveta – bivši ministar spoljnih poslova i ambasador Iraka u UN-u Adnan Pačači (81) – u poslednji čas povukao svoju kandidaturu, umesto njega je izbran Gazi al Javar. Njegova funkcija biće uglavnom protokolarna. Javar je vođa plemena Šamar, jednog od najvećih u Iraku. Poput Pačačija, školovao se u Americi, štaviše na istom univerzitetu u Vašingtonu, a po obrazovanju je inženjer i živeo je više godina u egzilu u Saudijskoj Arabiji. Mesta potpredsednika države popunili su Ibrahim al Džafari iz šiitske partije Dava i Rouš Šavajz iz Demokratske partije Kurda.

Izbor nove vlade i šefa države Iraka treba da aminuje i Savet bezbednosti UN-a, gde se opet vode oštre borbe o novoj rezoluciji, jer su na videlo izašle stare podele koje su u okviru Saveta bezbednosti (SB) vladale još pre početka američke invazije na Irak. Stalne članice SB-a Rusija i Francuska zahtevaju da u rezoluciji jasno stoji datum povlačenja koalicionih snaga iz Iraka, koje će prvi put imati mandat UN-a. Amerika i Britanija, međutim, žele da zadrže nejasan odnos između novih vlasti i stranih vojnih snaga. Tako je, na primer, predloženo da prelazna vlada može da zamoli multinacionalne snage da napuste Irak, ali one to ne moraju da poslušaju.

Amerika i Velika Britanija nadaju se da će izbor prelazne vlade donekle pružiti predah vojnicima na terenu, jer će Iračani prvi put osetiti blagodeti suvereniteta nakon okupacije. Međutim, pred novom vladom je težak posao, a situacija u Iraku sve je gora. Sve jači napadi ekstremista ne odnose samo ljudske živote, već ozbiljno dovode u pitanje napore za obnovu Iraka, kako najosnovnije infrastrukture tako i privrede.

PROBLEMI…: Tokom aprila i maja kidnapovano je blizu 90 stranaca, a na meti napada našao se i hotel u Bagdadu pun stranih izvođača radova. Kompanija Kelog Braun & Rut, koja je dobila jedan od „najmasnijih“ ugovora za obnovu Iraka izgubila je 34 svoja čoveka u napadima. Sve više para odlazi na osiguranje radnika-izvođača pod ugovorom. Kalifornijska kompanija Bektel, koja je potpisala ugovor sa američkom Agencijom za razvoj (USAID) vredan dve milijarde dolara, prepolovila je svoje osoblje na terenu, a za svakog člana tima unajmila je dvojicu Gurka kao obezbeđenje. Ponovo vlada nestašica struje što pogoduje kriminalu, a situacija ima slabe izglede da se popravi jer su i stručnjaci Simensa i američkog Dženeral elektrika (GE) napustili zemlju.

Iračani se i dalje najviše uzdaju u naftu i njenu trenutno visoku cenu na svetskom tržištu. Međutim, lavovski deo budžeta, čak četiri milijarde dolara, odlazi na sledovanja hrane najsiromašnijima, dok dve milijarde dolara odlazi na subvencije, naročito na napore da se održi cena od jednog centa za litru benzina. Iako će novi predsednik vlade Alavi i njegovi ministri nominalno imati kontrolu nad proizvodnjom i trgovinom nafte, od čega se ove godine očekuje prihod od 14 milijardi dolara, najpreči posao biće da uspostave mir i red u zemlji kako bi ekonomski oporavak napokon uzeo maha, a Iračani istinski počeli da uživaju blagodeti suvereniteta koji im se vraća na kašičicu. Zbog toga će od ključne važnosti biti uspeh Alavija i njegovih ministara da rade u interesu svih Iračana, a ne da budu puke marionete Amerike.