Sukob na levici

Posle parlamentarnih i predsedničkih izbora u Rusiji, u onim partijama koje na izborima nisu najbolje prošle, došlo je vreme da se podvuče crta i da se vidi šte će se, kako i s kim dalje raditi.

Komunistička partija Ruske Federacije (KPRF) pretrpela je najveće promene. Na kongresu KPRF-a, održanom 2. jula, smenjen je njen dugogodišnji lider Genadij Zjuganov, a njegovu funkciju privremeno je preuzeo Vladimir Tihonov. Frakcija koja je bila za Zjuganovljevu smenu sazvala je kongres na kome je ova odluka izglasana, dok je, malo kasnije, Zjuganov sazvao kongres druge frakcije, koji ga je ponovo izabrao za predsednika KPRF-a. Tako sada postoje dve komunističke partije, sa istim imenom, obe tvrde da su legitimne i da samo one predstavljaju onaj stari KPRF. Koja je od njih ona „prava“, da li ona koju je oformio kongres i koju predstavlja Tihonov ili ona koju predstavlja stari lider, još nije poznato.

RAZMIMOILAŽENjA: Tenzije u KPRF-u izbile su na videlo još pre parlamentarnih izbora, kada je Genadij Semigin, lider Nacionalno-patriotskog saveza Rusije (NPSR), jedne od mnogobrojnih stranaka i političkih pokreta koji zajedno čine Komunističku partiju, pokušao da ubedi ostatak partijskog rukovodstva da mu se pridruže i da zajedno sa NSPR-om izađu na parlamentarne izbore. Ipak, tada je prevladala frakcija koja je bila za Zjuganova i KPRF je nastupio na izborima u sada poznatom sastavu.

Posle predsedničkih izbora u martu ove godine na kojima je KPRF doživeo debakl (koji se, doduše, očekivao) došlo je do novih razmimoilaženja između KPRF-a i NPSR-a. Semigin je pokušao da stvori novi „patriotski“ blok za naredne parlamentarne izbore 2007. i sazvao kongres koji bi potvrdio njegovu odluku. Zjuganov je reagovao tako što je obustavio finansiranje NPSR-a, a Semigina izbacio iz partije. Ipak je uspeo da stvori Konsultativni savet, novi entitet koji je, prema njegovim rečima, osnova za stvaranje novog bloka.

Takva situacija potrajala je sve do jula, kada je kongres KPRF-a izglasao nepoverenje Zjuganovu. On je smenjen sa svih funkcija u KPRF-u i u NPSR-u. Kako on tu odluku nije priznao i pošto ga je drugi „alternativni“ kongres ponovo izabrao za lidera, on sebe i dalje smatra jedinim liderom komunista u Rusiji.

U suprotnom taboru, Semigin je postao novi predsednik NPSR-a, dok je na čelu KPRF-a privremeno Vladimir Tihonov, guverner okruga Ivanovo, i tako će ostati dok sledeći kongres ne izabere novo rukovodstvo. Semigina su podržali poznati ruski političari, poput Genadija Seleznjova i bivšeg ministra odbrane Igora Rodionova.

Zjuganov je i inače najavljivao da će se povući posle predsedničkih izbora i prepustiti kormilo partije nekom drugom, pa je odjednom odustao od te odluke i smatra da „još nije rekao poslednju reč u ruskoj politici“. S njim na čelu reformisana Komunistička partija imala je veliki uticaj na ruskoj političkoj sceni, a u vreme Jeljcina bila ja najbrojnija parlamentarna frakcija. S druge strane, vremenom je njen uticaj opadao, tako da je na kraju jedva prešla cenzus za ulazak u parlament. Zjuganova prati imidž trostrukog gubitnika na predsedničkim izborima (dva puta od Jeljcina i jednom od Putina, a na poslednjim izborima samo zbog toga što formalno nije predstavljao komuniste, izbegao je epitet četvorostrukog gubitnika). U novonastaloj situaciji uticaj KP-a je još više opao, tako da se već govori i o kraju Komunističke partije u Rusiji.

I KOD DRUGIH – ISTO: Jedan od glavnih „krivaca“ za to je koalicija Rodina (Otadžbina), još jedna koalicija leve orijentacije, nastala pre poslednjih parlamentarnih izbora. I ona je ovih dana izabrala novo rukovodstvo, čime je stavljena tačka na spor vođa koalicije, Sergeja Glazjeva i Dmitrija Rogozina. Rogozin je izabran za predsednika koalicije, dok je Glazjev izbačen. Za razliku od komunista, čiji uticaj opada, Rodini se predviđa velika uloga u budućnosti.

Rogozin je harizmatičan lider, a kritika postojećeg stanja u zemlji, naročito bogataša, kao i tipično levičarska retorika, uz spoljnopolitički program u kome stoji obnova Sovjetskog Saveza kao glavni cilj, trebalo bi da novoj koaliciji donese poverenje velikog broja birača. Pred parlamentarne izbore spekulisalo se da je ova koalicija oformljena u Kremlju, a Sergej Glazjev, tada jedan od lidera, bio je otvoreno prokremljevski nastrojen. Rogozin sada najavljuje da će aktuelnoj vladi biti opozicija, a glavni cilj njegove stranke je pobeda na izborima 2007. i formiranje vlade kakvu oni žele.

Rogozin je od ranije poznat kao branilac prava Rusije da sama, bez uplitanja međunarodne zajednice, zavede red u Čečeniji i na Kavkazu uopšte. Što se obnove SSSR tiče, prvu fazu trebalo bi da predstavlja pripajanje Rusiji Južne Osetije i Abhazije, koje su deo Gruzije, a de fakto nezavisne teritorije pod ruskim uticajem. Drugi lider koalicije, general Valentin Varjonikov, još jedan borac za obnovu Sovjetskog Saveza, takođe uživa veliku popularnost u Rusiji. U svom budućem delovanju oni računaju na podršku, kako kažu, svih „patriotskih“ snaga u Rusiji, drugim rečima svih onih koji su nezadovoljni postojećim stanjem, na koje takođe računaju i komunisti. Nadaju se da mogu postati glavna levičarska snaga u Rusiji.

Kako su u Rusiji političke partije uglavnom sastavljene od velikog broja manjih partija i raznoraznih regionalnih organizacija i pokreta, njihovo povremeno cepanje nije nikakva retkost. Zbog takve situacije ne postoji čvrsta unutarpartijska disciplina, pa se uvek može desiti da neki od lidera neke manje frakcije odluči da izađe iz partije i da sa sobom povuče izvestan broj nezadovoljnika. Izborni neuspeh i neki manji spor idealna su prilika za to.