Strah od Erdoganovih doušnika

Za „Vreme“ iz Bona

„Tražili smo radnu snagu, a došli su ljudi“, rekao je pre pedeset godina švajcarski pisac Maks Friš. Nemačkoj politici je bila potrebna koja decenija da shvati da italijanski, turski i jugoslovenski gastarbajteri na čijim je plećima izgrađeno posleratno privredno čudo (p)ostaju sugrađani, da će u školama pored Johana sedeti mali Muhamed i da društvo više neće biti isto. Nemci se ni do danas nisu dogovorili da li je to dobro ili loše, a Muhamed se izgleda smatra uzornim građaninom samo ako solidno šutira loptu pa dođe do reprezentacije ili je potpuno nevidljiv i nema građanskih prohteva.

Do sada je „integracija“ bila ta magična reč na političkoj sceni i nema nikoga koji taj pojam nije razvlačio kako mu je volja. Da li je dobro integrisan onaj ko govori nemački i poštuje društvene uzuse ili bi ipak morao i da voli kobasice i kiseli kupus? „Integraciju“ kao temu beskrajnih debata u poslednje vreme je, međutim, u drugi plan potisnuo jedan drugi pojam: „lojalnost“.

Gong za početak nove runde oglasila je kancelarka Angela Merkel pre desetak dana kada je za list „Pasauer noje prese“ rekla: „Od ljudi turskog porekla, koji već dugo žive u Nemačkoj, očekujemo da razviju visok nivo lojalnosti prema našoj zemlji; s druge strane, mi pokušavamo da ih razumemo i da osluškujemo njihove probleme.“ Ona je dodala da za sve stanovnike važe sloboda mišljenja i pravo na proteste, ali da se sukobi mišljenja moraju iznositi mirno.

Građani „turskog porekla“ – a u taj su lonac strpani i Turci rođeni u Nemačkoj i oni koji su se nedavno doselili, često i Kurdi – nisu slučajno odabrani. Nakon diletantskog pokušaja vojnog puča u Turskoj, na nemačke ulice su izlazile hiljade Erdoganovih fanova što je kulminiralo masovnim skupom u Kelnu poslednjeg dana jula. Na starom brodogradilištu na obali Rajne okupilo se 40.000 ljudi i makar isto toliko turskih zastava. U drugim delovima grada se okupila šaka neonacista, antifašista, Kurda… Neonacisti su već u podne bili toliko pijani da im je policija zabranila šetnju. Tako su na tapetu ostali samo Turci: „Teško je podneti da usred Nemačke hiljade ljudi izlazi na ulice za račun čoveka koji bi ugušio iste takve demonstracije u svojoj zemlji ukoliko su uperene protiv njega“, pisao je „Algemajne cajtung“ iz Majnca.

NE VERUJ TURČINU: Trenutak je osetljiv, odnosi Berlina i Ankare su ledeni. Najpre je Bundestag rezolucijom osudio sto godina star genocid nad Jermenima („Vreme“ 1327: „Genocid, genocid između ostalog“), a od tada režim u Ankari ne dozvoljava nemačkim poslanicima da obiđu vojnu bazu Indžirlik, odakle nemački izviđački avioni poleću ka sirijskom nebu. Propali puč je pokrenuo Erdoganovu osvetu nad pripadnicima pokreta Fetulaha Gulena, u kome Ankara, pored Kurda, vidi državnog neprijatelja broj jedan, što se oseća i u Nemačkoj: i ovde su verbalno napadani gulenovci i Kurdi, traži se izručenje „terorista“. Onda je u javnost procurio – tobože slučajno – dokument nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova u kojem se Turska direktno optužuje za podršku Islamskoj državi. Usledili su medijski napisi o aktivnostima turskih službi u Nemačkoj, gde navodno imaju mrežu od 6000 agenata i doušnika. Nad zategnutim odnosima kao Damoklov mač visi talas izbeglica koje trenutno Turska, u zamenu za milijarde evra i možda ukidanje viza, drži podalje od Evrope.

Zvanični Berlin taktizira jer bi novi talas izbeglica preko Balkana bio konjunkturni program za nemačke desničare. Tako šef poslaničkog kluba socijaldemokrata Tomas Operman kaže da će se Bundesver povući iz turske vojne baze ukoliko do oktobra poslanici ne budu mogli da obiđu vojnike. „To nije pretnja, nego sledi iz našeg Ustava. Bundesver je parlamentarna vojska.“ Ali onda kaže da, uprkos tome što se Erdoganu moraju pokazati zubi, izbeglički sporazum ne treba dovoditi u pitanje: „Taj sporazum je za mene potpuno nezavisan, on je po sebi razuman i treba ga održati.“

U takvom odmeravanju snaga ljudi „turskog porekla“ postali su valuta za potkusurivanje i meta populističkih zahteva u kojima ni Merkelova ne želi da zaostaje. Njen zahtev za lojalnošću veći deo javnosti prihvata s odobravanjem, iako je nejasno šta se zapravo traži. „Ako se time misli da se treba pridržavati zakona, onda se to podrazumeva, to je banalan zahtev“, kritikuje etnolog Martin Sekefeld u intervjuu za nedeljnik „Cajt“. „Ali kada se to poručuje delu stanovništva turskog porekla, a ne svim građanima, postaje jasno da su doseljenici i njihovo potomstvo pod posebnim nadzorom, da se na njih gleda sa zadrškom. (…) Ko god govori o ovim ljudima samo u kontekstu problematične integracije, ne dozvoljava im da budu jednostavno normalni.“

Nisu daleko ni vickaste definicije lojalnosti. Tako se levičarski „Tagescajtung“ pita da li je potrebno ogrnuti se u nemačku zastavu tokom fudbalskih utakmica ili se makar našminkati crnom, crvenom i žutom bojom? „Misterija je zašto je Merkelova izdvojila baš nemačke Turke. Mogla je da priča i o lojalnosti poreskih prevaranata Ulija Henesa ili Alis Švarcer. Ili birača koji glasaju za Alternativu za Nemačku, partiju koja otvoreno dovodi u pitanje državni sistem i želi drugačiju republiku“, piše list. Kolumnista „Špigela“ Jakob Augštajn je primetio da mnogi „Turci“ o kojima Merkelova govori duže žive u SR Nemačkoj od nje same – ona je istočna Nemica.

GRAĐANI DRUGOG REDA: Ima i drugačijih stavova, a posebnu težinu uživaju oni koji dolaze od viđenih ljudi turskih korena. Sociološkinja Nedžla Kelek je u intervjuu za „Dojčlandfunk“ rekla da je izjava Angele Merkel potpuno u redu: „Ovo što sada imamo ide toliko daleko da ljudi rado žive u Nemačkoj, ali hoće da umru u Turskoj, ili hoće da žive u Nemačkoj, ali ne i sa Nemcima, ili ne smatraju kancelarku svojom kancelarkom, već je njihov predsednik Erdogan. (…) Demokratija podrazumeva da se umešaš u prilike zemlje u kojoj živiš, a ne da stvaraš paralelno društvo i tvrdiš da je to tvoje pravo.“

U junu je studija Univerziteta u Minsteru pokazala da se više od polovine ljudi turskog porekla oseća kao građani drugog reda u Nemačkoj. Jedan od njih je u televizijskoj anketi to preveo na narodski jezik: „Šta god mi radili, za vas ćemo uvek biti usrani Turci.“ Prošle jeseni je Erdoganova stranka AKP od Turaka koji žive u Nemačkoj dobila čak 60 odsto glasova – procentualno više nego u samoj Turskoj (50 odsto) i daleko više nego recimo u Velikoj Britaniji (20 odsto).

Angela Merkel se retko odaje populizmu, obično mudro čeka da se po medijima pobiju sestrinska bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) i koalicioni socijaldemokratski partner (SPD). Lekcija poreskim obveznicima turskog porekla možda ima veze sa činjenicom da kancelarka u anketama stoji rđavo. Samo 42 odsto građana bi htelo da Merkelova po četvrti put zaredom predvodi zemlju. Ona se još nije izjasnila da li hoće da se upusti u još jednu trku za Kancleramt.

PALJBA ZDESNA: Bavarski konzervativci, koji već godinu dana neumorno pljuju izbegličku politiku vlade u kojoj i sami sede, sada su u vezi sa Turcima upotrebili tešku artiljeriju. Traže potpuno ukidanje dvojnog državljanstva, koje se i do sada dobijalo samo u izuzetnim slučajevima. Ta izvrnuta logika kaže: ko ima dva pasoša, taj nije lojalan. „Nemački pasoš nije bofl roba pa da se tek tako ima kao drugi pasoš“, smatra generalni sekretar CSU Andreas Šojer. Odgovorila mu je koleginica po funkciji iz SPD-a Katarina Barli: „Dvojno državljanstvo nema ništa sa lojalnošću nekoj zemlji.“ Još je rekla da bi CSU morao da odbaci shvatanja iz šezdesetih godina. Već to neslaganje govori da iz cele debate neće proizaći ništa konkretno osim koketiranja sa nižim strastima birača. Ali demohrišćani su se tog posla ozbiljno prihvatili.

Konzervativni ministri unutrašnjih poslova nemačkih pokrajina su 19. avgusta izdali papir pompeznog naziva „Berlinska objava“. Hteli su da promisle kako da se unapredi bezbednost građana u vreme terorizma, ali se papir čita baš kao pozicioniranje pred nekoliko pokrajinskih izbora i one najvažnije, za Bundestag, na jesen sledeće godine. Osim konkretnih mera – 15.000 novih policajaca, video-nadzor, nadgledanje digitalnih komunikacija – bilo je tu reči i o zabrani dvojnog državljanstva i burki, o proterivanju „propovednika mržnje“ koji nisu nemački državljani.

Pokušaj je to – jalov kao i svi prethodni – da se zdesna prestigne desničarska Alternativa za Nemačku. Ti islamofobi u anketama stabilno stoje na 13 odsto podrške i sledeće godine će zasesti u poslaničke klupe na saveznom nivou ukoliko sami sebi ne budu pucali u koleno. Šefica stranke Frauke Petri se već proslavila izjavom da treba pucati na „ilegalne migrante“ na nemačkoj granici, a sada je u intervjuu za „Dojčlandfunk“ nastavila tiradu tražeći kompletnu zabranu burke: „Kretanje u javnom prostoru i međuljudski odnosi podrazumevaju i poštovanje sagovornika, da on može da vidi sa kim komunicira, da vidi mimiku.“

Voditelj intervjua je hteo da zna nešto i o drugom predlogu Alternative, naime da se odbijeni tražioci azila deportuju na ostrva „prema australijskom modelu“. „Mora se prekinuti praksa tolerisanja u Nemačkoj“, kaže na to Petri, „jer je potpuno jasno da sa sadašnjih 13.000 deportacija godišnje nećemo moći da vratimo stotine hiljada ilegalnih migranata i onih koji već sada nemaju osnovu za boravak u Nemačkoj.“ Petri, doduše, nije rekla koja ostrva ima na umu, a voditelj je cinično predložio „najnemačkije ostrvo“ – Majorku.

ZABRANA BURKE: Prošle nedelje su novine donele komentare povodom godišnjice čuvene kancelarkine izjave o dolasku stotina hiljada izbeglica: „Možemo mi to.“ U to, čini se, ni ona sama više ne veruje. Sve veće prepreke za ostanak u Nemačkoj čine da se izbeglice osećaju kao da su na stalnom ispitu, piše sirijski novinar Jaja Alus, koji je prošle godine stigao sa porodicom. „Vlada namerno izaziva takav osećaj. Poruka izbeglicama glasi: Sada ste ovde, ali ako se ne potrudite oko integracije, možemo vas poslati kući. To je poruka upućena na još dve adrese. Najpre protivnicima izbeglica kojima treba izbiti argumente iz ruku: Da, doveli smo ih ovde, ali dobro pazimo šta rade. I onima koji tek planiraju da dođu u Nemačku: Ovo nije raj za izbeglice. Ni ne pomišljajte da dođete„, napisao je on za „Zidojče cajtung“.

Što se tiče burke i nikaba – pokrova iza kojeg se vide samo oči žene ili su čak i one prekrivene mrežom – brzo se odustalo od priče prema kojoj je ta odeća pretnja za bezbednost. Prvo, još nijedan bradonja nije sakrio eksploziv pod burku i tako izvršio napad. Drugo, zabrana „maskiranja“ bi bila smrt nemačkih karnevala, a ne bi bilo lako ni glumiti Deda Mraza. Zato se prešlo na tezu o oslobađanju žene, o potrebi da se sačuva nemačka kultura. U anketi javnog servisa ARD čak 81 odsto građana kaže da ovakvo odevanje treba zabraniti.

Spisateljica i novinarka Meli Kijak, ćerka kurdskih roditelja, za „Cajt“ je napisala: „Decenijama se o auslenderima govorilo kroz zabrane. Pritom auslender nije tretiran kao strani državljanin, već kao potpuni stranac. O tome se i ovde radi. Svako malo se neko javi i priča šta mu smeta. Posle trideset godina ne govori ni reč nemačkog? To je zato što neće. Nema nemački pasoš? Sigurno mrzi Nemačku. Propoveda na turskom? Tu se radi o nekakvom džihadizmu. Na ovaj način se može mnogo naučiti o ljudima – ali o Nemcima. U diskursu o pokrovu za glavu – diskurs, jer tu nema ni govora o raspravi – ni na tren se ne radi o muslimanima. Priča se samo o tome šta nemusliman misli, oseća, pretpostavlja, šta ga vređa i šta opaža kao pretnju.“

Nekako se između svega toga ugnezdio i novi koncept civilne zaštite gde nemačka vlada na 69 stranica preporučuje građanima da se spreme kao da će sutra biti rat ili napad hemijskim oružjem, iako je to sve „malo verovatno“. Preporučeno je da svako spremi zalihe vode i konzervirane hrane za deset dana. Navodno se na toj strategiji radi već četiri godine, ali će malo ko poverovati da je slučajno objavljena baš sada. Firme koje prodaju „sisteme za preživljavanje“ beleže rast prodaje. Tu se za 89 evra može, recimo, kupiti dvanaest porcija svinjskih odrezaka na bavarski način.