Što se mora, mora se

Za „Vreme“ iz Bona

Ženka crnog labradora njuši cipele nemačke kancelarke. Njen izraz lica je napet dok Putin vidno uživa zavaljen u stolicu sa širokom kravatom, kakve se više ne nose. Ta je slika ostala iz posete Angele Merkel 2007. godine, a o Putinovim psihološkim igricama ispredane su legende. Znao je, navodno, da se kancelarka boji pasa.

Prošle sedmice je ruski predsednik dočekao Angelu Merkel sa velikim buketom cveća, no ni to nije prošlo tek tako. Tabloid „Bild“ „otkriva“ da je to trebalo da bude izraz dominacije, podsećanje da je kancelarka „samo“ žena.

Odnos dvoje moćnih i dugovečnih evropskih političara osuđen je i na glupe analize. Atraktivno je što oboje govore maternji jezik onog drugog, pri čemu je Putinov nemački gotovo perfektan, dok Merkelova tvrdi da je njen ruski dosta zarđao.

U Soči je ovog puta otišla nakon što su diplomatsku ofanzivu započeli šef diplomatije Hajko Mas i ministar privrede Peter Altmajer, u vreme kada se Donald Tramp iživljava na Bliskom istoku, i dok traje carinski obračun SAD sa Kinom i EU. Ima li šta logičnije od zbližavanja Berlina i Moskve?

No hibridi rusofila i germanofila – takav jedan vlada u Beogradu – možda će biti razočarani. Prema analizi „Frankfurter algemajne cajtunga“ i „Zidojče cajtunga“, dva najznačajnija nemačka lista, kancelarka se vidno trudila da izbegne utisak da se Nemačka udaljava od SAD, a približava Rusiji. Merkelova je odnos sa Vašingtonom nazvala „stabilnim prekoatlantskim prijateljstvom“ dok za kontakte sa Rusijom postoji „strateški interes“. „Zidojče“ piše da je to zvučalo kao objašnjenje za odlazak zubaru – što se mora, mora se.

Sa najvišeg mesta u Nemačkoj se ne čuju kritike na režim sankcija koje je Zapad uveo Rusiji nakon okupacije Krima pre četiri godine. Doduše, i kritike na račun Moskve su tihe. U martu je, tokom britanske histerije zbog tobožnje umešanosti Rusije u trovanje špijuna Sergeja Skripalja i njegove kćeri, nemačka podrška Londonu bila simbolična. Prošle sedmice su nemački mediji otkrili da je BND još devedesetih došao do proba otrova tipa „novičok“ i da su male količine proizvele brojne zapadne zemlje.

Slučaj Skripalja se više i ne pominje. Zajednički interes Berlina i Moskve postoji kada je u pitanju opstanak atomskog sporazuma sa Iranom, smirivanje situacije u Siriji i posebno izgradnja „Severnog toka 2“. Gasovod koji treba da udvostruči postojeći kapacitet trn je u oku SAD, te Poljskoj i baltičkim zemljama koje bi da postanu raskršće za uvoz američkog tečnog gasa u Evropu.

Ukrajina, gde traje neobjavljeni rat uz obilato učešće Kremlja, ostaje kamen spoticanja. Urednik programa DW na ruskom Ingo Mantojfel spada u one koji razdvajaju „Rusiju“ od „Putinove Rusije“. Sa „Putinovom Rusijom“, piše on, ne može biti dogovora jer se agresivnost ka spolja pretače u moć kod kuće.

Drugačije bi rekli nemački privrednici. Odnedavno se oko 5000 nemačkih firmi koje rade u Rusiji ili sa njom nalaze u drobilici između Vašingtona i Moskve. Oko 60 odsto tih firmi ima poslovne veze sa osobama sa američke crne liste, čime rizikuju da američke sankcije pogode i njih. A oni koji slede američke sankcije, prema novom ruskom zakonu, u Rusiji čine krivično delo.

Gunđanje nemačkih privrednika postaće glasnije, a na to nije bila imuna nijedna nemačka vlada.