Što dalje od Evrope

I pre građanskog rata u Siriji i talasa izbeglica, Turska se suočavala sa velikim migracijama. Prema sporazumu turskih i grčkih vlasti o razmeni stanovništva 1923. godine, Turska je primila 350.000 grčkih muslimana. Iz Bugarske je 1989. godine zbog represivne politike Todora Živkova prema Turcima i sukoba sa policijom došlo oko 350.000 Turaka. U Tursku je do 1990. godine došlo najmanje milion i 400.000 ljudi pretežno sa Balkana, ali i sa Kavkaza i iz Srednje Azije. Sirijaca je za manje od osam godina stiglo duplo više.

Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) 13. juna zaokružio je broj registrovanih izbeglica iz Sirije u Turskoj na tri miliona i šesto hiljada. Ovi ljudi, čije je krajnje odredište Evropa, u Tursku su počeli da dolaze od samog početka građanskog rata u Siriji 2011. godine. Prvih par stotina stiglo je u aprilu te godine, a turske vlasti su objavile da će primeniti politiku „otvorenih vrata“. S vremenom, izbeglice su preplavile Tursku i rasule se po kampovima i gradovima širom zemlje.

DAVUTOGLUOV PLAN

Godinu dana od početka izbegličkog talasa tadašnji ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu rekao je da Turska ne može da primi veliki broj Sirijaca: „Ako se broj izbeglica popne na 100 hiljada, nećemo moći da ih zbrinemo“. Njegov plan bio je da se nove izbeglice rasporede u kampove na teritoriji Sirije u zoni pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Sudeći po tome, turske vlasti su shvatile da zemlja nema kapaciteta da prihvati veliki broj Sirijaca.

U turskoj javnosti su se, osim toga, pojavile sumnje da bi „slobodna zona“ za izbeglice zapravo poslužila kao barijera između turskih i sirijskih Kurda. Turska bilo kakve veze između njih vidi kao opasnost zbog dugogodišnje bojazni od formiranja kurdske države i otcepljenja južnog dela Turske. Međutim, Davutoglu i danas tvrdi da takvih skrivenih namera nije bilo: „Kao i uvek, naša politika u vezi sa Sirijom bila je ispravna, principijelna i strateška. Vodili smo ispravnu politiku jer nismo imali nikakav tajni plan za Siriju“.

Bilo kako bilo, Davutoglu, koji je kasnije postao premijer, zbog raznih rasprava sa predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom povukao se sa funkcije (sve doskora i iz političkog života), a izbeglice su nastavile da stižu.

Ideju o „slobodnoj zoni“ u Siriji nastavio je da propoveda Erdogan. Šansu za njeno formiranje video je u povlačenju američkih trupa. „Gospodin Tramp je još jednom potvrdio odluku o povlačenju iz Sirije. Govorio je i o zoni bezbednosti dubokoj preko trideset kilometara. To pitanje sam pokrenuo još u vreme Obamine administracije“, rekao je Erdogan u turskom parlamentu 15. januara ove godine. Kampove za izbeglice nije pomenuo. Kako će se situacija u Siriji raspetljati, tek ostaje da se vidi. O organizovanom premeštanju izbeglica iz Turske u Siriju još uvek nema govora.

ČUVANJE GRANICE PARAMA

Dogovor Turske i EU da se izbeglice iz Sirije privremeno zbrinu u Turskoj trebalo je da omogući kontrolu priliva izbeglica u Evropu i spreči „ilegalnu imigraciju“. Ceo poduhvat mnogo košta. Svakodnevno su potrebni voda, hrana, armija prevodilaca i ljudi koji vode računa o stanju u kampovima. Za turski budžet to je veliki teret, što je u publikaciji o izbegličkoj krizi iz 2015. godine konstatovala i Svetska banka. A iste godine EU je Turskoj odobrila pomoć od šest milijardi evra za zbrinjavanje izbeglih Sirijaca i uputila prvu tranšu.

Dogovor je sklopljen na posebnom samitu EU u Briselu. Deo priče bilo je i moguće olakšanje viznog režima za turske državljane koji putuju u Šengensku zonu. Davutoglu, tada premijer, rekao je da će Turska ispuniti obećanja: „Niko ne može ništa da garantuje po pitanju Sirije, ne znamo šta će se desiti, ali mogu da potvrdim da će Turska ispuniti sve što je obećala zajedničkim planom“.

Predsednik Saveta Evrope Donald Tusk tom prilikom je u fokus stavio bezbednost granica Evrope. „Ne očekujemo da iko umesto nas čuva naše granice. To mogu i treba da rade samo Evropljani. Ali očekujemo krupne korake u promeni pravila igre kada je u pitanju zaustavljanje toka migracije u EU preko Turske“, rekao je Tusk. On je tada izgovorio ono što su šefovi mnogih država EU mislili: glavna briga nije bila za ljude iz Sirije, već za „naše granice“. O tome svedoče i rasprave oko kvota za prijem izbeglica sa Blisko istoka i severne Afrike, kao i bodljikave žice koje su podignute na granicama na izbegličkoj ruti. Radilo se o političkoj trgovini. Turska je sprečila da veliki broj izbeglica stigne do Evrope, a zauzvrat je dobila povremeno „žmurenje na jedno oko“ kada su u pitanju ljudska prava u Turskoj, pokretanje procesa za vizne olakšice i najvažnije – novac.

Ovo poslednje postalo je posebna glavobolja za Brisel. U junu prošle godine postignut je dogovor i o drugoj tranši pomoći. Samo četiri meseca kasnije, Evropski revizorski sud saopštio je da su turske vlasti odbile da proslede dokumenta sa podacima o korisnicima pomoći. „Ovo je ozbiljna situacija. Normalno je da kao revizor želite da pratite tok novca od kolevke do groba. Ovde to ne možemo da uradimo“, rekla je Betina Jakobson, glavni izvestilac revizorskog suda. Bojazan da turske vlasti mešetare sa oko milion evra pomoći za izbeglice bila je realna, jer su deo cele priče bile i posebne kartice za podizanje gotovine. Pitanje je koliko takvih kartica je do sada izdato u Turskoj i ko bi osim izbeglica mogao da ih se domogne.

TUČE, NEREDI I „PREREZANI GRKLJANI“

Turska vlada još uvek zvanično tretira izbegličku krizu kao privremenu, pa je strategija za izbeglice uglavnom prepuštena lokalnim vlastima. Prema podacima turskog Ministarstva unutrašnjih poslova, najveći deo izbeglica nalazi se u urbanim centrima. U Istanbulu se trenutno nalazi oko 550 hiljada Sirijaca „pod privremenom zaštitom“ (nemaju zvaničan status izbeglica).

U oblastima Mersin, Adana, Hataj, Kilis, Gaziantep i Šanliurfa na jugu zemlje nalazi se ukupno više od milion i po izbeglica. Od toga ih je samo oko pedeset hiljada u prihvatnim centrima. Turske vlasti odavno su počele da zatvaraju kampove i da izbeglice preusmeravaju u gradove sa idejom da ih kako-tako integrišu i učine sposobnim da se same staraju o sebi. U atmosferi sve veće skupoće, nezaposlenosti, političkih i društvenih tenzija, teško da to može ići glatko.

Problemi u odnosima izbeglica sa Turcima, pa i manjinama koje žive u Turskoj, neminovni su u sve gušće naseljenim gradovima. Turski mediji puni su vesti o sukobima. Početkom februara ove godine u istanbulskoj četvrti Esenjurt došlo je do svađe između jednog Turčina i Sirijca. Turčin je optužio Sirijca koji drži radnju da mu je maltretirao ženu. Ubrzo je nastala opšta tuča, a grupa mlađih Turaka pokušala je da demolira sirijske radnje u blizini. Vikali su: „Ovo je Turska, a ne Sirija!“.

Ovaj slučaj ne iznenađuje jer Turci i Kurdi iz Esenjurta već duže vreme za pad životnog standarda krive izbeglice. Pre svega misle da im Sirijci otimaju posao. A i sirijska kultura im je strana i ne vole je. I u istanbulskoj opštini Kučukčekmedže 29. juna došlo je do nereda. Navodno je dečak „strane nacionalnosti“ dobacivao turskoj devojčici (oboje imaju po 12 godina). Na ulici se skupila gomila ljudi, a ubrzo i policija koja je okupljene rasterala suzavcem. Ostalo je nejasno šta se zapravo dogodilo, pošto se navodi razlikuju od izvora do izvora.

Šta god da se tada zapravo desilo, Sirijci su opet ispali krivi. Po svemu sudeći, neki raniji incidenti trajno su ih stavili na listu dežurnih krivaca. Krajem prošle godine u južnom gradu Gaziantepu veća grupa Sirijaca napala je tri turska mladića na ulici, pri čemu je jedan od mladića nožem uboden u vrat. Turski list „Jeničag“ vest je objavio pod naslovom „Sirijci prerezali grkljan mladiću u Gaziantepu“. Uz takve bombastične naslove, u kojima se ističe da su zločin počinili Sirijci, teško da će tenzije splasnuti u skorije vreme.

Česti su i sukobi u kojima su akteri samo Sirijci. Par meseci posle pomenutog napada na sirijske radnje u Istanbulu, u istoj četvrti izbila je tuča ispred jedne radnje između dve grupe Sirijaca. Potegnuti su stolice i noževi, a i jedna satara. Kako su izvestili turski mediji, sve je počelo od rasprave zbog duga od 300 lira (47 evra). U tuči je jedan od Sirijaca dobio stolicom po glavi, a drugi je četiri puta uboden nožem. Sataru je potegao mesar koji je istrčao iz susedne radnje i rasterao učesnike u tuči.

NEMAŠTINA I IZRABLJIVANJE

Obračun zbog duga od 47 evra govori o materijalnoj situaciji u kojoj se izbegli Sirijci nalaze. Uglavnom moraju da rade teške i slabo plaćene poslove da bi preživeli. Sve je u igri: od popravke automobila i rada u rudniku do radova na gradilištu i u poljoprivredi. Dešava se i da u potrazi za sezonskim poslovima idu s jednog kraja Turske na drugi.

Sirijci koji rade na zasadima lešnika trpe loše uslove da bi na kraju zaradili platu od koje se ne može živeti. Dešava se i da budu prevareni. U jednom slučaju posrednik je isprva ponudio dnevnicu od 100 lira (oko 15 evra), a na kraju je platio 50 lira. I to po sistemu „uzmi ili ostavi“. „Zaradili smo jedva da pokrijemo troškove puta i boravak. Vratili smo se bez ičega“, rekao je jedan Sirijac koji je radio na zasadima lešnika u Crnomorskoj oblasti. Takvi slučajevi prolaze nekažnjeno jer Sirijci u Turskoj nemaju nikakvu pravnu zaštitu – nemaju ni državljanstvo, ni pravi status izbeglice, onakav kakav je definisan Ženevskom konvencijom.

POLITIČKI INSTRUMENT

Jedan mali broj Sirijaca koji je, na neki način, uspeo da dobije tursko državljanstvo, a time i pravo glasa, našao se upleten u političke igre. Na prošlim izborima za gradonačelnika Istanbula moglo je da glasa devet i po hiljada Sirijaca. To je malo manje od razlike sa kojom je novi gradonačelnik Istanbula iz redova opozicije Ekrem Imamoglu pobedio na izborima 31. marta. Ovi izbori su poništeni zbog žalbe Partije pravde i razvoja (AKP) predsednika Erdogana i ponovljeni 23. juna.

AKP je dugo podsticao prihvatanje izbeglica i dobar odnos prema njima. To je u neku ruku bila i vrsta pritiska na Sirijce sa državljanstvom, koje duguju isključivo partiji na vlasti. Ali, zbog sve veće netrpeljivosti domaćeg stanovništva prema izbeglicama, AKP je u kampanji za ponovljene izbore u Istanbulu od planova za integraciju polako napravio zaokret ka pripremama za njihov povratak u Siriju.

Za razliku od AKP-a, turska opozicija je ostala dosledna: izbeglice treba što pre vratiti u Siriju. „Situacija je došla dotle da su ugroženi prihodi mnogih ljudi. Mnogo Sirijaca radi neprijavljeno. Moramo zaštititi interes naših ljudi“, rekao je Imamoglu u kampanji. On se zalaže za humano postupanje prema izbeglicama i ne govori loše o njima, ali smatra da ih zbog lošeg stanja u ekonomiji i društvu treba vratiti u bezbedne delove Sirije.

SREDSTVO ZA CENJKANJE

Trajni ostanak velikog broja Sirijaca u Turskoj predstavlja ekonomski, društveni i politički problem koji nije lako raspetljati. Zbog toga turske vlasti mahom izbegavaju da o potpunoj integraciji izbeglica govore kao o dugoročnom rešenju. Posebno je pitanje da li je integracija uopšte i moguća, imajući u vidu lošu ekonomsku situaciju i tenzije u društvu.

Ništa od toga ne sprečava predsednika Erdogana da izbeglice i dalje koristi za natezanje sa EU. On je početkom godine na šestoj Ministarskoj konferenciji u okviru Budimpeštanskog procesa rekao da je Turska do sada potrošila više od 37 milijardi dolara na izbeglice i da ne može sama da se izbori sa novim talasom. „Mi smo tokom osam godina prihvatili četiri miliona ljudi, dok se neke zemlje sa većim ekonomskim mogućnostima međusobno glože da ne prihvate 100 izbeglica“. Nije jasno da li je cilj izvući još para od EU ili proslediti što veći deo izbeglica ka Evropi. Ili nešto treće.

Mnogo Turaka nada se da će svi Sirijci na kraju ipak otići kući. Ali, to za sada deluje malo verovatno. Za uređen povratak izbeglica potrebna je saradnja Turske i Sirije. Imajući u vidu trenutne političke odnose između ove dve zemlje, takav scenario je na dugom štapu.