Šta posle „neoprostivo“ liberalnog pape Franje

Vraćajući se avionom sa puta iz Južne Koreje u avgustu 2014. godine, papa Franja je kazao u razgovoru sa novinarima: “Za dve ili tri godine, ja ću se vratiti u Očevu kuću”.

Ipak, taj se povratak desio na uskršnji ponedeljak 2025, kada je iz Vatikana stigla vest da je rimski biskup Franja preminuo u 7.35 ujutru. Javnost je bila preplavljena porukama žalosti, brzo su se pojavile i analize njegovog pontifikata, ali milioni običnih ljudi, hrišćana i muslimana, ateista i raznih vera, pisali su – otišao je dobar čovek. Da je samo to bio sud sveta o nekome ko je u svojim rukama imao toliko moći i toliko mogućnosti da ga ta moć promeni, a nije, bilo bi sasvim dovoljno. A lista dobra mnogo je duža.

„Bio je to papa kojem možeš prići“, kaže za „Vreme“ Tomas Bremer, nekadašnji profesor ekumenske teologije na Katoličkom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Minsteru.

A onda se podseća nekih trenutaka, slika, anegdota o papi Franji: čim je izabran, odlazi iz Sikstinske kapele sa kardinalima, dok ostali ulaze u autobus njega čeka auto, on naravno odbija da ide sam, seda u autobus sa drugima i fotografije stižu do medija – od pozadi slikane sve crvene kapice, i odjednom – jedna bela; tih dana sam plaća račun u domu za sveštenike u kojem je bio smešten pre početka Konklave; zove brzo prodavca u kiosku u Buenos Ajresu – gde je inače kupovao dnevne novine i kojem je rekao da ih sačuva dok se ne vrati iz Rima – da mu kaže: „Nemoj više da ih čuvaš, postao sam papa.“

Autentično saosećanje

Papa Franja je živeo u svetu, a ne mimo ili iznad njega. Govorio je češće o dubinskim uzrocima savremenih problema, a ne o posledicama, ne umiljavajući se usput ni političkim ni ekonomskim elitama. Bilo je dovoljno videti kako se ophodi sa ljudima, pere noge zatvorenicima i grli izbeglice, čuti ga kad priča o ženama koje su imale abortus ili LGBT populaciji i odmah bi postalo jasno da se ne radi o nekakvoj, pukoj, dobroj formi crkvenog velikodostojnika ili potrebi da se dopadne (delu) javnosti, već o autentično življenoj veri i saosećanju. Otuda njegovi pozivi za mir u Gazi, Ukrajini ili Južnom Sudanu nisu zvučali kao pobožne fraze, što često ume da bude slučaj.

„On je bio papa bliskosti, želeo je Crkvu koja izlazi među ljude, a ne onu koja pasivno čeka da ljudi dođu njoj. Govorio je o Crkvi kao o poljskoj bolnici koja se ne boji da uđe u živote ljudi i kada su oni teški i haotični. U stvari, najpre tada, kada se ljudi bore sa siromaštvom, odnosima sa drugima, svojom seksualnošću i ako ne žive u skladu sa crkvenom doktrinom“, kaže za „Vreme“ dopisnik iz Vatikana holandskog lista Nederlands Dagblad i teolog Hendro Munsterman.

Ogroman otpor

Otpori na koji je nailazio u samoj Crkvi bili su ogromni, bilo da se radi o vatikanskim strukturama, bilo o konzervativnijim katolicima u Poljskoj, Americi ili Hrvatskoj…

„Naravno da je postojao otpor i među vernicima, posebno u SAD, ali najveći otpor dolazio je iz redova klira, naročito među mlađim sveštenicima“, smatra Munsterman.

Zašto? Zato što je papa Franjo od njih zahtevao da hodaju sa svojim narodom, govorio im da pastiri treba da „mirišu na svoje ovce“, da ne pričaju ljudima samo šta da rade, već da budu deo njihovih života.

Kada je reč o otporu klira, Bremer navodi i da je papina skromnost bila prst u oko onima koji su navikli da uživaju u luksuzu, biskupima koji žive „dvorskim stilom“.

Konačno,  za konzervativne crkvene struje bio je preterano, skoro pa neoprostivo, otvoren i liberalan. Liberali su ga, opet, smatrali odviše konzervativnim, nespremnim da donese pravu reformu.

Šta posle pape Franje?

Postoji mnogo razloga da novi papa bude drugačiji, što nije po sebi nužno loše, ali, prema rečima Munstermana, papa Franja je postavio temelje koji neće moći da se sruše: „Sledeći papa će morati da nastavi putem sinodalnosti. Jer je sinodalni proces jasno pokazao da je to budućnost Crkve i da nema povratka nazad. Takođe, on će morati da shvati da je Crkva u trećem milenijumu pastirska crkva, bliska ljudima u svakodnevnom životu.“

Bremer opet ističe da Sinodalni put jeste nepovratan u Nemačkoj, ali se stavovi katolika u, recimo, zapadnoj Evropi u odnosu na Afriku ili Južnu Ameriku dosta razlikuju. Ističe dalje i da je Crkva po ovim pitanjima podeljena – i ta podeljenost ide daleko.

„Ja slušam“

Svake večeri, godinu i po dana, papa Franja je zvao jedinog preostalog katoličkog sveštenika u Gazi da ga pita kako može da pomogne ljudima tamo. Nekada ga je zvao i po više puta na dan.

U jednom intervjuu, novinarka ga pita – pa šta mu kažete svaki dan, a Franja odgovara: „Ja slušam.“

Umeo je da sluša. A kada je govorio, činio je to razumljivo i toplo. Jednostavno, nije ga trebalo prevoditi. I nije bila reč o tome da nije mogao drugačije (njegove enciklike – bilo da se bavio ekološkom krizom ili odnosima među ljudima – duboki su filozofsko-teološki eseji), već nije hteo. Jer je i to bio način da Crkvu, udaljenu od ljudi, njima približi.

Papa Franja je pokušavao je da održi ravnotežu između vođstva i služenja (verujući da pravo vođstvo jeste služenje), između liberalne i konzervativne struje, između vernosti crkvenom učenju i vernosti čoveku koji pati i traga. Otuda, sigurno da je bio razapet, što znači – ispunio je suštinu hrišćanskog života.

Ceo tekst Jelena Jorgačević pročitajte u novom dvobroju „Vremena“ koji izlazi u četvrtak, 24. aprila.