Šta posle Mashadova

Posle višegodišnje bezuspešne potrage, ruske specijalne jedinice uspele su prošle nedelje da pronađu i likvidiraju Aslana Mashadova, bivšeg predsednika Čečenije i jednog od vođa čečenskih pobunjenika. U Moskvi je njegovo ubistvo predstavljeno kao veliki trijumf, a prema izjavi predsednika ruske Dume Borisa Grizlova „sada će u Čečeniji biti mnogo manje zla“.

Još nije potpuno jasno kako je otkriveno gde se Mashadov skrivao i kako je ubijen. Kako prenose ruski mediji, on se krio u podrumu kuće svog rođaka u selu Tolstoj – Jurt. Ruske snage bezbednosti saznale su za mesto gde se skrivao od njegovog bivšeg saradnika koji je, kako je u utorak i zvanično potvrđeno, „pristao da ga oda za velike pare“, odnosno za 10 miliona dolara.

Okolnosti pod kojima je Mashadov stradao još uvek su tajna. Prema nekim navodima, Mashadova je slučajno ubio telohranitelj, a prema drugim, nastradao je od granate koju su ruski vojnici ubacili u podrum kuće posle kraćih i neuspešnih pregovora o njegovoj predaji. Međutim, ako je druga verzija (za koju se tvrdi da je verovatnija) tačna, ostaje pitanje da li je morao biti ubijen. Na televizijskim snimcima jasno se videlo da se Mashadov krio u najobičnijoj rupi u zemlji, sa samo jednim izlazom, tako da praktično nije imao kuda da pobegne.

MIROVNjAK ILI NEPRIJATElj: Zato i stoji pitanje da li je on ruskim vlastima korisniji mrtav nego živ i šta se njegovim ubistvom dobilo, a šta izgubilo. Da li je bolje imati tako važnog zatvorenika ili još jednog mučenika koji je poginuo u borbi protiv velikog neprijatelja?

Iako ruski predsednik Vladimir Putin i vlasti u Moskvi sada mogu da se pohvale da njihova borba protiv terorizma daje rezultate, ipak je jasno da su ruske službe bezbednosti ostale uskraćene za veoma bitne informacije koje su mogli da dobiju od Mashadova. On bi mogao mnogo toga da ispriča o načinu i kanalima finansiranja pobunjenika, njihovom brojnom stanju, naoružanju, budućim planovima itd. Sigurno bi se dotakli još nekih vrućih tema, čije bi ponovno otvaranje moglo da bude neprijatno za političku garnituru koja je stolovala u Rusiji u Jeljcinovo vreme: od toga kako je Rusija uvučena u čečenski rat pa do ogromnih para koje su iz budžeta izdvajane za njenu obnovu, a nestajale su negde usput, ili u samoj Čečeniji. Najzad, njegovo svedočenje doprinelo bi da se upozna prava priroda režima na čijem je čelu bio.

Od kada je 1997. godine izabran za čečenskog predsednika na (prema zapadnim merilima) jedinim iole fer i poštenim predsedničkim izborima koje je Čečenija u istoriji imala, Mashadov je prešao put od pregovarača sa ruskim vlastima i partnera u mirovnim pregovorima do državnog neprijatelja broj jedan. Bez obzira na to što je ubedljivo pobedio na izborima i uživao veliku popularnost, nikada nije uspeo da uspostavi stvarnu vlast nad mnogobrojnim i često suprotstavljenim čečenskim klanovima. Pre svega, nikada nije u potpunosti uspeo da kontroliše Šamila Basajeva, koji je bio glavni inspirator i izvođač mnogih terorističkih napada, uključujući i onaj u Beslanu, za koje ruske vlasti optužuju i Mashadova, koji je poricao da je u tome učestvovao. Mada to nikada nije dokazano, pretpostavlja se da je vrlo često dolazio i u sukob sa Basajevom i njegovim vahabitima i islamskim fundamentalistima i teroristima. Mnoge napade su zajedno planirali, poput onog na pozorište Dubrovka u Moskvi 2002. ili atentata na Ahmata Kadirova u maju prošle godine. Režim koji je uspostavljen za vreme njegove vladavine bio je krajnje brutalan i razbojnički, a Mashadov, koji je pokušavao da ostavi utisak da u svemu tome ne učestvuje, nikada nikog nije optužio za neki zločin niti je bilo suđenja za zlodela zbog kojih se zgražavao ceo svet. Za nešto više od dve godine, koliko se nalazio na čelu Čečenije, kidnapovanja su postala važan izvor zarade, dok su odsecanje glava i trgovina robljem postali česta pojava. Uostalom, kaseta koju su čečenski razbojnici slali porodicama kidnapovanih, na kojoj su prikazana mučenja, klanja, odsecanja glava…, na svoj način govori o njemu.

GUBITAK PODRŠKE: Jedan upad nekoliko stotina terorista pod vođstvom Basajeva u susedni Dagestan 1999, koji Mashadov nije odobravao, obezbedio je Rusiji izgovor da opet potraži vojno rešenje za čečenski problem pa je sve što je Mashadov do tada postigao palo u vodu. Rusija ga više nije priznavala za čečenskog predsednika, iako je on tu titulu zadržao i sebe nazivao „predsednikom Čečenije sve do smrti“. Od tada nije više bilo govora ni o kakvim pregovorima s njim, iako ih je on sam stalno nudio Rusiji, po pravilu posle izvršenog terorističkog napada, a poslednji put pre otprilike mesec dana.

Iako su kritičari rata u Čečeniji uporno ponavljali da je on umereni lider s kojim treba pregovarati, zvanična Moskva je takođe ponavljala da je to samo igra i da se čečenskim akcijama rukovodi iz jednog centra, te da su Mashadov i Basajev glavni mozgovi. Vremenom, zbog sve žešćih sukoba sa sopstvenim fundamentalistima i pojačanih ruskih akcija posle tragedije u Beslanu, Mashadov počinje naglo da gubi uticaj i podršku, kako među čečenskim liderima tako i među lokalnim stanovništvom. Pošto je njegova glava ucenjena na deset miliona dolara, hvatanje ili likvidacija postala je verovatno samo pitanje vremena.

Kritičari rata u Čečeniji smatraju da je ubistvom Mashadova propuštena poslednja prilika da se čečenski problem reši pregovorima i mirnim putem, jer je među preostalim čečenskim liderima teško naći nekog uticajnog ko bi se mogao smatrati umerenjakom. Ipak, što se tiče pregovora koje je Mashadov nudio, čak i da je do njih došlo, nezavisna Čečenija koju je on želeo potpuno je neprihvatljiva za Rusiju, pa je veliko pitanje šta bi jedni drugima mogli da ponude.

Nije teško pretpostaviti da će sada Šamil Basajev doći na čelo separatističkog pokreta. Malo poznati Abdul Halim Sabdulajev, predsednik čečenskog suda (nepriznatog od Rusije) kome je po funkciji do sledećih izbora pripala dužnost predsednika samoproklamovane nezavisne republike Ičkerije, prema svim analizama ili se neće dugo zadržati na tom mestu ili će postati marioneta Šamila Basajeva. S druge strane, i Basajevu će biti teško da kontroliše sve frakcije u Čečeniji. Prema mišljenju Andreja Malašenka, ruskog analitičara, Basajevu je neophodna izvesna pauza da razmisli šta treba dalje da radi. Za njega će biti veoma teško da sa bojnog polja pređe u politiku, a umerenog lidera čija bi politika i izjave amortizovale njegove terorističke akcije nema na vidiku.

NAJAVA NOVIH NAPADA: Pre svega, s njim kao deklarisanim teroristom niko ne želi da razgovara, ni Amerika ni Evropa, tako da njegovo preuzimanje vlasti može samo da naškodi ciljevima čečenskog separatističkog pokreta. Međutim, on je dosadašnjim postupcima pokazao da ga tuđe mišljenje uopšte ne interesuje, već da ima svoj cilj u stvaranju emirata na Kavkazu i da neće birati sredstva da to i ostvari, što je i javno obznanio početkom februara, kada je najavio nove terorističke napade slične onom u Beslanu. Iz toga bi možda trebalo da sledi i da će Rusija ubuduće (bez Mashadova) biti malo manje izložena kritici zbog načina na koji vodi svoj rat protiv terorizma, jer će joj se suprotstavljati uglavnom dokazani teroristi.

S druge strane, gotovo da nema nade da se čečenski pokret posle ubistva Aslana Mashadova može umiriti. On je već proglašen za mučenika koji je poginuo za sveti cilj i jedino je zbog toga i ostao važan. Taj cilj će sada, umesto jednog sve manje uticajnog sekulariste koji je nudio pregovore, simbolizovati razni lideri sa različitim težnjama, od običnih razbojnika do radikalnih islamista i terorista.

Što se ruske strane tiče, posle gotovo neverovatne nesposobnosti koju su pokazale ruske snage bezbednosti prilikom terorističkih napada tokom prošlog leta, a koji su kulminirali tragedijom u Beslanu, vlasti u Moskvi konačno mogu da izađu pred svoju javnost s nečim opipljivim. Ipak, ma koliko snažno odjeknulo, Mashadovljevo ubistvo, ako uopšte i bude imalo neke posledice po Rusiju, ne može ništa bitno promeniti, jer je Mashadov pred kraj života više bio figura koja je simbolizovala čečenski pokret nego lider sa ozbiljnim snagama iza sebe.