Šta je pesnik hteo da kaže

Ideja je, naravno, bila dobra: u okviru socijalne reintegracije zatvorenika iz katalonskih zatvora, Ministarstvo pravde Đeneralitata (autonomna katalonska vlada) izdalo je zbirku pesama 32 „autora“. Umetnički i pesnički nivo je, naravno, manje bitan, malo ko bi se na zbirku i osvrnuo da se u njoj ne nalazi i jedna poema u kojoj autor teškog zločina ubistva sopstvene žene – veliča svoje nedelo i jedino kajanje koje iskazuje jeste što to „nije učinio ranije“. Podigla se velika „frka“, 1000 primeraka zbirke je povučeno, ali su neki primerci ipak stigli do novina koje su od svega napravile slučaj. Ministarstvo pravde priznaje „veliku grešku“ uz priznanje da „neko nije obavio svoj posao“, ali sada je kasno.

U Španiji je, inače, veoma prisutna tema lošeg tretmana žena. Gotovo da nema dana da se u nekom od brojnih televizijskih programa ne govori o slučajevima prebijanja i svakojakog maltretiranja žena, a sada je ova „oda zločinu“, ispisana rukom hladnokrvnog ubice, dolila ulje na vatru.

Iza naslova „Romansa za stolicu“ može se kriti svakojaki sadržaj, ali kada se zna da je reč o stolici kojom je dotični mlatnuo po glavi svoju bivšu ženu, tema prestaje da bude poetična. Ubica je u 12 strofa detaljno, gotovo sadistički, opisao svoj zločin za koji je dobio 30 godina robije i utoliko je čudnije kako se u uvodu knjige našla i rečenica gospođe Mercedes Sančez Gomez, direktorke programa za rehabilitaciju zatvorenika, koja doslovce glasi: „Treba čestitati autorima na ovom poetskom delu koje zaslužuje sva moja priznanja.“ Jedino logično objašnjenje je da ni ona ni njeni najbliži saradnici nisu pročitali šta je napisao „pesnik“ Huan Bambuje, robijaš koji se pod tim pseudonimom pojavljuje kao autor „balade o zločinu“.

Poezija je teška i često nezahvalna za prevođenje i onima kojima je to profesija, pa zato „stihove“ koji slede treba gledati kao informaciju, nikako ne kao „prepev“ onoga što je „pesnik hteo da kaže“.