Srpski front

Za „Vreme“ iz Bona

Urednici srpskih medija u ponedeljak nisu morali mnogo da lupaju glavu šta je vest dana. Nju je na tacni servirao ugledni nemački magazin „Špigl“. Nemačke nade da će nove hladnoratovske napetosti biti okončane direktnim dijalogom sa Moskvom obile su se o rusku ignoranciju, piše list u aktuelnom izdanju. Tvrdnju ilustruje podatkom da su od izbijanja ukrajinske krize Angela Merkel i Vladimir Putin telefonirali najmanje 35 puta, ali da kancelarka i dalje ne zna koliko duboko Putin namerava da ulazi u konflikt sa Zapadom te da nije izvesno ni da li to zna sam šef Kremlja. List dodaje da vlada u Berlinu sada traži odgovor na ruski Expansionsdrang (ekspanzionističku politiku) i to posebno u delimično nestabilnim zemljama Balkana. Konsultovan je i Elmar Brok, evropski poslanik konzervativnih demohrišćana, koji govori o ruskoj strategiji da „politički i pre svega ekonomski podrije“ ove države.

foto: reuters

Uz još niz primera ima i faktografije: dobro obavešteni „Špigl“ poziva se na poverljivi papir nemačkog Ministarstva spoljnih poslova pod naslovom „Uticaj Rusije u Srbiji“. Tu piše o tesnoj vojnoj saradnji, isporuci gasa, te ruskoj javnoj diplomatiji koja se temelji na „panslovenskoj retorici“. Ovde valja razjasniti: citirani papir ne sadrži nikakve ekskluzivne informacije tajnih službi niti zvaničan stav Berlina. U pitanju je klasična analiza javno dostupnih podataka, događaja i izjava koje mogu svedočiti o odnosima Rusije i Srbije. U ozbiljnim zemljama takve analize od stručnjaka naručuju ministarstva, parlamentarni odbori pa čak i pojedine stranke. U ovom slučaju analiza je verovatno naručena od nekog ko se razume u odnose Srbije i Rusije. Kao i u svakoj stručnoj analizi, i ovde se ređaju podaci, dok su zaključci slobodni – naposletku, oni su tek stav autora analize.

Vrlo je moguće da tu ne piše ništa spektakularno jer na ovom mestu novinari „Špigla“ – tekst potpisuje njih šest iako nije duži od ovog koji čitate – ponovo se potpomažu stavom Elmara Broka koji doslovce kaže: „Putinov cilj je da stavi balkanske države pod takav pritisak da one zauzmu distancu prema pristupanju EU ili da kao članice proruski utiču na odluke EU.“ Dalje se nabrajaju ruski milioni u NIS-u i Beopetrolu, te kredit za sanaciju železnice. O metodama Kremlja, piše „Špigl“, govori i „bizarni sastanak“ od pre godinu dana, kada je Tomislav Nikolić ugostio ruskog bajkera Aleksandra Zaldastanova i tom prilikom se fotografisao u prsluku koji mu je poklonio gost – „treći čovek Rusije“, kako je jedan domaći tabloidni portal pisao.

U tekstu se pominje i ruski uticaj u BiH (preko Republike Srpske i odlukom Moskve da ne glasa za produženje misije Eurofor), Crnoj Gori (Rusi drže trećinu firmi) i Bugarskoj (potpuno zavisi od ruskog gasa, a 300.000 Rusa tamo poseduje nekretnine). U analizama je postalo gotovo opšte mesto da EU ima (samo) soft power, dok Rusija ima sve osim toga. Tezu u „Špiglovom“ tekstu zastupa i Mihael Rot, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, kada kaže da Nemačka ne može da uđe u takmičenje sa Rusijom po principu „ko da više“, te da zato „moramo balkanskim državama uvek iznova jasno staviti do znanja da je ulazak u EU u njihovom interesu“. U jednoj takvoj misiji „stavljanja do znanja“ našao se i vicekancelar Zigmar Gabrijel koji je u ponedeljak završio dvodnevnu posetu Beogradu.

U ISTOM KOŠU: Iako članak nije ispunio obećanje sa naslovnice da će opisati kako „Putinovi pomoćnici podrivaju EU“, ostao je utisak da „tu ima nešto“. Oko Balkana i Srbije kao njegovog geografskog i „nesvrstanog“ centra razvio se pravi mali rat izjavama. Još u avgustu je berlinski „Tagescajtung“ pisao da je Srbija „prigodni sporedni front“ zapadno-istočnog obaranja ruku, a sada je nenadano došla na veliku pozornicu.

Nemački javni servis ARD u nedelju je emitovao intervju sa Putinom u kojem se ovaj posredno dotiče Srbije – ali ne onako kako bi vlasti u Beogradu volele da čuju. Putin je naime ponovo pravdao aneksiju Krima primerom Kosova. „Šta je demos? Narod. Demokratija je pravo naroda. U ovom slučaju pravo na samoopredeljenje“, rekao je Putin. Na odgovor Angele Merkel nije se čekalo dugo. U Sidneju, gde je svratila posle samita G20 u Brizbejnu, u jednom govoru je podvukla da je Krim protivpravno anektiran, što „posle užasa dva svetska i hladnog rata dovodi u pitanje čitav evropski mirovni projekat“.

Ali nije samo reč o Ukrajini. „Radi se i o Moldaviji, Gruziji, i ako tako dalje ide… moramo se zapitati šta je sa Srbijom, sa zemljama Zapadnog Balkana“, rekla je kancelarka. Dodala je da se Evropska unija neće saginjati pred Moskvom kao što je to činila nekadašnja DDR. „U suprotnom bismo morali da kažemo – mi smo preslabi, pazite, ljudi, ne možemo više nikoga da primimo, moramo se raspitamo u Moskvi da li je to moguće. Tako je bilo 40 godina i to ja, zapravo, ne želim da se ponovi.“

Da li je Merkelova na stolu imala onu analizu koju citira „Špigl“ ili nije, tek izjava je značajna jer prvi put su se u istom košu – makar retorički – našle tri bivše sovjetske republike i Srbija. Ukrajina, Gruzija i Moldavija su letos pompezno potpisale sporazume o pridruživanju sa Briselom. Radi se o tri države koje bi u normalnim okolnostima teško ili nikako napredovale ka EU, ali kojima je na mišiće ponuđen izlaz iz ruske senke. Delovi sve tri zemlje su trenutno defakto okupirani uz, najblaže rečeno, pomoć Rusije. Ukrajina nema kontrolu nad Krimom i Donjeckim basenom, Moldavija već više od dve decenije ne vlada Prednjestrovljem, dok su se od Gruzije nakon ratova protiv Rusije otcepile Abhazija i Južna Osetija. Nije onda čudo što su vladaoci uže Ukrajine, Moldavije i Gruzije jedva dočekali da potpišu evropski put svojih zemalja.

Srbiju, osim ekonomske bede, malo šta povezuje sa pobrojanim državama. Tu u poslednje dve decenije nisu ulazili ruski tenkovi nego su nadletali zapadni bombarderi, Rusija nije babaroga nego pravoslavna majka. Ili barem partner. Iz briselskog ugla, upravo tradicionalno dobri odnosi Beograda i Moskve otvaraju prostor ruskom uticaju na Balkanu. Premijer Aleksandar Vučić na Zapadu, pogotovo u svojim ležernim obraćanjima, rado koketira sa činjenicom da je lično Putinu rekao da je EU strateški cilj Beograda. Pred Putinom, sa druge strane, na ruskom pita za dozvolu da govori na srpskom. To Srbiju čini famoznom „kućom sa dvoja vrata“, što bi rekao Tomislav Nikolić.

BOLNA ŠPAGA: U komentarima o specifičnoj rastrzanosti Srbije između Istoka i Zapada nemačke novine najčešće koriste reč „špagat“ (špaga). Za razliku od „kuće sa dvoje vrata“, špaga može da zaboli, a i ne može da traje večno. Jasno je da bi obe strane u podgrejanom hladnom ratu htele da vide Srbiju na svojoj strani. Jasno je da bi Vučićeva vlada najviše volela da se čitav svet zadovolji njegovom „nesvrstanom“ politikom, da Beograd priznaje puni suverenitet Ukrajine, ali da ne uvede sankcije Rusiji.

Da je po Austrijancu Johanesu Hanu, komesaru EU za susedstvo i pregovore o proširenju, Srbija bi morala da se odluči koja vrata će zazidati, a koja ostaviti otvorenim. Han, koji u Beograd dolazi u četvrtak, kad je ovaj broj „Vremena“ na kioscima, više puta je ponovio da proširenja EU neće biti u narednih pet godina. Vladi Srbije je poručio da napredak prema članstvu podrazumeva slanje „signala“ iz Beograda u vidu „razmatranja odluke o neuvođenju sankcija Rusiji“. Kako su briselski izvori rekli za list „Danas“, EU bi na neodlučnost Beograda mogla da reaguje odlaganjem otvaranja pregovora o pojedinim poglavljima.

No, od 28 zemalja članica EU veliki broj sumnja u učinkovitost sankcija koje i te kako koštaju i zemlje Unije. Osim ka Rusiji okrenutih Bugara i Mađara, sve je teže ubediti Italijane koje i dalje muči recesija. U Berlinu su se žestoko ljutnuli kada je nova visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini javno rekla da jeste za sankcije, ali da one nemaju efekta pa da ih možda treba razmotriti.

Osim toga, brojni političari razumeju procep u kojem je Srbija. „Licemerno je meriti Srbiju po njenom odnosu prema Rusiji“, rekao je nedavno poslanik nemačkih socijaldemokrata Ditmar Nitan u razgovoru za Dojče vele. „Kada bi neko predložio da se Srbiji zbog manjka poslušnosti postavljaju balvani na evropski put, ja bih bio protiv toga. To bi bila arogantna politika prema nezavisnoj državi poput Srbije. Naprotiv, možda je dobro upravo to što Srbija ima dobre odnose sa Ruskom Federacijom. Moglo bi da se razmišlja i iz suprotne perspektive: gde Srbija može da pomogne da se otvore kanali komunikacije između EU i Rusije.“

Možda će Srbija biti važna u otčepljivanju kanala baš sledeće godine, kada preuzima jednogodišnje predsedavanje OEBS-om. Ta organizacija već je pokušavala da posreduje u ukrajinskoj krizi i slala je posmatrače na front. Šef diplomatije Ivica Dačić je pre nekoliko meseci, u svom slobodnom stilu, čak najavio da će na samit OEBS-a sledeće godine u Beograd stići lično Putin i Obama, valjda da se konačno objasne. Kasnije su to demantovali diplomatski izvori.

Otimanje o Srbiju principom štapa i šargarepe (kao odvojenih rekvizita) koje je uzburkalo javnost početkom nedelje, najbolje je sažeo čitalac jednog informativnog portala: „Ovo mu dođe k’o Monopol.“