Španske čizme Boba Dilana, koji je menjao vreme

“Trubadur protesta šezdesetih” stigao je u Njujork 24. januara 1961, usred najhladnije zime u poslednjih 28 godina, mada to nije ništa u odnosu na studen u gradovima njegovog detinjstva.

Robert Alen Cimerman, koji se sada zove Bob Dilan, rođen je 24. maja 1941. u Dulutu na severu Minesote, u kome je početkom 20. veka trećina od 100.000 stanovnika bila rođena u inostranstvu, jer je taj industrijski grad brzo rastao, privlačeći imigrante iz Skandinavije, Nemačke, Poljske, Italije, Austrougarske i Ruskog carstva.

Njegov otac Abram Cimerman pričao mu je da su, kad je on imao osam godina, u tom gradu trojica crnaca, uposlenika putujućeg cirkusa, bila optužena za silovanje bele žene i u noći 15. juna 1920. odvedena iz pritvora i obešena na uglu Prve ulice i Druge istočne avenije. Na početku Dilanove pesme “Desolation row” pominje se istorijski fakt: u Dulutu su nekada prodavane razglednice sa slikama vešana…

Kad se Dilanov otac razboleo od dečje paralize, porodica se preselila u Hibing, rudarski grad od 15000 stanovnika blizu kanadske granice, oko milju niz put od najveće rupe na svetu koju je napravio čovek – otvorenog rudnika gvožđa Hal-Rast-Mahoning, iz koga je za vreme Prvog i Drugog svetskog rata US Stil vadio tri četvrtine sveukupne rude gvožđa u SAD.

Otac zbog bolesti nije otišao u rat, a ujaci Moris, Džek, Maks, Luis i Vernon su ratovali na Filipinima, Siciliji, u severnoj Africi, Francuskoj i Belgiji, preživeli i otuda doneli nemačke naočare za prašinu, pištolj “luger”, japansku kutiju za cigarete od slame i slične trofeje.

Kad je Dilan 1951. pošao u školu, učili su ih, između ostalog, da se sakriju pod sto kad čuju sirene, jer Rusi mogu da ih napadnu bombama i svakog časa mogu da se spuste padobranima. Isti oni Rusi sa kojima su se nekoliko godina ranije ujaci borili protiv Nemaca? U autobiografskoj knjizi “Hronike” (“Chronicles: Volume One”) piše da ih je “spaljivalo” pitanje kako su Rusi tako brzo postali takvi monstrumi koji dolaze da preseku njihove vratove.

Kad prestane sirena, trebalo je da ostanu licem prema podu, ni mišić da ne pomeraju i ne prave nikakvu buku, jer su “crveni” željni krvi svuda okolo, govorili su njegovi učitelji, koji su bili i učitelji njegove majke Beatris (Biti), ali u njeno vreme bili su mladi, a u njegovo stari.

Dvadesetak godina kasnije Dilan će pesmi “Bog na našoj strani” (“With God on Our Side”, 1964) uz gitaru i usnu harmoniku pevati da dolazi sa Srednjeg zapada, gde je naučen i vaspitan da zemlja u kojoj živi ima Boga na svojoj strani, da je konjica jurišala, Indijanci padali i ginuli, a zemlja je bila mlada sa Bogom na svojoj strani. Nakon nabrajanja ratova s Bogom na njihovoj strani kaže: “Oprostili smo Nemcima, a onda smo se družili iako su ubili šest miliona, u pećima ispekli, i Nemci sada imaju Boga na svojoj strani.” Dodaje još kako je celog života učio da mrzi Ruse, pa ako dođe još jedan rat, da se, sa Bogom na svojoj strani, mora boriti protiv njih, mrzeti ih i plašiti ih se, bežati i skrivati se. Na kraju kaže: ako je zaista Bog na našoj strani, on će zaustaviti sledeći rat…

“IDEALNO MESTO DA SE IZ NJEGA ODE”

Sa jednog kraja glavne ulice Hibinga mogao se videti kraj gradskih granica na njenom drugom kraju. A za Boba to bilo “idealno mesto da se iz njega ode”.

U knjizi “Moj život u ukradenom trenutku” (“My Life in a Stolen Moment”) tvrdi da je počeo da beži od kuće kada je imao deset godina, ali uvek bi ga pokupili i poslali kući. Kada je imao trinaest godina, putovao je sa karnevalom kroz gornju Minesotu i Severnu i Južnu Dakotu, i ponovo su ga pokupili. Kada je imao osamnaest godina, otišao je iz tog grada zauvek.

Međutim, reporter “Vilidž vojsa” doveo je u pitanje tu njegovu pobunjeničku mitologiju kada je, 1975. godine, letimičnim uvidom u školske knjige zaključio da su Bobove ocene bile “prosečne kao pita od jabuka” i da se on nije se mnogo razlikovao od tipičnog radničkog tinejdžera iz pedesetih.

U školskom alamanahu su prognozirali da će se pridružiti Litl Ričardu, koji je počeo da svira rokenrol pre Elvisa Prislija.

Bob, sa kosom zalizanom unazad à la Džejms Din, u to vreme u čizmama od cerade i kožnoj jakni, mnogo je vežbao sa svojim bendom i na školskim skupovima i po gradu prilično često pevao bluz, koji je noću slušao na radiju iz Litl Roka.

Njegova devojka Ečo Helstrom pričala je kako niko nije voleo njihovu muziku, a najmanje Bobov glas. Kada je bend jednom trebalo da nastupi u Oružarnici, bila je nervozna kao i obično, zažmurila je i zapušila uši jer nije želela da vidi ili čuje kako se ljudi smeju. Tako je sedela i molila se da sve bude u redu kada joj je devojka pored nje sklonila ruke sa lica i vrisnula: “Slušaj!”

“U početku nisam mogla da čujem ništa osim benda. Izvodili su neku vrstu bugija Reja Čarlsa, veoma glasno. Ali postepeno je postalo tako da sam mogla da razlikujem Bobov glas… I, znaš šta je pevao? Zavijao je iznova i iznova: ‘Imam devojku i njeno ime je Ečo!’ smišljajući stihove dok je pevao. Pretpostavljam da je to bila prva pesma koju sam čula da peva, a koju nije napisao neko drugi. I radilo se o meni! Znate, ljudi se te noći nisu ni smejali Bobu. Ali ja sam plakala…”

Posle je njen Bob pričao da je prvu pesmu posvetio Brižit Bardo, na koju je Ečo ličila – plave oči, švedska duga plava kosa, suknja iznad kolena, crne lakovane čizme…

Dilanolozi prepoznaju Ečo u pesmi “Devojka iz severne zemlje” (“Girl From the North Country”, 1963) koja ima sličan motiv kao folk balada o prvoj ljubavi “Sajam u Skarborou” (“Scarborough Fair”). Pogotovu kada Bod Dilan i Džoni Keš pevaju:

Ako putuješ na severni seoski sajam
Gde vetrovi jaki udaraju na granici…
Ako odeš kad padaju pahulje
Kad se reke zalede i leto se završi
Molim te, vidi da li nosi kaput, tako topao
Da je sačuva od zavijanja vetrova…

Ečo i Bob su u ono vreme mnogo pričali o tome kako je šou biznis sjajan i o venčanju kao načinu da odu iz Hibinga, ali Bob je uvek govorio da ne mogu ni da razmišljaju o tome, jer to bi ometalo njihove karijere. Ečo Helstrom kaže da je zaista želeo da Nešto pokaže svima i imao je šta da pokaže, ali to je malo ljudi u Hibingu uopšte moglo da brine.

Roditelji su u početku tolerisali njegove mladalačke snove, ali jednom su mu pocepali sliku buntovnika bez razloga Džejmsa Dina.

JEDAN OD NAS MISLILACA I PIJANACA

Otac, ni bogat ni siromašan pripadnik srednje klase, nameravao je da mu poveri svoju trgovinsku radnju elektronske opreme, pa ga je 1959. poslao na univerzitet u Mineapolisu u Minesoti.

Urednici studentskog folk magazina “Litl sandi rivju” Dilana tog leta 1960. opisuju kao tihog neupadljivog mladića sa tamnim naočarima, negovanog i urednog u uniformi kampusa: pantalone, džemper, kabanica od puplina, bele oksfordske patike.

Studentske dane uglavnom je provodio pevajući u kafeu “10 O’Clock Scholar” (desetočasovni naučnik) i sa malih bina Dinkitauna, boemskog kvarta, nazvanog tako po tramvaju zvanom dinky, mališa.

Brazilski umetnik Eduardo Kobra, koji je 2015. naslikao u Mineapolisu sada pedesetak metara visok kaleidoskopski mural “Vremena koja se menjaju”, prikazuje Dilana kroz tri karakteristična perioda u njegovom životu: od mladića koji svira u kafićima u Dinkitaunu do folk zvezde i misterioznog trubadura.

“Majami njus tajms” beleži jedno studentsko sećanje: “Bili smo mislioci i pijanci (thinkers and drinkers), umetnici i svirači, a Dilan je bio jedan od nas…”

On u Hronikama piše da ga je “prevratnička” atmosfera u Dinkitaunu navela da zameni svoju električnu gitaru akustičnom i počne da istražuje dubine korenske muzike, nove i stare.

Na pitanje reportera magazina “Roling stoun” zašto je ostavio gradske pesme i pevao seoske, kantri pesme, Dilan je odgovorio: “Kada svirate svako veče pred publikom, znate šta ona želi da čuje.”

Kasnije je objašnjavao da su rokenrol pesme tog vremena bile previše jednostavne, a da su folk pesme životnije. U eseju koji je kao dobitnik nagrade za književnost pripremio za Nobelov komitet 2016. godine kaže da je pevao regtajm bluz, radne pesme, džordžijske morske napeve, apalačke balade i kaubojske pesme u kojima se zna o čemu se radi – da je Stager Li bio loš čovek, a da je Frenki bila dobra devojka, i kako je pohotni Lord Donald zabio nož u svoju ženu…

PESME IZ POSUDE ZA PRAŠINU

Na univerzitetu se zadržao nešto manje od dve godine. Zapao je u ličnu krizu i u jesen 1960. po ledenom putu vozio dvadeset četiri sata s namerom da u psihijatrijskoj bolnici Grejston u Nju Džersiju poseti patrijarha folk muzike Vudija Gatrija, da mu se ispovedi.

“Dilana je Vudiju Gatriju privuklo ono što je nas privuklo njemu. Rudari nekoliko milja od Hibinga u kome je odrastao inspirisali su ono što je jedan od Dilanovih najranijih učitelja gitare nazvao ‘pesme koje će uhvatiti duh i dušu čitave generacije Amerikanaca’”, zaključuje “Gardijan”.

Autor alternativne himne levičarske Amerike “Ova zemlja je tvoja zemlja” (“This Land is Your Land”) Vudi Gatri iz Oklahome je tokom Velike depresije tridesetih, ostavljajući svoju mladu porodicu na duže vreme, kao hobo (skitnica u potrazi za poslom) ili minstrel vagabunda često putovao po jugu i zapadu SAD.

foto: library of congress collection

Posebno je bio poznat po pesmama o egzodusu sa Srednjeg zapada u Kaliforniju tokom katastrofalne peščane oluje zvane “Posuda za prašinu” (Dust bowl), koja je pustošila preriju 1934, 1936, 1939… Svom sinu je dao ime jednog od likova iz dela Džona Stajnbeka “Plodovi gneva” (“The Grapes of Wrath”, 1924) o farmerima iz Oklahome iz porodice Džod, koja je primorana da beži iz Posude za prašinu u obećanu zemlju Kaliforniju, do koje mnogi ne stižu.

Iako je Gatri poticao iz srednjoklasne porodice na ivici siromaštva, iako su njegov “narodni” naglasak, odeća i maniri bili više namešteni nego autentični, mnogi su njegove pesme doživljavali kao radikalno jevanđelje ere Nju dila i glas običnog naroda iz ruralnih područja.

FOLK I AMERIČKI IDENTITET

...

Pošavši za Gatrijem, Dilan se šezdesetih, zapravo, svesno ili nesvesno pridružio tadašnjem talasu preporoda folk muzike (folk revival), koji je započeo u dubini Velike depresije ranih tridesetih i bio suzbijen u doba makatizma pedesetih.

“Njujorker” piše da su tridesetih aktivisti tzv. takozvanog grassroots (korenskog) pokreta verovali da će lakše dopreti do običnog naroda preko pesama koje su pevali ljudi u ruralnim područjima ili su ih, kada su migrirali tokom Velike depresije, donosili u velike gradove pa i u Njujork.

U disertaciji na Univerzitetu Vanderbilt “Muzika za narod: preporod narodne muzike i američki identitet, 1930-1970”, Rejčel Kler Donaldson opisuje kako su od tridesetih godina čuvari kulturne tradicije, naučnici, muzičari, politički aktivisti i muzički preduzetnici i ljubitelji narodne muzike zajedno nastojali da zaštite, očuvaju i promovišu izuzetno raznoliku sliku američke nacije, američki kulturni pluralizam.

...

Sakupljali su tzv. “brđansku muziku” (hillybily), “američku korensku muziku” (bluegras) u regionu Apalači u istočnim državama SAD, kao i stare engleske i škotske balade sačuvane u izolovanim enklavama, te kantri muziku juga i jugozapada, koju je 1925. tako nazvao kantri pijanista Al Hopkins, vestern, gospel…

“The American Songbag”, antologija američkih narodnih pesama koju je sastavio pesnik Karl Sandburg (1878–1967), sadrži i melodije i stihove iz različitih regiona: od kaubojskih balada, preko južnjačkog bluza, do meksičke pesme “La Cucaracha”.

Pevač Pit Siger (1919–2014), koji je kao uposlenik u Arhivu američkih narodnih pesama Kongresne biblioteke tridesetih putovao po jugu SAD sa svojim ocem, muzikologom i klasičnim kompozitorom Čarlom Luisom Sigerom, verovao je da folk muzika otkriva suštinu američkog nacionalnog identiteta. A Gatrijevu gorštačku ličnost su siromaštvo, ekonomska migracija i nezaposlenost usmerili ka američkim komunistima.

Sredinom tridesetih, kada se fašizam širio Evropom, a komunisti se sa drugima borili protiv fašističke pretnje, na gitari Vudija Gatrija pisalo je: “Ova mašina ubija fašiste”.

Progresivcima i liberalima u kulturnoj sferi tada je bilo relativno lako da se pomire s komunistima, koji su kasnih dvadesetih počeli da priznaju kako je malo verovatno da će revolucija doći u Sjedinjene Države u skorije vreme. Tako nije mislio FBI. Grupa “Almanah singers”, koju su 1941. formirali Vudi Gatri, Pit Siger i još nekolicina muzičara, a koju je FBI označio kao pobunjeničku, raspuštena je 1942. godine.

...

Nakon što je tokom Drugog svetskog rata bio vojni avio-mehaničar i nastupao na koncertima za američke trupe, Pit Siger je 1950. godine sa još nekim pevačima bivšeg “Almanaha” osnovao “Viverse”, grupu čija je hit bila pesma “Laku noć, Irena” (“Irene Goodnight”), sa stihovima “Ako mi Irena okrene leđa/Uzeću morfijum i umreti…”

Naslov pesme je postao narodna poslovica koja opisuje situacije sa katastrofalnim zaključkom. “Ako se to desi – onda, Irene Goodnight…”

Kad se u SAD podigao hladnoratovski talas, koji se često naziva Crveni strah (Red Scare), Pit Siger je izveden pred Komitet Predstavničkog doma za ispitivanje antiameričke aktivnosti. Na pitanje da li su “Viversi” komunisti i na sva druga odgovarao je da na osnovu prvog amandmana na američki ustav Komitet nema pravo da ga ispituje o njegovim političkim uverenjima ili udruženjima. Optužen je za nepoštovanje suda 1957. i osuđen 1961. Presuda je poništena 1962, ali je ostao na crnoj listi televizijskih mreža do kasnih šezdesetih.

Viversi su i dalje bili pod prismotrom FBI i nisu mogli da se čuju na radiju. Pokret preporoda folk muzike uglavnom je sve do šezdesetih bio oteran u podzemlje.

A Vudi Gatri je dospeo na crnu listu, baš kada je počeo da oseća simptome Hantingtonove bolesti, progresivnog oboljenja nervnog sistema, koje obično rezultira poremećajima u kretanju i u razmišljanju.

JURIŠ NA LUTAJUĆE TRUBADURE

Dilan kaže da nije znao da je Gatri bio komunista, a da tada čak nije znao ni šta je to komunizam, već da je za njega on bio prvi i poslednji umetnički uzor: “Mogli ste da slušate njegove pesme i zapravo naučite kako da živite ili kako da se osećate. Bio je kao vodič.”

A komunista, kaže, valjda je u Njujorku bilo prilično, bilo je i puno levičara koji bi postali diktatori i desničarskih diktatora, radikala svih boja i fašista…

Crna lista iz Makartijeve ere poremetila je živote mnogih, ali folk preporod i otpor kulturnom konformizmu i makartizmu nisu ugušeni.

Pit Siger, koji je tokom eskalacije Hladnog rata smatrao da je fašizam u Americi živ pod maskom makartizma, zapravo je već 1955. ponovo otkrio pesmu “Where Have All the Flowers Gone?”, koju je svojim izvođenjem proslavila Marlena Ditrih. (“Gde je sve ono cveće? Devojke su ga pobrale. Gde su devojke, sve su se udale. Gde su muškarci, svi su u vojsci.”) Moto pesme inače predstavlja varijaciju kozačke narodne pesme “Koloda-Duda”, preuzete iz Šolohovljevog “Tihog Dona”.

Tradicionalne pesme koje su lutajući zemljom sakupljali Vudi Gatri i Pit Siger u vreme širenja američkih predgrađa ranih pedesetih i ranih šezdesetih našle su dom i u kafeima, klubovima i knjižarama u Grinič vilidžu.

U tom relativno jeftinom boemskom kvartu, koji su mnogi poredili s Levom obalom Pariza dvadesetih, još od prve decenije 20. veka stanovali su intelektualci, pripadnice feminističkog pokreta i levičari. Tamo je 1913. živeo Džon Rid (autor knjige “Deset dana koji su promenili svet”). Tokom burnih dvadesetih (The Roaring Twenties), zvanih takođe doba džeza, tu su zvezde bili Djuk Elington, Luj Armstrong i Besi Smit.

Početkom šezdesetih to je bilo stecište boema, pripadnika pokreta kontrakulture, hipika, pacifista, aktivista ranog studentskog pokreta i pokreta za građanska prava. Na Vašington skveru su se, u svim vremenskim uslovima, oko muzičara koji su pored fontane uz gitaru ili bendžo pevali često za napojnice ili samo iz čiste zabave okupljali pisci, pesnici, glumci Living teatra. Devojke koje su tek izašle sa koledža Ajvi lige gledale su istoriju umetnosti uživo.

Kada je sredinom 1955. umetnička scena počela da se seli iz Grinič vilidža u Ist vilidž, bili su uticajni malobrojni bitnici okupljeni oko Džeka Keruaka, Petera Orlovskog i Alena Ginsberga. Mada malobrojni, bitnici su bili uticajni zbog nekonformističkog ponašanja: odbacivali su društvene konvencije, bili su seksualno promiskuitetni i zavisnici od droge, usvojili su alternativni stil oblačenja, manire i takozvani hip rečnik džez muzičara, uz čiju pratnju su ponekad čitali svoja dela. Smatrani su prethodnicima hipika i jipija.

“Bitnici su bili toliko odbačeni od društva da su mrzeli folk muziku, ali slušali su je iz protesta”, rekao je jednom Van Ronk, jedan od retkih rođenih Njujorčana među imenima tadašnje folk scene, čovek koga su zvali “gradonačelnik Mekdaglas strita” zbog njegovog doprinosa folk preporodu. Zlobnici kažu da je Dilan cenio njegove pesme više nego svoje – pa je staru baladu “Kuća izlazećeg sunca” (“The House of the Rising Sun”), koju je od njega naučio, pre njega snimio na svojoj prvoj ploči.

Izrael Gudman Jang, zvani Izi Jang, važan čovek folka, švedsko-američki državljanin, inače potomak poljskih Jevreja, početkom 1957. u blizini je otvorio legendarni Folk centar u kome je svirao svako ko je postao Neko u folk roku šezdesetih.

Udruženje Vašington skvera i komesar za parkove zahtevali su 1961. da park bude miran i tih. Policiji je naređeno da iz parka ukloni “lutajuće trubadure i njihove sledbenike”.

Izi Jang je nedelju, 9. aprila 1961, protiv te zabrane organizovao “nerede bitnika” koje neki zovu “folk neredi”, a u kojima je učestvovalo oko 3000 ljudi, a među njima i devetnaestogodišnji Bob Dilan. Jedna grupa je sedela u fontani i pevala “Nećemo se pomerati”, a druga je pevala pesmu o američkoj zastavi sa svetlucanim zvezdama “Star Spangled Banner”, naivno misleći da policija neće pendrecima napasti takvo ispoljavanje patriotizma. Mnogi su bili uhapšeni. Bilo je još protesta. Oko 1500 ljudi je potpisalo peticiju. Na kraju zabrana je ukinuta.

Zima u kojoj je Dilan posetio Vudija Gatrija inače je bila sumorna. Bilo mu je teško da nađe posao. U gorkoj pesmi “Govoreći o Njujorku” (“Talkin’ New York”) vlasnik kafića mu prezrivo kaže: “Zvučiš kao gorštak. Hoćemo folk pevače ovde.” Onaj pevač koji bi se svideo vlasniku bara dobio bi takozvani bread basket gig. Nakon pesme proneli bi korpice za hleb od stola do stola skupljajući bakšiš za muziku. Dilan je ponegde svirao za dolar i sendvič. Nekih noći je spavao u metrou.

Jednom nedeljno su u klubu “Gorki kraj” (“Bitter End”) održavane žurke folk muzičara zvane hootenanny. Taj lokalizam iz Apalačkog regiona u istočnim američkim državama, koji označava stvari čiji je naziv zaboravljen ili nepoznat, Pit Siger i Vudi Gatri su čuli 1941, tokom gostovanja na sličnom okupljanju u političkom klubu Nju dila u Sijetlu – na severozapadu SAD. Doneli su ga u Njujork i počeli da organizuju takve žurke, slične džemsešnu džez muzičara, tokom kojih su početnici dobijali priliku da se pokažu, da uče i “kradu” jedni od drugih.

U jednoj od takvih prilika Boba Dilana je uočio i predložio mu da nešto odsvira Fred Nil, “Kralj Mekdugal strita”, poznat po tome što je napisao pesmu “Svi govore” (“Everybody’s Talkin’”) u filmu “Ponoćni kauboj”, o naivnom momku iz Teksasa koji je došao u Njujork da bude muška prostitutka i sklopio nesigurno prijateljstvo s bolesnim prevarantom.

Bob je posle toga svirao s Nilom.

BIĆE TRUBADUR, AKO NE EKSPLODIRA

U septembru 1961. Bob Dilan je nastupio na debitanskom događaju u Folk centru zvanom “Peti klin” (“Fifth peg” po urbanom rečniku, peto piće, a možda i nešto bezobrazno). Robert Šelton, kritičar folk muzike u “Njujork tajmsu”, u naslovu recenzije nazvao ga je osobenim folk stilistom, a u podnaslovu “svetlim novim licem “Folk centra”.

To nije promaklo lovcu na talente u producentskoj kući Kolumbija rekords Džonu Hamondu, koji je od tridesetih godina otkrio ili unapredio karijere Brusa Springstina, Benija Gudmena, Bili Holidej, Kaunta Bejzija i Arete Frenklin. Čuvši ga, i sam rekao je Dilanu da je talentovan i da će biti sve u redu ako se fokusira i kontroliše svoj talenat. Stavio je ugovor o snimanju prvog albuma pod naslovom “Bob Dilan” pred njega i rekao mu da potpiše “ovde i ovde”.

Na fotografijama iz tog perioda Bob Dilan izgleda kao opušteno odeveni sledbenik Vudija Gatrija, u prašnjavim antilop cipelama, iznošenim platnenim pantalonama, dobro iznošenim pamučnim košuljama.

Prvi album prodat je samo u pet hiljada primeraka. U Kolumbija rekorsu Dilana su zbog toga nazivali Hamondovim kapricom. Hteli su da ga se otarase, ali Hamond je proročanski rekao: “Samo preko mene mrtvog.”

Pit Siger je u to vreme govorio: “Dilan bi mogao da postane najkreativniji trubadur u zemlji – ako ne eksplodira. I na sceni i van nje, čini se da je jedva u stanju da zadrži svoju neverovatnu energiju.”

NEMAM POJMA ŠTA TO ZNAČI, ALI DOBRO ZVUČI

Dilan u “Hronikama” kaže da je pre dolaska u Njujork iz ruralne Minesote rastao u kulturnom spektru u kome mu se mozak zamutio: Džejms Din, Merilin Monro, Džo di Mađo, CBS-ov sitkom Lusi iz 1951, sudija Erl Voren, Hruščov, Kastro, Litl Rok i Pejton, Tenesi Vilijams, Edgar Huver i Makarti Hestinghaus, Holidej in, hot rod shevies (ojačani ševroleti)…

U Njujorku se to završilo. Gladan u svakom pogledu, otvorenih očiju i ušiju.

U zadnjoj prostoriji Jangovog Folk centra, koja je imala peć na drva, Bob Dilan je sedeo i slušao ploče, čitao knjige, notne zapise, sve što nađe.

Kad bi se kod prijatelja kod koga je spavao na kauču probudio, oči su mu ispadale pred zidom od poda do tavanice ispunjenim knjigama: u “Hronikama” pominje Tukidida, Dikensa, Tacita, Balzaka, Mopasana, Makijavelija, Defoa i Moli Flanders, Gogolja, Tolstoja, Dostojevskog, Frojda iz koga je pročitao nekoliko pasusa. Kaže da nije mnogo čitao. Nešto je čitao, po nečemu hodao: “imanje ruskog plemića koje će kasnije obići”. U tekstu za Nobelov komitet citira Džona Dona, pesnika-sveštenika iz Šekspirovog doba: “Sestos i Abidos njenih grudi. Ne ljubavnika par, već ljubavi dve u gnezdu.” Pa kaže: “Nemam pojma šta to znači. Ali dobro zvuči.”

A kada nešto dobro zvuči, onda mora da to nešto znači.

U ljubavnom lamentu “Čizme od španske kože” (“Boots of Spanish Leather”), koje ipak želi da mu pošalje devojka koja je otišla preko okeana i nikako da se vrati, više smo osećali nego prepoznali da je “španska čizma” naziv srednjevekovne sprave za mučenje stezanjem nogu.

Dilanolozi kažu da je pesma verovatno posvećena Suzi Rotolo, koju su pedesetih godina zvali “beba crvenih pelena”. Njen otac je bio Đaoakino “Pit” Rotola, ilustrator, štampar i sindikalni organizator, a majka Meri, urednica i komentatorka američkog izdanja italijanskog komunističkog lista “Unita”. Suzan (Suzi, po sopstvenom izboru) i njena starija sestra Karla slušale su Vudija Gatrija i Pita Sigera dok su još bile u krevetićima. Kad je bila tinejdžerka, tada već bez oca, koji je umro od infarkta, pridružila se masi od 10000 učenika Marša mladih za integrisane škole, koji je u Vašingtonu predvodio “kralj kalipsa”, crna megazvezda Hari Belafonte, jedan od poverenika Martina Lutera Kinga.

Kažu da je ona tom mladiću uz ruralne Minesote bila prvi kulturni i politički vodič: upoznala ga je sa slikama Pola Sezana i Vasilija Kandinskog, sa dramaturgijom teatra okrutnosti Antonena Artoa, sa stihovima Pola Verlena i Artura Remboa. Zajedno su išli da vide Pikasovu “Gerniku” i “Ubij pijanistu” Fransoa Trifoa. U Teatru de Lis Dilan je 1963. s njom gledao izvođenje “Opere za tri groša” Bertolta Brehta i čuo pesmu piratkinje Dženi, ljubavnice Makija Noža, kada je, kako će pisati u “Hronikama”, shvatiti da se mogu pisati i takve pesme.

TI NISI DILAN, JA NISAM PETI SMIT

Zajedno su slušali pesme irskih pobunjenika u taverni “White Horse” u kojoj je “Dilanov stariji imenjak”, autor drame za glasove “Ne odlazi nežno u tu tihu noć”, velški pesnik Dilan Tomas, tadašnji stanovnik Čelzi hotela, po predanju, popio 28 viskija pre nego što je umro od upale pluća, ciroze jetre i koječega još.

Bob Dilan će se kasnije preseliti u Čelzi hotel, to dostupno boravište intelektualaca od Marka Tvena do Čarlsa Bukovskog, kao i tadašnjih prilično raspuštenih rok i folk ikona poput Peti Smit, Džimija Hendriksa ili Leonarda Koena.

“The Times They Are a-Changin’”… Tada je Edgar Moren u “Duhu vremena II” pisao da “ubuduće više neće biti dvojstva između ‘masovne kulture’ i ‘kulturne kulture’.”

Danas, popularna Tejlor Svift, koja svojim devojačkim pesmicama u 33. godini zarađuje milijardu dolara, pominje ime živih svetaca uzalud kada u pesmi “Odeljenje za mučene pesnike”, “The Tortured Poets Department”, kaže: “Smejem ti se u lice i kažem: Ti nisi Dilan Tomas, ja nisam Peti Smit. To nije Čelzi hotel. Mi smo moderni idioti.”

U narednom broju: Teška će kiša pasti, Vreme koje su oni promenili, enigma “nejevrejskog Jevrejina”, Isus u Dilanovoj sobi u Tusonu u Arizoni, kako je Dilan rasplakao Sema Pekinpoa