Snaga Aljaske

Zapaljivi politički govori nisu jača strana Džona Mekejna. Za razliku od Baraka Obame, koji mase pokreće lakoćom jedne rok zvezde, senator iz Arizone u svojim političkim nastupima jedva drži pažnju skupa dostojnog neke mesne zajednice. Svestan da po harizmi ne može da parira Obami, Mekejn se podrugivao i medijima i svom protivniku poredeći ga sa Britni Spirs i Paris Hilton. Stiven Kolber, autor kultne satirične emisije, tobože zabrinut za njegovu medijsku privlačnost, već mesecima „čika“ svoje poštovaoce da uz malo tehničkih trikova koje pruža digitalna tehnologija osveže jedan od Mekejnovih nastupa u kome monotonim glasom izlaže svoj politički program. Kolberovi fanovi hitro su odgovorili na ovaj izazov najrazličitijim prilozima u kojima je Mekejnova glava čas nakalemljena na telo Džona Travolte iz Groznice subotnje večeri, čas na jahača talasa, Mekejn među lavovima u savani, kao junak Zvezdanih staza… Mekejn je, međutim, sam našao formulu koju je Obama do sada imao viška, a za kojom je Mekejn toliko čeznuo.

Ova predsednička kampanja već obiluje obrtima dostojnim jedne pristojne sapunske opere, a Mekejn se svojski potrudio da dâ svoj doprinos. A svaka sapunica po žanrovskim pravilima mora da ima i svoju „fatalnu ženu“. U ovoj se ona zove Sara Pejlin (44), prva je žena guvernerka Aljaske, najveće države u savezu, velike kao trećina „donjih 48“, kako na Aljasci vole da zovu ostatak SAD, a gde je za nju malo ko čuo. Kada je njeno ime letos na trenutak iskrslo među potencijalnim kandidatima za potpredsedničko mesto, niko tu mogućnost nije uzimao ozbiljno. Novinara televizijske stanice CNBC nije, međutim, mrzelo da upita guvernerku šta o tome misli. „Prvo i prvo“, odgovorila je Sara Pejlin, „bilo bi dobro da mi neko objasni šta potpredsednik uopšte radi, mislim, u čemu se sastoji njegov posao.“ Za trenutak nije bilo jasno da li Sara odgovara kao guvernerka ili kao pobednica u takmičenju za mis Vasile, gradića od 9000 stanovnika gde je u dva mandata obavljala funkciju gradonačelnice. Pejlin posao guvernerke obavlja godinu i po dana, uz petoro dece, od kojih je najmlađe rođeno pre pet meseci sa Daunovim sindoromom. Njena najstarija ćerka koja ima 17 godina očekuje bebu i porodica se sprema za njeno venčanje sa mladićem koji nije uspeo da završi srednju školu. Ništa to nije smetalo ultrakonzervativcima koji su sa oduševljenjem prigrlili svoju novu ikonu. Dok se okoštali republikanski establišment zgledao u čudu, Mekejn je svojim izborom razmrdao republikansku bazu kojom su napokon zastrujali sveži vetrovi, taman kada su svi osećali da se naoblačilo kao pred kišu.

PANIKA, USHIĆENJE: Od kada se, na opšte zaprepašćenje i na prečac, uhvatio za skute Sare Pejlin, Mekejnove medijske akcije naglo su skočile. Sara je munjevito postala tražena roba, Mekejnova popularnost je skočila nakon konvencije pa je sada u blagom preimućstvu nad Obamom, čija je kampanja, kao i celokupna politička klasa, ostala zatečena. Daleka Aljaska, u kojoj se leto odavno završilo, i gde povučeno živi preko 650.000 stanovnika, naglo se našla pod opsadom novinara koji su se utrkivali da saznaju što više o ženi koja bi, ako pobedi Mekejn, bila ne samo prva potpredsednica SAD već i prva osoba na tom položaju koja ume da ulovi i odere losa, zaštitni znak njene države. Više od toga, javnost zanima ko je osoba koja bi tragičnim slučajem mogla da se nađe na kormilu još uvek najmoćnije zemlje na svetu. Iako je granice SAD prešla svega nekoliko puta, Pejlin veruje da joj geografski položaj Aljaske u odnosu na Rusiju daje izvesno spoljnopolitičko preimućstvo koga su lišeni stanovnici „donjih 48“. Barak Obama koji, kako primećuje uvodničar „Njujork tajmsa“ Frenk Rič sa maloletnom ćerkom u drugom stanju ne bi imao šta da traži u predsedničkoj kampanji, mogao bi onda u svoje adute da istakne to što su njegovi rodni Havaji bliži Tokiju nego Vašingtonu. Kao odgovor njegovih pristalica na kontraudar iz Mekejnovog tabora, u kasu iz koje se kampanja finansira slilo se za svega nekoliko dana osam miliona dolara. Barak Obama je samo u avgustu prikupio 66 miliona dolara, ali u samoj završnici nema para na odmet pošto je rešio da se isključivo osloni na privatne donacije.

I Mekejn može zadovoljno da trlja ruke, jer mu i kladioničari, a ne samo istraživači javnog mnjenja, daju blago preimućstvo. Republikanska se mašinerija takođe pokrenula – ne samo da prikupi fondove već i da u „pigmalionskom“ poduhvatu pripremi guvernerku za gladne i nervozne medije od kojih je Mekejnov štab uspešno krije. Ali, na turneji sa svojom izabranicom od Libana u Ohaju do Kimberlija u Viskonsinu, senator iz Arizone napokon može da oseti deo ushićenja koje je do sada bilo rezervisano samo za Obamu. Uz Saru Pejlin pored sebe, Mekejn napokon ima hit. Ko će bolje od ovog neobičnog para, poručuje Mekejn, uneti promene u okoštali Vašington, za kojima nacija vapi.

IZNENADI ME: Njihove pristalice ne mare što guvernerka Pejlin mahom reciklira govor kojim se predstavila na konvenciji, koji je za tu svrhu napisao jedan od iskusnijih Bušovih tekstopisaca, a kojim je osvojila srca protivnika abortusa i ponosnih članova Američkog udruženja vlasnika vatrenog oružja. Dok je demokratski kandidat za potpredsednika Džo Bajden dao na desetine intrevjua, trebalo je da prođe dve nedelje od kada je Sara nominovana za posao br. 2 u Beloj kući do njenog prvog televizijskog intervjua, koji je dala na dan kada je sina kao vojnika ispratila u Irak. U svom vatrenom krštenju Pejlin se dobro snalazila, ako izuzme to što nije znala šta je „Bušova doktrina“ (o preventivnom napadu na neku zemlju ukoliko se proceni da su interesi SAD vitalno ugroženi, a zahvaljujući kojoj su SAD okupirale Irak). Iako je do izbora ostalo manje od dva meseca, konzervativni komentator Dejvid Bruks procenjuje da birači manje mare za političke programe, već da kandidatima poručuju „iznenadi me“, i da se uvrnutost i nekonvencionalnost isplate.

A na udaljenoj Aljasci, uvrnutosti, za američke standarde, ima na pretek. U ovoj dalekoj teritoriji, koju je Kongres 1867. kupio od carske Rusije za oko pet centi po hektaru, u poslednjih je nekoliko decenija utočište našlo mnogo onih koji su imali šta da ostave za sobom. Nisu se ni Simpsonovi, kao što smo videli u prošlogodišnjem filmu, tek slučajno zaputili baš u Aljasku, na čijoj su granici od vlasti odmah dobili 1000 dolara u zamenu za to što „dozvoljavaju naftnim kompanijama da uništavaju prirodne lepote“ ove zemlje. Povraćaj od poreza je, međutim, dvostruko veći, a Aljaska je najveći dobitnik budžetskih subvencija po glavi stanovnika.

Guvernerka Pejlin rođena je u Ajdahu, ali je odrasla u Vasili, gradiću od 9000 stanovnika u dolini Manatunska-Susitna, koja je čitav vek bila naklonjena demokratama, dok se u poslednjih nekoliko decenija nije naselio znatan broj pridošlica iz drugih saveznih država a koje vole da o važnim društvenim pitanjima razgovaraju u okviru crkve. Tu je zbog borbenog duha kao mlada košarkašica dobila nadimak „Sara Barakuda“, osvojila prvo mesto u takmičenju za mis, što joj je donelo stipendiju za fakultetsko školovanje. U Vasili je napravila političku karijeru kao gradonačelnica. Osim što je unapredila infrastrukturu svoga grada, Pejlin će ostati upamćena i po tome što je pokušala da iz gradske biblioteke ukloni knjige sa homoseksualnom tematikom, koje, po njenom mišljenju, „kvare moral“.

SOCIJALIZAM NA AMERIČKI NAČIN: Pejlin je imala sreće da se na čelu Aljaske nađe u vreme vrtoglavih cena nafte, i zalagala se za izgradnju izuzetno skupog i dugačkog gasovoda u saradnji sa Kanadom, pravdajući projekat „božjom voljom“. Pejlin se, na mestu guvernera, pokazala kao rukovodilac koji kod saradnika i nameštenika odanost više ceni od znanja, koja je iz svoje kancelarije vladala čvrstom rukom, često u društvu sina Triga, petomesečne bebe. Istovremeno, mnogi stanovnici Aljaske osećaju se kao da žive u koloniji, bogatoj resursima, ali kojom se upravlja iz daleka i koja zavisi od budžetskih subvencija. Za ostale Amerikance koji su losove i irvase videli samo na slici, a lososa samo u samoposluzi, Aljaska je zemlja socijalizma, u kojoj vlada kolektivno vlasništvo nad resursima, i odakle ubiraju dividende, gde vladaju čudni lokalni običaji koji su nestali sa zlatnim dobom trapera. Stanovnici Aljaske danas vukove ne moraju da love stupicama, već smeju da ih istrebljuju iz aviona. „To je u sklopu kontrole grabljivica“, pravda ovu praksu guvernerka u intervjuu za „Njujorker“. „Što manje vukova, to više losova, i samim tim više hrane za stanovnike.“

Mekejn, kome je ovo poslednja šansa da učestvuje u trci za predsednika, morao je da povuče riskantan potez, ali je izbor Sare Pejlin prevazišao i najbujniju maštu. To što je opet u medijskoj senci, ovoga puta svoje partnerke u izborima, ni malo mu ne smeta. Preko nje je želeo i da izravna stare račune sa predsednikom Bušom koji ga je izbacio iz trke 2000. godine, a koji svoj drugi mandat završava kao jedan od najnepopularnijih predsednika. Nesumnjivo je želeo da priliku za osvetu pruži pristalicama Hilari Klinton, koji glasanjem za Mekejna Obami mogu da poruče: „Nisi hteo Hilari, evo ti Sara!“ Hteo je da razuveri tvrdo jezgro pobožnih konzervativaca da u duši gaji crva liberalizma, i da neće odlučno braniti tradicionalne konzervativne vrednosti od kojih su satkana mesta poput Kanzas Sitija, Libana nadomak Sinsinatija u Ohaju, Kimberlija u Viskonsinu, gde je posed vatrenog oružja izvor svakojakog samopouzdanja, a Sveto pismo uteha. Ovi izbori su više od obične predsedničke trke. Obamine i Mekejnove pristalice nisu samo u političkom ratu nego i u odsutnoj bici između dva kulturna obrasca, uz sve ekonomske teškoće i neizvesnosti koje je Americi donela Bušova administracija. Sara Pejlin rado se stavila na raspolaganje u tom ratu, za sada kao major. Ukoliko Mekejn nekim čudom pobedi, od položaja vrhovnog komandanta deliće je samo otkucaj predsednikovog vremešnog srca.