Ako je suditi po protekloj godini, čini se da modu školskih pucnjeva smenjuje moda uličnih masovnih ubistava. Kao što su tokom prve decenije XXI veka skoro svakodnevno stizale vesti o broju poginulih đaka ili studenata, koje su ubili njihovi drugovi, masovno ubistvo u Norveškoj i ono nedavno u Belgiji skoro će sigurno podrazumevati „naslednike“, odnosno manje ili više uspešne kopije. Činjenica da je Anders Brejvik 22. jula 2011. ubio 77 ljudi, verovatno će inspirisati mnoge slične njemu da krenu istim putem. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što na ovoj planeti nikada nije manjkalo ni psihopata ni budala.
I pre Andersa Brejvika bilo je onih koji su želeli da u istom poduhvatu dostignu što veći broj žrtava, baš kao što je bilo i onih koji su te svoje planove pravdali ideološkim, sociološkim ili nekim sličnim teorijama. Njemu je, međutim, uspelo mnogo toga što drugima nije. Tu je, pre svega, sam zločin. Posle dvogodišnjeg planiranja i pripremanja, Brejvik je najpre u centru Osla postavio i aktivirao ručno pravljenu bombu čija je eksplozija ubila osmoro ljudi. Priprema je, između ostalog, podrazumevala kupovinu šezdeset kilograma đubriva, zakup farme koja bi opravdala takvu kupovinu, kao i „stručno obrazovanje“ o eksplozivnim napravama.
No, koliko god „impresivan“ bio, ovaj deo akcije predstavljao je samo uvertiru za veliko finale. Nepuna dva sata posle eksplozije, Brejvik je došao na ostrvo Utoja nedaleko od Osla, u kamp podmlatka Laburističke partije. Prerušen u policajca, počeo je da puca iz puške i tako ubija jednog po jednog tinejdžera. Čitavih sat i po vremena trajao je Brejvikov lov na ljude, da bi se tada mirno predao specijalcima koji su o događaju obavešteni tek četrdeset minuta kasnije. Iako su masovne ubice, ili već pomenuti školski strelci, obično dobro organizovani, Brejvikov poduhvat bi po hladnokrvnosti, preciznosti i nepogrešivosti mogao da se meri samo sa zločinima Al Kaide.
Ova priča specifična je i po ideološkoj pozadini, odnosno „objašnjenju“ zločina. I toga je, naravno, bilo do sada – zapravo, retki su oružani napadi na masu ljudi koji nisu bili „objašnjeni“ nekim fenomenom modernog doba. Brejvik, međutim, ima mnogo „širi zahvat“ od svojih prethodnika. Na čitavih 1500 stranica (koje su postavljene i na internetu istog dana kada se odigrala tragedija) on je izneo svoja razmišljanja, dnevničke beleške, političke eseje i uputstva za pravljenje eksplozivnih naprava. Sudeći po tom obimnom pisaniju, glavni Brejvikovi neprijatelji su muslimani, ali tu je i NATO koji je bombardovao „našu braću Srbe koji su želeli da proteraju islam deportovanjem Albanaca natrag u Albaniju“, kao i norveška vlada zbog „kukavičkog načina na koji se bavila pitanjem karikature proroka Muhameda“. Da sve ne bi ostalo na već viđenim teorijama, Brejvik najavljuje početak „evropskog građanskog rata“ koji će dovesti do „egzekucije kulturnih marksista, multikulturalnosti i proterivanja muslimana“, a koji će biti završen 2083. godine.
U godinama i decenijama koje slede, mnogi će se baviti razlozima zbog kojih je Brejvik konstruisao ovakav svet u svojoj glavi i na kraju krenuo da ubija kako bi kaznio, upozorio ili jednostavno „reklamirao“ svoju opsesiju. No, za sada, i taj aspekt deluje prilično neobično, jer je zaista neverovatno da niko nije mogao ranije da detektuje i dijagnostikuje psihopatu takvih razmera.
Brejvik je rođen 1979. godine u porodici intelektualaca. Roditelji su se rano razveli, ali je on sve do šesnaeste godine imao redovne odnose sa ocem – tada je počela njegova buntovnička tinejdžerska faza, kada je bio član grupe koja je pisala grafite i činila sitnija krivična dela. Završio je višu ekonomsku školu i bio dobar đak, ističući se jedino neobičnom brigom za svoj izgled: osim konstantnog vežbanja, u njegovim biografijama navodi se i da je u dvadesetima imao nekoliko rekonstruktivnih operativnih zahvata kojima je izmenio oblik nosa, čela i brade. Nije primljen u vojnu službu, a posle više poslova napravio je sopstvenu firmu i bavio se trgovinom akcijama na berzi.
Tako običan život, bar na prvi pogled, nije bio znak ili najava onoga što će se dogoditi 22. jula, ali ni onoga što će se dogoditi pred lekarskom komisijom u decembru 2011. Sudska medicinska komisija prihvatila je, naime, izveštaj dvojice psihijatara eksperata koji su na 240 stranica objasnili da je Brejvik u trenutku zločina bio u stanju izmenjene sposobnosti rasuđivanja i da je mentalno poremećen. Zahvaljujući tome, proglašen je nesposobnim da izdržava zatvorsku kaznu i biće upućen na lečenje.
Brejvik je ovakvim ishodom sigurno veoma zadovoljan. Obavio je šta je imao, a njegove teorije i dalje kruže internetom. Neko njemu sličan će se, nažalost, sigurno „upecati“.
