Slom berze ili slom sistema

Rast je bio spektakularan: u januaru 2015. indeks Šangajske kompozitne berze (Shanghai composite index – SCI) nalazio se na oko 3200 poena, što je značilo da je od jula 2014, kada je imao tik iznad 2000 indeksnih poena, porastao za više od 50 odsto. No, to je bio tek početak. Nakon izvesnih kolebanja tokom februara i marta ove godine, april je doneo novi strelovit skok na iznad 4500 poena, a 12. juna se SCI, koji meri dnevne promene cena na tržištima deonica A i B liste Šangajske berze, nalazio na vrtoglavih 5178 indeksnih poena (A-deonice su denominovane u juanima, B-deonice u američkim dolarima).

Pad je bio bolan i još brži od vrtoglavo brzog rasta. Već 19. juna SCI je bio ispod 4500 poena, a 8. jula malo iznad 3500. Kineska država je odmah reagovala. Narodna banka Kine je smanjila kamatne stope na rekordno nizak nivo, omogućavajući tako pristup jeftinom novcu koji bi mogao da bude upumpan u berzu. Brokerske kuće, poduprte novcem Narodne banke, počele su da kupuju akcije u ogromnim količinama, a sve nove početne javne ponude (initial public offering – IPO), odnosno svaki dalji ulazak novih kompanija na berzu, suštinski je bio suspendovan. To je dalo izvesnih rezultata, pošto je SCI u drugoj polovini jula vratio deo vrednosti i popeo se iznad 4000 poena.

A onda su 11. avgusta kineske vlasti devalvirale juan za nešto manje od dva odsto. Sedamnaestog avgusta berza se i dalje držala na oko 4000 indeksnih poena, međutim, nedelju dana kasnije, u ponedeljak, 24. avgusta, indeks Šangajske berze je prvi put od decembra 2014. pao na ispod 3000 poena. Samo tog ponedeljka („crni ponedeljak“, kako su ga i kineski (pro)vladini mediji nazvali, po ugledu na Black Monday iz oktobra 1987. i lančanog pada svetskih berzi), SCI je pao za 8,5 odsto, što je bio najgori dnevni rezultat berze u poslednjih devet godina. Pad se istog časa osetio i na drugim svetskim berzama – japanska Nikkei je pala za skoro pet odsto, londonski „Ekonomist“ je zabeležio da je nemačka berza DAX izgubila sav dobitak u 2015, a da je i Dou Džouns indeks pao za četiri odsto. Ukupno, od trenutka kada je objavljena devalvacija juana, vrednost berzi širom sveta je smanjena za više od pet biliona dolara.

AKCIONARI SA PARAMA, BEZ ZNANJA: Ovakav vrtoglav rast, koji je doveo do strmoglavog pada bio je (i) državno podgrevan. Državni mediji, sa ogromnim uticajem na kinesko javno mnjenje, naveliko su podsticali ljude da ulažu na berzi, pa su građani naveliko ulagali, imajući poverenja u državnu politiku saopštavanu preko javnih glasila. Uostalom, i rast berze im je davao za pravo – kako je berza munjevito rasla, tako se broj individualnih investitora povećavao, što je polako, pa sve brže, počelo da stvara sve veći „balon“, ili „mehur“ (bubble). Privučeni rastom indeksa Šangajske berze od dva i po puta za manje od godinu dana, mnoštvo investitora je ulagalo pozajmljenim novcem, računajući da će dugove lako vratiti pomoću dobiti na berzi. Sve se to promenilo 12. juna.

foto: fonet / ap

„Treba znati da je kinesko tržište kapitala prilično ‘divlje’“, kaže za „Vreme“ Nenad Gujaničić iz Vajzbrokera. „Ono nema toliku tradiciju kao razvijena tržišta, naročito anglosaksonska, institucije nisu tako dobro utemeljene, ima mnogo individualnih investitora, pojedinačnih građana, koji su neuki, ne znaju mnogo o berzi… To je karakteristika i cele kineske ekonomije – naglo je porasla, i dalje raste visokim stopama i taj rast je inicirao formiranje jedne klase koja ima para, ali nema mnogo iskustva i znanja. I inače, psihološka komponenta je veoma izražena na tržištu sa dosta pojedinačnih investitora – takav minibalon je postojao i kod nas 2007. godine. Oko 20-30 hiljada građana je videlo da komšija ili rođak zarađuje na berzi, stavili su novac onako ‘ofrlje’, pošto ništa o tome nisu znali, preko noći su zaradili, pa su pozajmili još novca, prodali auto, prodali stan i opet uložili… To nije toliko dugo trajalo, pošto su ih kasniji pad i svetska kriza bukvalno zbrisali, uz neke druge anomalije prisutne na našem tržištu“, kaže Gujaničić.

Sličnog mišljenja je i Milko Štimac, član Komisije za hartije od vrednosti. On za „Vreme“ kaže da je tu više reč o bihejvioralnoj psihologiji, nego o ekonomiji: „Svi ti nagli padovi i nagli skokovi nisu neobični za berze. Na svakoj berzi postoje oscilacije, čime god da se trguje, i postoji koridor uobičajenih oscilacija – da nema tih oscilacija, niko ne bi ni išao na berzu. Međutim, s vremena na vreme, analitičari neke velike banke ili brokerske kuće, gledajući podatke o nekoj zemlji, vide da postoje stabilan rast, dobri bilansi, posmatraju izveštaje agencija, MMF-a, Svetske banke, i zaključe da je to dobro mesto za ulaganje. Kada tako veliki igrači krenu da investiraju u neku oblast, to onda neminovno podiže cene akcija iznad onih uobičajenih, i to naglo, jer za velikima idu i oni sitniji i manji. Tako se dobija efekat koji je više u vezi sa bihejvioralnom psihologijom, nego sa ekonomijom – efekat goluba na trgu: svi slete kada bacite mrvice, i svi se razlete kada mahnete rukom“, kaže Štimac.

UZROK I POSLEDICE: Naravno, devalvacija juana u odnosu na dolar bila je samo okidač, a ne i uzrok ovolikog pada Šangajske berze. Analitičari osnovni uzrok kraha vide u značajnom usporavanju rasta druge ekonomije sveta. Nakon višegodišnjeg dvocifrenog rasta BDP-a (rast od 14,2 odsto u 2007, i oko deset odsto u proseku u periodu 2008–2011), procenjuje se da bi ove godine kineska privreda trebalo da poraste za sedam odsto, što bi bio najmanji rast još od 1990. godine. Nakon nekoliko naglih padova berze u poslednja tri meseca, taj bi rast mogao da padne i ispod sedam odsto – postoje procene da bi, zbog pada vrednosti berze, kineska privreda mogla da izgubi između pola i jednog procentnog poena BDP-a u narednih godinu dana. Ovo bi još više odvratilo velike investitore od ulaganja u Kinu.

„Na berzi se sve svodi na trgovinu očekivanjima. Investitori funkcionišu na trendovima – ako raste cena akcija, svi očekuju da će nastaviti da raste, i obrnuto. Prošle nedelje su, zbog pada kineske berze, svetske berze pale pet-šest odsto na dnevnom nivou, ali to je bilo kratkoročno, i u velikoj meri su se ta tržišta oporavila. Deluje da se dogodio strahovit pad, ali, od početka godine DAX je u blagom plusu, Amerika je u blagom minusu, daleko je to od neke ozbiljne korekcije, kakva je bila 2008. godine. Uzmimo, na primer, da Kina ne uspe da poraste sedam, nego šest odsto u 2015. Mi bismo rekli – rast od šest odsto, pa to je fantazija! Ali, to bi bilo ispod onoga što je već ukalkulisano u cene. Teorija kaže da dešavanja na berzi pokazuju šta će se događati u realnoj ekonomiji u narednih tri do šest meseci. Na berzi se anticipiraju dešavanja – kada se dogodio pad Lehman Brothersa u septembru 2008, u Americi i drugim razvijenim zemljama već u jesen te godine sve je krenulo nizbrdo, a kod nas je kriza došla tek u drugoj polovini 2009. – tržišta automobila i nekretnina su tokom 2008. bila na vrhuncu. Ako bi se dogodilo da dođe do drastičnijih odstupanja, na primer, da u trećem kvartalu BDP Kine poraste samo 5,5 odsto, umesto očekivanih sedam, došlo bi do još jednog sličnog pada na berzi“, kaže Gujaničić.

Uprkos tome što u Kini berza ipak nije toliko važna koliko je važna u SAD – jer se većina bogatstva ne nalazi u akcijama nego u nekretninama, izlišno je govoriti da će građani Kine trpeti dalje posrtanje kineske privrede. Posledice će se, međutim, osećati i širom sveta. Eventualno smanjivanje kineske ekonomije, ili, barem, rast manji od planiranog, značiće da će Kina manje proizvoditi, a manje će i uvoziti pa su ugroženi svi veliki izvoznici u Kinu – što velike kompanije sa Zapada koje imaju svoje fabrike u Kini, poput nemačkih automobilskih giganata, što zemlje koje su veliki izvoznici sirovina.

Među najugroženijim zemljama nalaziće se Australija. Prema podacima MMF-a, Australija je zemlja koja ima najveću zavisnost od Kine u pogledu svog izvoza – skoro 35 odsto izvoza ove države-kontinenta (81 milijarda dolara) odlazi u drugu svetsku privredu po veličini. Sledeća po izloženosti je Južna Koreja (25 odsto izvoza, tj. 143 milijarde dolara), pa Japan (18 odsto, 126 milijardi), Brazil (17,5 odsto, 40 milijardi) i Saudijska Arabija (13 odsto, 44 milijarde dolara). Znatno manje po udelu izvoza, ali na visokim pozicijama po nominalnim iznosima, nalaze se SAD sa 124 milijarde dolara vrednim izvozom u Kinu, i Nemačka sa 82 milijarde.

DRŽAVNA MEDIJSKA ISTINA: Ipak, sudeći prema stavu izraženom u kineskim medijima, sve ovo gore navedeno nije uzrok pada na Šangajskoj berzi, već su to – pojedinci koji šire paniku. „Gardijan“ je poslednjeg dana avgusta izvestio kako je kineski novinar Vang Sjalou, zaposlen u jednom od vodećih kineskih finansijskih časopisa, uživo na televiziji „priznao“ da je izazvao haos na berzi svojim izveštavanjem. Kako piše „Gardijan“, Vang Sjalou je uhapšen nakon što je u svom tekstu od 20. jula tvrdio da u kineskom telu zaduženom za regulisanje hartija od vrednosti razmišljaju o prestanku intervencija na tržištu kojima se stabilizuje stanje na berzi. Vidno umorni Vang, navodi „Gardijan“, rekao je na državnoj televiziji CCTV, da „nije trebalo da objavi izveštaj u tako osetljivom periodu“. „Nisam smeo da našoj zemlji i vlasnicima akcija prouzrokujem tako velike gubitke zbog senzacionalizma. Žalim zbog onoga što sam uradio i spreman sam da priznam svoj zločin. Nadam se da će mi sudske vlasti dati šansu i da će biti blagi prema meni“, preneo je „Gardijan“ reči Vang Sjaloua sa kineske televizije. Dan ranije, 30. avgusta, BBC je preneo vest da su kineske vlasti kaznile 197 ljudi zbog širenja glasina preko interneta o padu na berzi i tragičnim eksplozijama otrovnih hemikalija u gradu Tianjin od 13. avgusta, u kojima je poginulo 150 ljudi, 367 je povređeno, a 23 se još vode kao nestali. Inače, od 2013. u Kini je na snazi zakon koji predviđa moguću kaznu do tri godine zatvora za širenje glasina – za sve one čije lažne informacije podeli barem 500 ili vidi barem 5000 ljudi.

Ovakve vesti navode i na davno zaboravljeno pitanje o tome da li je državni kapitalizam, kakav je na snazi u Kini, uopšte održiv na duge staze? Ni u kom slučaju, tvrdi Milko Štimac. „Kina beleži neuobičajeno visoke stope rasta već dugi niz godina, čak toliko da su i svi estradni ekonomisti, da ih tako nazovem, već počeli da govore da je kineski model ‘onaj pravi’, kombinacija čvrste ruke upravljanja društvom i liberalno tržište“, kaže Štimac. „Međutim, ne možeš da imaš i jedno i drugo. Tržišna ekonomija je neodvojiva od slobodnog društva, i ne može da funkcioniše bez slobodnog društva, i obrnuto – ako imate komandnu ekonomiju, iz jednog centra, to društvo onda nije slobodno. Svaka diktatura može jedno izvesno vreme da beleži rast, pogotovo kad krene sa niske osnove, poput Jugoslavije posle Drugog svetskog rata ili SSSR. I ta fama onih, koji su u suštini kriptomarksisti, da bez jasne organizacije i reda ne može da bude ekonomskog rasta – to je, jednostavno, glupost. Toliko puta je u praksi pokazano da ne možete da imate konstantno održiv privredni rast u dužem vremenskom periodu, ukoliko ne obezbedite postepeno otvaranje društva i ne otvorite društvo prema individualnoj motivaciji. Ovo što se sada događa u Kini je kriza sistema. Ako imate rigidnu društvenu strukturu i privatnu svojinu u ekonomiji, ono što ćete dobiti jeste vrlo koruptibilna ekonomija, zato što za sve što želite da uradite u ekonomiji, u jednom trenutku za to morati nekog da pitate. Mislim da se kineski model razvio do svojih krajnjih granica, možda i malo preko njih. Društveni model u okviru kog se ta ekonomija nalazi ne može dalje – ili mora da se promeni društveni model, ili da ekonomija regresira. Ljudi posmatraju berzu kapitala tehnički, prate serije podataka. Međutim, ono što ne smete da zaboravite, pogotovo ne kod tržišta koja se ne nalaze u okviru slobodnih društava, jeste jak uticaj političke ekonomije – da neko može da povuče ručnu kočnicu i zaustavi razvoj, ili, kao što je sada slučaj, da tržišni model udari u širu društvenu granicu i da ne može dalje“, kaže Štimac.

On navodi da ne stoji poređenje sadašnje krize berze u Kini sa globalnom krizom iz 2007. i 2008. godine – jer je tada reč bila o krizi unutar sistema, „a ovo što se sada događa jeste kriza sistema“, kaže on. „Tada je sistem slobodnog tržišta i otvorenog društva kroz deregulaciju dozvolio da se na tržištu nađe nešto što nije dovoljno kvalitetno. Sistem je odreagovao, uspeo je da kroz onaj bail-out program spase finansijsko tržište i da ga vrati u normalu – u Americi. U Evropi se to nije do kraja desilo, zato što Evropa nije dovršena priča, imate monetarnu uniju bez fiskalne unije, a Grčka je pokazala kuda to vodi. Poenta je da je kriza iz 2007-08 bila unutar sistema, a kada je sistem dovršen, on će krizu apsorbovati i nastaviti dalje“, zaključuje Štimac.