»Šest strela« Mustafe Kemala

U Kanberi, glavnom gradu Australije, nalazi se spomenik Mustafi Kemalu Ataturku. Ispod bronzanog anfasa piše: „Ovde, u vašoj zemlji, za nas nema razlike između Džonija i Mehmeda koji počivaju jedan pored drugog. Vi, majke koje ste poslale sinove iz dalekih zemalja, obrišite suze. Vaši sinovi sada leže u miru u našem okrilju. Kada su izgubili živote na našoj zemlji, postali su i naši sinovi.“

Ove reči, pripisane Ataturku, odnose se na bitku kod Galipolja 1915. godine, kada su se vojske Osmanskog carstva i Australije borile na suprotnim stranama u Prvom svetskom ratu. Jedan od komandanata osmanske vojske bio je Mustafa Kemal, danas poznat kao Ataturk. Iako nema potvrde da je on 1934. na komemoraciji bitke upotrebio baš te reči, ni Turska ni Australija to ne osporavaju. Pouzdano se zna da je Ataturk tri godine ranije za australijski „Dejli mejl“ dao izjavu u istom duhu: „Turci će uvek odavati počast na zemlji vetrovitih pustoši Galipolja, gde spava većina vaših poginulih.“

Ova poruka fragment je Ataturkovog nasleđa, građenog od početka Rata za nezavisnost 1919. koji je on i pokrenuo. Njegovim idejama, na krhotinama poraženog Osmanskog carstva, rođena je moderna Republika Turska.

CARSTVO U RUŠEVINAMA

Avantura Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu završila se debaklom. Savezničke snage, protiv kojih su se Osmanlije borile na strani Centralnih sila, nametnule su katastrofalan sporazum o primirju. Osmanlije su morale da otvore sve luke za brodove Saveznika, predaju tvrđave, demobilišu vojsku, prepuste kontrolu nad telefonskim i telegrafskim linijama… Usledio je najbolniji događaj u istoriji Osmanskog carstva. Prestonicu Istanbul, vekovni simbol sultanove moći, krajem 1918. okupirali su francuski i britanski vojnici. Ubrzo stižu i Italijani i grad je podeljen na tri administrativne zone. Sultanu Mehmedu VI ostao je samo simbolični autoritet vladara. Enver, Talat i Džemal, trojica paša koji su na krilima Mladoturske revolucije stekli veliku moć i defakto vodili Carstvo, pobegli su iz zemlje. Veliki vezir, vlada i parlament su opstali, ali je glavnu reč vodila okupaciona vlast. Počelo je komadanje države, od čije je nekadašnje moći ostala samo ruina.

Odnos okupacionih snaga prema Turcima bio je odlučan i hladan, o čemu svedoče reči britanskog admirala Kaltorpa, zaduženog za političku i administrativnu kontrolu: „Naš je čvrst stav da ni prema jednom Turčinu ne treba pokazati simpatije. Svaka razmena ljubaznosti i uviđavnosti strogo je zabranjena.“ Mnogi žitelji Osmanskog carstva mislili su da je jedini izlaz saradnja sa okupatorom.

PRIPREME ZA USTANAK

Oni osmanski političari koji su izbegli hapšenje radili su na kakvom-takvom ujedinjenju i političkom otporu okupaciji. Više propalih pokušaja ipak je podstaklo podršku pokretu otpora, koji se rađao u Anadoliji. Iako Mustafa Kemal nije opalio „prvu pušku“, nije greška reći da je pokretač Rata za nezavisnost bio upravo on. Spojio je i organizovao elemente otpora i poveo ih u pobedu.

Prve korake preduzeo je u proleće 1919. sa dvojicom najbližih saradnika. Početkom maja, Ataturk je postavljen za glavnog inspektora Devete armije. Trebalo je da uspostavi red na istoku i severu Anadolije i prikupi oružje i municiju od tamošnje osmanske vojske. Takva ovlašćenja omogućila su mu da učini mnogo više od izvršenja naloga vlasti. Ataturkov biograf Endru Mango (1926–2014, predavao je na Školi za orijentalne i afričke studije u Londonu) piše: „Tri mlada generala, Mustafa Kemal Ataturk, Kazim Karabekir i Ali Fuat Džebesoj, nasamarila su sultana i velikog vezira i preuzeli komandu nad snagama koje su postale jezgro nove turske nacionalne armije.“

POZIV NA OSLOBOĐENJE

Napore Ataturka i njegovih saradnika na neki način ubrzala je invazija grčke vojske. Grčki premijer Venizelos iskoristio je priliku i poslao trupe da uzme šta je hteo – Izmir i njegovu okolinu. Imao je podršku Francuske i Britanije, a malo kasnije i američkog predsednika Vudroa Vilsona. Ataturk nije gubio vreme. Dan posle grčkog iskrcavanja u Izmir, krenuo je iz Istanbula ka obali Crnog mora, u Samsun. Hteo je da stekne podršku u Anadoliji i stigne do Ankare.

U Crnomorje je došao 19. maja 1919. godine. Taj dan se smatra početkom turskog Rata za nezavisnost. Poruka koju je uputio bila je jednostavna: otadžbina je u opasnosti, vlast ne može da je odbrani, potrebno je formiranje nacionalnog komiteta, krenuti u oslobađanje i sultanu vratiti moć. Na otpor je pozvao sve podanike u Carstvu, bez obzira na veru i poreklo. Ubrzo je dobio podršku u osmanskom parlamentu, koji je zvanično izrazio želju da se povrati nacionalni integritet i nezavisnost.

LOV NA ATATURKA

Očekivano, britanska administracija je oštro reagovala. Uhapšeno je oko 150 službenika i oficira, a parlament je raspušten. Pri tome, Ataturka i njegove saveznike je šejhul islam, kao vrhovni verski autoritet, proglasio nevernicima koje treba „streljati na mestu“. Počeo je lov na Ataturka. On je odgovorio proglasom da se jedina zakonita vlast Turaka nalazi u Ankari. Državne činovnike i oficire pozvao je da je prihvate, pošto je vlast u Istanbulu pod šapom Britanaca.

Odziv je bio snažan. Mnogi poslanici raspuštenog osmanskog parlamenta otišli su u Ankaru da pomognu, među njima i poslednji predsednik donjeg doma. Njegova tvrdnja da je parlament raspušten protivustavno i nelegalno Ataturku je dala legitimitet da formira parlament koji ne odgovara okupacionoj sili. To je bila Velika narodna skupština sa sedištem u Ankari, a Ataturk je postao njen prvi predsednik.

SMRT CARSTVA I ROĐENJE REPUBLIKE

Velika tačka razdora između vlasti u Istanbulu i one u Ankari bio je sporazum u Sevru 1920. godine, kojim su Jermeni dobili državu, a Kurdistan autonomiju sa opcijom da se i osamostali. Osmanske vlasti u Istanbulu su ga potpisale i time prihvatile novo komadanje Carstva. Velika narodna skupština u Ankari odbacila je sporazum i proglasila za izdajnika svakog ko ga je potpisao. Ataturkov pokret nastavlja da se bori uprkos političkim i vojnim teškoćama.

Kada je 1922. ratna prašina počela da se sleže, pokazalo se da je pobednik Ataturk i da povratka osmanske vlasti neće biti. Nije bilo realno da se stotine političara u Ankari tek tako odreknu svega. Ataturk je procenio da ima dovoljno jaku podršku za suštinske promene. Prva je bila razdvajanje institucije halife, vrhovnog poglavara muslimana, i sultana kao suverenog vladara. Sultanat je odmah i ukinut. Halifa je postao samo vodeći verski autoritet pod budnim okom svetovne vlasti, koja ga i bira. Bivši sultan pobegao je na Maltu, a Ataturk je za jedinog nosioca vlasti proglasio narod: „Turski narod ima sav suverenitet, koji je bezuslovan. On ne prihvata halifino učešće u vlasti u bilo kakvom značenju i obliku, na bilo koji način i bilo kakvim sredstvima.“

Ova proklamacija označila je kraj vladavine Osmanlija. Velika narodna skupština proglasila je republiku 29.10.1923. godine, sa prestonicom u Ankari. Naredne godine ukinut je i halifat. Iz pepela propale teokratije nastala je nova država, za čijeg je predsednika izabran Mustafa Kemal. Još u julu te godine sporazum u Lozani doveo je do međunarodnog priznanja Republike Turske kao države naslednice Osmanskog carstva.

Kako je Ataturk zamišljao budućnost turske nacije? Svoje ideje i politiku, danas poznatu kao kemalizam, razvijao je od prvih dana Rata za nezavisnost sve do smrti. Veliki deo te politike ušao je u Ustav iz 1924. godine, a u celini je postala jezgro programa Republikanske narodne partije (ÑP). Ataturk ju je osnovao kao sredstvo za ostvarenje svojih političkih načela. Ona su ugrađena u Ustav iz 1937. u vidu šest doktrina, poznatih kao „Šest strela“ – republikanstvo, kemalistički nacionalizam i populizam, sekularizam, revolucionarnost i etatizam. Cilj je bio formiranje nove, moderne države koja bi stajala rame uz rame sa evropskim državama. „Šest strela“ i danas su srž Ataturkovog nasleđa.

NOVA NACIJA, NOVI JEZIK

Republikanstvo je značilo ne samo zamenu sultanata republikom, već i uklanjanje celog društvenog ustrojstva Osmanskog carstva. Pod sloganom „suverenitet pripada naciji“ podanici postaju građani sa pravom glasa, svesni da su njihovi interesi jednaki interesima države. Nacionalno buđenje i odlazak i desetkovanje pripadnika manjina iz Carstva tokom ratova učinili su Republiku Tursku u velikoj meri etnički i kulturno homogenom. Može se reći da je ona prosto morala postati nacionalna država.

O tome kako je Turska u to vreme postala uveliko etnički homogena, od vremena Ataturka do danas vode se rasprave između turskih vlasti i mnogih država sveta. Predstavnički dom Kongresa SAD u oktobru ove godine formalno je priznao genocid nad Jermenima počinjen u Turskoj tokom Prvog svetskog rata i neposredno posle rata, a taj genocid priznaje još 30 država, mahom evropskih.

Istoričari procenjuju da je broj Jermena koje su ubile trupe Otomanskog carstva između 1,2 i 1,5 miliona, ali Turska oduvek besno reaguje svaki put kada se upotrebi termin „genocid“ i govori o međusobnim masakrima tokom građanskog rata i gladi, koji su na obe strane prouzrokovali stotine hiljada mrtvih.

Iako je tokom prvih godina republike preterano veličao novu tursku naciju, kemalistički nacionalizam nije bio osvajački. Ako je i bilo ekstremnih ideja o veličini i značaju turske nacije, kada bi ispunile svrhu, one su ili ublažavane ili tiho i efikasno skrajnute. Ovaj nacionalizam u Ataturkovoj interpretaciji bio je okrenut stvaranju solidarnosti i okupljanju u okviru nove države i nacije. A istovremeno je štitio mladu republiku od uticaja Sovjetskog Saveza, čije su se pristalice među Turcima pojavile još pre nego što je i proglašena.

Kemalistički nacionalizam obuhvatio je i jezičku reformu. Jezik je pročišćen od arapskih i persijskih reči i elemenata njihove gramatike. A bilo ih je na pretek. Veliki engleski turkolog Džefri Luis (1920–2008) reformu je zbog stihijske i često proizvoljne izvedbe nazvao „katastrofalnim uspehom“. Iako ovaj proces nije imao valjan metod i jasan smer, Luis je smatrao da su reformatori obavili posao: „Uspeli su da se otarase neturskih elemenata svog jezika, tako da se on tokom proteklog veka promenio koliko i za prethodnih sedam.“ Rezultat je bio novi standardni jezik, jednostavniji od zapetljanog žargona osmanskog dvora. Tekstovi napisani pre 1930. novim naraštajima postali su nerazumljivi. A uvođenjem latinice, koja je zamenila hibridno arapsko-persijsko pismo, raširila se pismenost.

JEDNAKOST PRED ZAKONOM

Doktrina kemalističkog populizma nadovezala se na republikanstvo: vlast pripada narodu, a ne vladajućoj klasi. Građani su pred zakonom postali jednaki bez obzira na klasu, status, zanimanje i veru. To je utvrđeno još Ustavom iz 1924. godine: „Narod Turske, bez obzira na religiju i rasu, u pogledu državljanstva je turski… Svi Turci su jednaki pred zakonom i treba da ga se savesno pridržavaju. Svaka posebna privilegija grupe, klase, porodice i pojedinca ukida se i zabranjuje.“

Nekoliko godina kasnije islam je prestao da bude državna religija i od tada sve druge religije u Turskoj imaju jednaka prava. Druga premisa populizma bila je da vlast proizlazi iz naroda i pripada narodu. Institucije su morale da budu ustrojene tako da građanima omoguće učešće u vlasti. To je ostvareno parlamentom i vladom, sa premijerom na čelu. Revolucionarnost kao načelo znači konačni raskid sa tekovinama Osmanskog carstva i njegovog društva svim sredstvima. Povratka na staro nije smelo biti. A ključno sredstvo u tome bio je sekularizam.

MODERNO OBRAZOVANJE

Sekularizam je podrazumevao mnogo više od ukidanja halifata i šerijatskog prava. Njegova svrha bila je da raskine vezu religije i države koja je vekovima oblikovala institucije Osmanskog carstva, kako verska klasa ne bi mogla da ograničava i kontroliše državu. Profesor na Odeljenju za studije Bliskog istoka na Univerzitetu Prinston Šukru Hanioglu smatra da Ataturk ni lično nije imao pozitivan pogled na islam: „Pažljivo čitajući prevod ‘Istorije islama’ Leonea Kaetanija, izgleda da se potpuno složio sa ovim italijanskim orijentalistom u tome da je otkrovenje (islama) isfabrikovani mit i da je Kuran Muhamedovo delo.“ Prema Haniogluu, Ataturk je smatrao da je islam korišćen kao „sredstvo za dominaciju“, barem nad Turcima. Zato je obrazovanje u potpunosti stavio pod ingerencije države, a Ministarstvo obrazovanja dobilo je zadatak da postavi moderni sistem školstva. Verska nastava je postala stvar izbora pojedinca i zadržala se pretežno na selu, a osnovno obrazovanje po državnom programu postalo je obavezno i besplatno. Ataturk je dao i lični doprinos modernom obrazovanju: napisao je udžbenik geometrije, sasvim jednostavan za razumevanje i učenje.

Načelo etatizma je, međutim, manje jasno. Zamišljeno je kao mešovita ekonomska politika, koja bi podsticala privatno preduzetništvo, ali uz nadzor i intervenciju države. Važan deo nove politike bio je usmeren na razvoj poljoprivrede, čemu je poslužila stara Poljoprivredna banka, reformisana i prilagođena novom državnom sistemu. Bilo je i raznih eksperimenata, poput petogodišnjih planova sličnih onima u Sovjetskom Savezu. Država je uzela primat u razvoju industrije i poljoprivrede, a zakonom je omogućena nacionalizacija „ako se utvrdi da je takva intervencija potrebna“. Ova politika uspela je delimično, a njeni tragovi postoje i sada. I pored silnih privatizacija tokom više decenija, država je i do danas ostala vlasnik mnogo preduzeća i zemljišta.

NOVO DRUŠTVO

Ataturkovih „Šest strela“ zbrisalo je staro društvo i drastično promenilo svakodnevni život Turaka. Hidžretski kalendar zamenjen je zapadnim, a prihvaćen je i evropski metrički sistem. Građani su morali da uzmu prezime, svaka zgrada dobila je ulicu i broj, a štampan je i prvi Kuran na turskom jeziku. Alkohol je za muslimane postao legalan. Javno nošenje turbana i fesova zabranjeno je Zakonom o šeširu. Žene su i dalje mogle da pokrivaju kosu i lice, ali su ohrabrivane da to ne rade. Počele su da javno pokazuju svoju lepotu, i u tom duhu 1929. godine održan je i prvi izbor za mis. Poligamija je nestala. Verski brak nije zabranjen, ali je država priznavala samo sklopljen pred matičarem. Pod okrilje civilnog zakona prešao je i razvod, koji su sa širokim pravnim osnovom sada mogle da pokrenu i žene. Pravo glasa dobile su pre mnogih drugih žena u Evropi, a pripalo im je i učešće u vlasti na svim nivoima.

GRAĐANI KAO ČUVARI NASLEĐA

Svakog 10. novembra, na dan Ataturkove smrti, u Turskoj se oglase sirene i cela zemlja staje. Taj minut ćutanja ne dira ni aktuelni predsednik Erdogan, koji narušava veliki deo Ataturkovog nasleđa. Ataturkova maksima bila je „mir kod kuće, mir u svetu“. Posle Rata za nezavisnost, spor sa Britanijom oko Mosula, bivšeg osmanskog vilajeta koji je ostao problem, rešio je mirno. U zamenu za 10 odsto proizvedene nafte u toj oblasti, prepustio ga je Britaniji na upravu. Erdogan se svađa i preti. A vrhunac je vojni upad na sever Sirije, koji je ozbiljno narušio odnose Turske sa arapskim, a i drugim zemljama. Kupovinom ruskog raketnog sistema S-400 otvorio je pitanje položaja Turske u NATO. Uzdrmao je i odnose na Mediteranu.

Erdogan i na domaćem planu potkopava Ataturkovo nasleđe. Pre dve godine progurao je zakon koji imamima omogućava da obave građansko venčanje. Dok je Ataturk pokušavao da uspostavi pluralizam (to nije doživeo), Erdogan ga ozbiljno guši, mahom hapšenjem političkih protivnika pod sumnjivom optužbom za „terorizam“. Masovno hapsi i novinare, a državnu novinsku agenciju Anadolija stavio je pod direktnu kontrolu svog kabineta.

Najveći udar bilo je više nego sumnjivo poništenje izbora za gradonačelnika Istanbula u martu ove godine, kada je kandidata njegove islamističke partije za dlaku pobedio kandidat opozicije iz ÑP-a, Ekrem Imamoglu. Građani su uzvratili. Shvatili su to kao atak na svoju izbornu volju i odlučili da odbrane pravo glasa, možda najvredniju stvar koju im je Ataturk ostavio u nasleđe. Više je nego simbolično što je na ponovljenim izborima Imamoglu dobio ubedljivu većinu, kao kandidat partije koju je osnovao Ataturk.