Senke zločina

Tragični „restlovi“ istorije, pogotovo kada je reč o masovnim zločinima, bilo prema „tuđim“ etničkim zajednicama bilo prema sopstvenim građanima, aktuelna su tema u svetskim razmerama. U nemačkom Bundestagu prošle je sedmice usvojena deklaracija o turskom pokolju Jermena početkom prošlog veka – godinu dana pre toga rasprava na istu temu vodila se i u francuskoj Narodnoj skupštini; oba doma američkog Kongresa ovih su dana usvojili dokument o genocidu u Srebrnici koji se zbio pre deset godina; početkom juna roditelji i srodnici studenata poginulih na Tjenanmenu pre 16 godina, otvorenim pismom kineskom predsedniku Hu Đintaou založili su se za preispitivanje važeće zvanične ocene („kontrarevolucija“) o najtragičnijem događaju u povesti moderne Kine. Ovog meseca takođe, i Argentina je ponovo otvorila jednu od tamnijih strana sopstvene prošlosti – odlukom Ustavnog suda van snage su stavljena dva zakonska propisa koja su onemogućavala suđenja pripadnicima vojske odgovornim za masovna kidnapovanja, mučenja i ubistva civila tokom vladavine hunte pre više od četvrt stoleća.

Zločini ne zastarevaju – maksima je na kojoj već decenijama počiva međunarodno pravo. Sadašnje otvaranje ove traumatične teme i na političkom nivou prvenstveno je deo globalnog napora da se njihovim smeštanjem u kontekst savremenih merila i vrednosti kreira, kako kažu eksperti, nova kultura sećanja i tako doprinese stvaranju novog identiteta i naroda i država. O tome na svoj način svedoče dopisnici „Vremena“ iz Berlina i Južne Amerike.