Šengen na Kupi

„Tu je jedno od najpogodnijih mesta za prelazak. Sačekaju noć i ako nivo vode nije visok, pokvase se samo do kolena dok prelaze Kupu“, objašnjava slovenački policajac dok pokazuje rukom ka pograničnoj policijskoj stanici na drugoj strani reke. To je, navodno, jedna od najzgodnijih „rupa“ duž slovenačko-hrvatske granice, mesto koje šverceri koriste za ilegalan „uvoz“ emigranata. Granicu je začudo moguće preći bez ikakvih problema, okolina izgleda pusto, a košmar lokalnog puta, koji vijuga čas preko slovenačke čas preko hrvatske teritorije, predstavlja noćnu moru čak i za iskusnog pograničnog policajca. Iako nema sumnje, uveren je da će slabe tačke sadašnje granice između Slovenije i Hrvatske već za manje od dva meseca, posle ulaska Slovenije u Evropsku uniju, nepovratno „zakrpiti“ šengenska granica. Nešto poput nove gvozdene zavese, geografski – na reci Kupi.

GVOZDENA ZAVESA: Duž slovenačko-hrvatske granice postoje na desetine sličnih mesta, gde ni lokalni policajci nisu uvek sigurni jesu li trenutno na hrvatskoj ili slovenačkoj strani međe. Asfalt meandrira onako kako je to bilo moguće u bivšoj, zajedničkoj državi. Ako se tome doda da oko 670 kilometara duga slovenačko-hrvatska granica ni dan-danas nije potpuno definisana, onda je slika potpuna. Vozeći se lokalnim drumom ka Metliki, tik uz granicu, uspećete ni krivi ni dužni u nekoliko minuta čak više puta da pređete iz Slovenije u Hrvatsku. I obrnuto. Do sada policajci s obe strane granice u tome nisu videli naročit problem. Svaki takav prelaz će se posle 1. maja, međutim, tretirati kao „ilegalan prelazak granice“. Meštani to ne mogu da zamisle, još manje da prihvate. Vlasti su se dosetile pa će, kako bi sprečile incidente nezadovoljnih meštana, u pograničnim mestima strancima izdavati posebne „turističke propusnice“. Život će donekle olakšati i konačno potpisan malogranični sporazum između Slovenije i Hrvatske. Uprkos olakšice, zvanični ulazak Slovenije u Evropu učiniće pogranični režim mnogo tvrđim. Više ništa neće biti isto, ma kako to sad čudno izgledalo. Preko reke Kupe, koja razdvaja Hrvatsku i Sloveniju, na granični prelaz Metlika stiže se, na primer, preko lokalnog mosta. Taj će posle 1. maja ostati van funkcije. I tu nije kraj. Iako slovenački zvaničnici tvrde da će šengenski režim na „ovoj strani Kupe“ u potpunosti proraditi tek oko 2006–2007. godine, prvaci lokalnih opština ne kriju pesimizam. I strah da će ugasiti veze između meštana koji vekovima žive zajedno, a sad će ostati s dve strane granice.

Tako gradonačelnik opštine Ilirska Bistrica priznaje da se boji da će šengenska granica „doneti više problema, nego koristi“. U Metliki gradonačelnik Slavko Dragovan upozorava da će probleme trpeti obični ljudi, koji će na svakom koraku imati posla s policijom. „Verovatno će dolaziti i do konflikata, valjda neće biti teški, iako moramo i na to da budemo spremni“, upozorava Dragovan, ubeđen da će država pripremiti takve uslove za privredu koji neće primorati menadžment lokalnih firmi da zbog novih, tvrđih granica i rigidnijih propisa „isele proizvodnju u jeftinije krajeve, na primer na tlu nekadašnje Jugoslavije“. Jedno od takvih, uspešnijih preduzeća na slovenačko-hrvatskoj granici jeste švajcarski Vetropak: pogoni su na hrvatskoj strani granice, dok je skladište na slovenačkom tlu. Do sad se do fabrike stizalo lokalnim putevima bez problema, pošto lokalni policajci posle magične reči Vetropak radnicima nisu pravili probleme.

GAŠENjE IDENTITETA: Budućnost je neizvesna i za potomke nekadašnjih uskoka koji žive u Beloj Krajini, regiji Slovenije koja graniči s Hrvatskom. Od osamostaljenja sporadično su vođene rasprave o tome radi li se o asimilovanoj „srpskoj manjini“ ili ne. Posle nasilnog raspada SFRJ pominjanje Srba kao „autohtonih“ u Beloj Krajini nije bilo popularno. A tu je i šareno etničko poreklo uskoka koji su u XVI veku naselili pogranične predele oko Kupe. Posle Drugog svetskog rata stanovnici su se uglavnom izjašnjavali kao Srbi, dok je raspad SFRJ na istom području naprasno stvorio nadmoć Slovenaca i Hrvata. Konkretno, Srbi su te krajeve naseljavali sve do 1990. godine, a onda su bukvalno nestali. Ljubljansko „Delo“ je, pod naslovom „Belokranjski Srbi se ne osećaju ugroženima“, 16. 10. 1990. izveštavalo da su Milan Kučan i Dušan Plut (tadašnji članovi predsedništva Slovenije) „posetili belokranjske Srbe“. Posle niko više nije obilazio belokranjske Srbe, izuzev popisivača. I sociologa koji su u tim krajevima otkrili fenomen „višestrukog identiteta“. Tamošnji stanovnici sve do raspada SFRJ nisu morali nacionalno da se određuju, a u novim okolnostima posle 1991. godine deklarišu se kao Slovenci, Hrvati ili sporadično kao Srbi –u zavisnosti od prilika. Što nije neobično, pošto su oni koji pripadaju pravoslavnoj ili grkokatoličkoj veroispovesti početkom devedesetih optuživani da su oruđe za podrivanje novonastalih država „od strane vlasti u Beogradu“. Arhiva donekle demantuje, političko žigosanje belokranjskih Srba na primer ljubljansko „Delo“ koje je izveštaj o plebiscitu opremilo naslovom „Belokranjski Srbi su odlučno za samostalnu Sloveniju: visok plebiscitni ‘za’ znači da će u Bojancima Srbi i ubuduće živeti u suživotu s komšijama Slovencima“. Šengen na granici će donekle svima, bilo da su Slovenci, Hrvati, Srbi ili nešto treće, iz korena promeniti život unoseći čitav niz novih zabrana i pravila. Jeste živalj iz rečenih sela navikao da ide na posao, u dućan, kod lekara pa čak i u crkvu – na drugu stranu granice. Jeste da seljani svoje najbliže od pamtiveka sahranjuju na groblja za koja su sad otkrili da se nalaze u „stranoj državi“, s druge strane granice. Država se nada da će potrebe tih ljudi amortizovati 27 posebnih malograničnih prelaza, namenjenih isključivo „lokalnom prometu“. Broj „neformalnih prelaza“, korišćenih do sada, bio je, naravno, nekoliko puta veći. Ulazak Slovenije u Evropsku uniju neće doneti glavobolje samo lokalnom stanovništvu već i uniformisanim državnim službenicima. Kao prvo, predstoji velika seoba policajaca i carinika sa zapadnih, severnih i istočnih granica – na južnu granicu Slovenije. Sarkastična parola iz doba slovenačkog osamostaljenja – „kad porastem, biću carinik na Kupi“ – za mnoge će postati ostvarenje životnog sna. U ovom trenutku slovenačke granice obezbeđuje preko 1500 policajaca. Do 2006. godine taj će broj biti povećan na 3334 policajca, što podrazumeva zapošljavanje (kad se odbiju penzionisanja) novih 1887 čuvara granice. Najveći deo novih policajaca –njih oko 500 – regrutovaće se iz redova prekvalifikovanih carinika, koji od 1. maja 2004. godine postaju višak na granicama Slovenije sa ostalim državama Evropske unije. Za mnoge od njih to je višak frustracije – zadržaće posao, ali moraće da se voze daleko od kuće, na drugi kraj Slovenije. Čitav projekat koštaće 421 milion evra. Plate, oprema, informacioni sistem – „poješće“ 340 miliona evra.

PRIVREMENI OBJEKTI: Trenutno se gradi oko 20 novih graničnih prelaza prema Hrvatskoj. Većina objekata je „privremena“, pošto se očekuje njihova demontaža posle pridruživanja Hrvatske državama Evropske unije. Uprkos tome, u policijski budžet do 2006. godine otići će još 202 miliona evra, pre svega za izgradnju novih policijskih stanica i obnovu starih. Polovinu investicija za podizanje nove šengenske granice pokriće Evropska unija. Birokrate tvrde da je strah suvišan i da, uprkos pojačanoj kontroli, granica neće biti hermetički zatvorena. Duž nje je predviđeno oko 60 prelaza, od toga 24 međunarodna. Za razliku od dosadašnje prakse, promet robe biće preusmeren na samo nekoliko prelaza. Jelšane, Gruškovje i Obrežje biće pogranične tačke za transfer robe kopnom, a tu su još i aerodrom Brnik i luka Kopar, gde će biti povećan nadzor državnih službi. Stranci iz „trećih zemalja“ na ona 24 međunarodna prelaza mogu očekivati pooštrene mere ili bar „osnovnu graničnu kontrolu“. Ta kontrola se navodno ni po čemu neće razlikovati od one koju prođe putnik ulazeći u Srbiju i Crnu Goru. To znači da će policajac uzeti pasoš, proveriti identitet i potom odlučiti je li potrebna dodatna provera uz pomoć kompjuterske tehnologije i posebnih „skenera“, koji su automatski povezani s policijskim evidencijama. Analiza dokumenta moguća je i pomoću „dokuboksa“, koji proverava njihovu autentičnost. Pregled vozila, na primer, može se obaviti posle toga, ukoliko se baš ukaže potreba. U tom slučaju biće korišćene sprave koje mere koncentraciju ugljen-dioksida u prostoru, na osnovu čega je moguće utvrditi ima li skrivenih slepih putnika. Amerika je graničarima poklonila i merače radioaktivnog materijala koji su tako osetljivi da su u nekim slučajevima „detektovali“ čak i neka zdravstvena pomagala kod putnika. Ukratko, procedura na slovenačkoj granici posle ulaska u EU ne bi trebalo bitno da se razlikuje od aktuelne, što ne umanjuje strah, posebno u Hrvatskoj, od mogućih zloupotreba opisanih mera od strane slovenačkih policajaca i carinika. Zato Hrvatska zahteva da se za njene državljane organizuje poseban ulaz na slovenačkim prelazima. Od dogovora zasad nema ništa, pošto hrvatski građani formalno potpadaju pod režim pridošlica iz „trećih zemalja“ koje nisu članice EU-a, pa im je neizbežan isti tretman kao i za sve ostale putnike.

Režim uspostavljanja nove evropske granice između Slovenije i Hrvatske donekle bi trebalo da olakšaju mešovite slovenačko-hrvatske policijske patrole, slične onima koje od 2001. godine rade na slovenačko-italijanskoj granici. Slovenačka strana ističe da već sada, zahvaljujući saradnji s kolegama u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji i Crnoj Gori, ima manje posla nego nekada. Još koliko 2001. godine slovenačka policija je zabeležila oko 30.000 ilegalnih prelazaka granice godišnje, dok se ocenjuje da ove godine taj broj neće premašiti 6000. Da bi se odagnala teskoba suseda, administracija tvrdi da će šengenske promene biti uglavnom pozitivne – policijska kontrola na granicama sa EU-om biće jednostavnija, a povećan je broj tačaka na kojima planinari i skijaši mogu bez problema da prelaze formalno postojeće granice.

Posle 1. maja biće novosti i na granicama Slovenije sa Mađarskom, Austrijom i Italijom, takođe državama Evropske unije – nestaće carinici i njihove karaule, dok će policajci do potpune integracije Slovenije u režim Šengena ostati na postojećim lokacijama. To podrazumeva i nestanak „mervertštojera“ (duty-free) odnosno „refundacije poreza na dodatnu vrednost“, koji je decenijama za građane Slovenije bio pravi magnet za trošenje konvertibilnih valuta na tržištu Zapadne Evrope. Ovdašnje potrošače utešilo je objašnjenje da će taj finansijski „udarac“ biti kompenzovan potpunim ukidanjem carinskih barijera i mogućnošću da slobodno pazare na mnogo većem evropskom tržištu, gde su cene većine artikala niže nego u Sloveniji. Očekivani pad carina poslednjih godinu dana uticao je na sniženje cena (naročito hrane) u slovenačkim prodavnicama i na približavanje evropskom standardu. Stoga građani Slovenije, koji su se tradicionalno snabdevali u samoposlugama „preko grane“, sad moraju dobro da preračunaju isplati li im se da kupe kafu, deterdžent i slično u evropskom inostranstvu ili kod kuće. To je sigurno dobra vest i za ostale države u regionu, pošto se evropsko tržište bar tako, preko Mađarske i Slovenije, doseljava u komšiluk, na prag Srbije i Crne Gore.