Seiken kotai

Posle izbora u Japanu jasno je samo jedno: sve nezadovoljniji Japanci mnogo su više glasali protiv vladajućih liberala nego za opozicione demokrate. Radna mesta im odavno više nisu doživotno zagarantovana – jedna trećina je ugovorima vremenski ograničena, nezaposlenost je dostigla rekordnih 5,7 odsto, usled ekonomske krize izvoz je drastično opao, cene proizvoda su pale što je mnoštvo manjih i srednjih firmi dovelo do bankrotstva, čitava sela bukvalno izumiru, stari se boje za svoje penzije i zdravstveno osiguranje, država je zadužena za fantastičnih 180 odsto bruto društvenog proizvoda, sve više firmi se seli u Kinu zbog jeftine radne snage. U poslednje tri godine liberali su promenili isto toliko premijera, njihovu vladavinu obeležili su nebrojeni skandali i afere. U takvoj situaciji demokratama je bilo dovoljno da na izbore izađu sa jednom parolom: Seiken kotai – promena vlade. Uz to su još obećavali da će seljacima nadoknaditi gubitke, roditeljima sa više dece dati više para, ukinuti putarinu na autoputevima. Liberali su najavili da će tražiti ravnopravnost u vojnom savezu sa Amerikom, te da će popraviti odnose sa Kinom. Šta će od svega toga biti videće se, jer su demokrate jednako raznobojna koalicija raznoraznih interesnih grupa, kao što su i poraženi liberali koji i nisu partija u zapadnom smislu; u njoj se mogu jedni pored drugih naći i seljaci i građevinski preduzimači i državni činovnici. Kod demokrata su se našli bivši socijalisti, sindikalci i mnogobrojni liberalski preletači.

Sve u svemu, u Japanu je došao kraj de fakto jednopartijskoj vladavini. I mit o Japanu kao bezosećajnoj tehnološkoj mašineriji, sa firmama kojima su radnici do smrti lojalni, više ne pije vodu. O tome svedoče i iznenađujuće Hotojamine izborne parole o „politici ljubavi“, principima „bratstva“ i najavljivanje kraja „neobuzdanom fundamentalizmu tržišta“.

USPON: Vrtoglavi uspon Japana počinje posle Drugog svetskog rata, kada se razvija demokratska vladavina pod novom konstitucijom, pravilima i zakonima. Dok nacionalni parlament Kokai postaje najveći organ državne moći, dolazi do ekspanzije izbora i pojave novih stranaka. Kokai se sastoji od gornjeg doma sa 242 člana izabrana na period od šest godina i donjeg doma koji ima 480 članova izabranih na period od četiri godine.

U Japanu, kao i u svim modernim demokratijama, održavaju se izbori, političari organizuju političke partije, koje se utrkuju za moć i položaj na kome će upravljati državom i imati uticaj na društvo. Razlika u predizbornim kampanjama između Japana i Evrope ili Amerike jeste u tome što su u Japanu sve stranke prilično ograničene na marketinškom polju.

Godine 1955. Liberalna demokratska partija (LDP) dominirala je u oba doma parlamenta, ubrzo je zauzela veći deo vlade i od tada vlada zemljom.

Posle rata ekonomiju je potpomagala Amerika i niko nije obraćao toliku pažnju na Japan koji su posmatrali kao tragičara Drugog svetskog rata. I sami Amerikanci su gledali na proizvode Japana kao na jeftinu, nekvalitetnu i potrošnu robu. U senci velikih industrijskih sila Japan je sve više povećavao izvoz svojih proizvoda. Procvat japanske ekonomije svakako je jedan od najvećih uspeha liberala, a samim tim i glavni razlog njihove neprikosnovene vladavine u parlamentu. Jedinstvena ekonomska strategija, koja je za cilj imala da na duže staze kroz nepovratne kredite, poreske olakšice i razne stimulativne pakete podstakne razvoj malih i srednjih preduzeća, svrstala je posrnulu posleratnu japansku ekonomiju među svetske ekonomske lidere.

Nakon formiranja stabilnih kompanija država se više nije mešala, već je samo pratila ekonomske tendencije i dalji razvoj prepustila novonastalim korporacijama i slobodnom tržištu. U periodu kada su manufakturne delatnosti počele da izumiru, vlada je u saradnji sa novonastalim korporacijama otpočela sastavljanje nove strategije koja bi ekonomski i industrijski razvoj usmerila ka novim nadolazećim tehnologijama.

NEVOLJNE PROMENE: Jedan od razloga što je LDP toliko dugo ostao na čelu možda je to što Japanci ne vole mnogo promene, jer ako je neko dobar u svom poslu i biva sve bolji, zašto bi se išta menjalo? U Japanu se na glasanje gleda više kao na kulturu i socijalnu aktivnost građana, kao što su odlazak na posao, školovanje i ostale društvene delatnosti. Takođe, velika većina građana je nezainteresovana za politiku tako da nije čudno čuti da pojedinci nisu opredeljeni ni za jednu stranku, važno je samo da onaj ko upravlja državom zna šta radi, a to će se najbolje osetiti sutradan kada odu na posao. Pobeda demokrata na prošlim izborima mogla bi da bude uvod u politički sistem, mnogo sličniji demokratskim sistemima Zapada.

Prvo LDP vođstvo države sa ministrom Hatojama Ićirom na čelu trajalo je samo godinu dana i to od novembra 1955. do decembra 1956. godine, što je bio prvi kamen spoticanja liberala, a razlog je bila želja za nekom vrstom mirovnog ugovora sa Rusijom. Neprikosnovena vladavina LDP-a počinje da se ljulja tek početkom devedesetih i nakratko se prekida 1993. godine, kada u javnost izbijaju razne malverzacije tadašnjih funkcionera. Nezadovoljstvo građana je počelo da raste, a samim tim i popularnost rivalske Demokratske stranke koja je nakratko dobila svoju šansu. Godine 1994. LDP se ponovo vraća na vlast.

Pojavom svetske ekonomske krize, kojom je naravno zahvaćen i Japan, došlo je do velikih promena na tržištu, smanjenja proizvodnje i nedostatka potražnje proizvoda, što se ispostavilo kao pogubno za japansku ekonomiju, budući da je njen razvoj usko povezan sa izvozom. Pošto Japan ne obiluje prirodnim bogatstvima, država je prinuđena da konstantno uvozi sirovine, što zahteva jak i stabilan državni budžet. Od prvog talasa ekonomske krize, u Japanu se životni standard umnogome pogoršao. Stopa nezaposlenosti je u stalnom porastu, plate i penzije se naglo smanjuju, dok su troškovi života i porezi ostali isti. Tokio je u svetu i dalje jedan od najskupljih gradova za život, a Japanci se trenutno suočavaju i sa problemom manjka mlade populacije, (oko 30 odsto populacije ima preko 65 godina). Posledice su poznate: potrošnja se smanjuje, broj radne snage se smanjuje, penzije se teško finansiraju. To su ključni razlozi zbog kojih građani žele radikalne promene.