„Imam prepoznatljiv izgled. Prisutan sam svuda, sa famom da imam običaj da sve kažem u lice. Imam svoje dobre i svoje lošije dane, kao čitav svet. Moja rasa je ‘tabloid’, ali ‘nobl’, ne kao moji anglosaksonski rođaci… Moje dimenzije su 41×29,5, napravljen sam od papirnog mesa i čiste krvi crne boje. Zovem se EL PAIS…“
Ovako počinje jedan od brojnih tekstova u specijalnom izdanju koje je vodeći politički dnevnik Španije ovih dana poklonio svojim čitaocima povodom 10.000. broja. To specijalno izdanje je, zapravo, čitava knjiga na 292 stranice formata u kome list izlazi. Kroz obilje tekstova, fotografija i grafičkih prikaza koji prate 28 godina izlaženja ovog uglednog dnevnika prati se, zapravo, čitava španska tranzicija, čitav proces postepene demokratizacije zemlje. „Pais“ je, reklo bi se, više od običnih novina, svedok je i savremenik događaja koji su u protekle tri decenije iz korena promenili zemlju.
„Pais“ se pojavio na ulicama 4. maja 1976, nepunih sedam meseci posle smrti generalisimusa Fransiska Franka, koji je vladao zemljom od završetka građanskog rata 1939. U prvim mesecima postfrankove ere demokratski procesi bili su tek u začetku, ali pametni ljudi bili su svesni da su vremenu koje dolazi neophodne jedne sasvim nove, moderne političke novine. Ti ljudi bili su Hesus de Polanko i Luis Sebrijan. Prvi je bio biznismen koji će u decenijama što slede grupu Prisa, na čijem je čelu i danas, pretvoriti u najmoćniju medijsku imperiju u zemlji; drugi je bio intelektualac sa savršenim novinarskim profilom. Jedna upravo objavljena knjiga o istorijatu „Paisa“ otkriva da je prvi sastanak Polanka i Sebrijana održan 31. oktobra 1975, dvadesetak dana pre nego što će Franko umreti. Malo-pomalo ideja je dobijala konture, i s proleća 1976. bilo je jasno da će dnevnik uskoro početi da izlazi. Bio je određen datum 25. april, u čast portugalske „karanfil revolucije“, ali je na kraju „premijera“ odložena za 4. maj. Izlasku prvog broja prethodila je sjajno vođena propagandna kampanja koja je u javnosti stvorila atmosferu velikog išcekivanja. Ceo tiraž prvog broja, štampanog na 48 strana, bio je razgrabljen.
Već prvi broj razbio je dileme o političkoj orijentaciji novog dnevnika. Izveštaj dopisnika iz Brisela sa nadnaslovom „Zvanični dokument Evropske unije o Španiji“ i s naslovom „Priznanje političkih partija, ključni uslov za integraciju u Evropu“ bio je više nego jasna, direktna poruka šta valja činiti. Prvi uvodnik sa naslovom „Pred reformom“ bio je na istoj liniji. U prvom broju može se naći i izjava Manuela Frage, preneta iz pariskog „Monda“, u kojoj obećava da će se „povući iz politike i posvetiti pecanju posle prvih opštih izbora u Španiji“. Ništa čudno, osim što je Fraga, valjda jedini politički aktivni ostatak frankizma (bio je, pored ostalog, ozloglašeni ministar informacija u Frankovoj vladi), i dan-danas predsednik Galicijske šunte (autonomne vlade Galicije) i što hoće, u 83. godini, da se ponovo kandiduje… Kao tip slova izabran je „tajms“, veličina je bila od početka 9 (veća nego u drugim novinama), takozvani međunaslovi i mini-glose su 9,9… Od dana rođenja do danas traje polemika da li „glava“ lista treba da sadrži akcenat na „i“, obavezan po španskom pravopisu, ili ne treba, jer je reč više o brendu nego o pravopisu… Nađeno je neko međurešenje, ime lista piše se uvek verzalom i bez akcenta, a reč „país“ (zemlja) uvek sa akcentom…
Pojava „Paisa“, koji je sve do 1982. izlazio šest puta nedeljno, ponedeljak je bio dan odmora, označila je višestruku revoluciju u španskom novinarstvu. Osim svojih liberalnih stavova, „Pais“ je doneo grafičku revoluciju, što je zasluga Nemca Rajnharda Gedea, do tada neviđenu koncepcijsku promenu sa otvaranjem novina međunarodnom politikom, a to je odlika lista i danas. „Pais“ je bio prvi koji je otvorio tribinu kao poligon mišljenja, prvi je u „impresum“ stavio sve one koji su odgovorni za njegovo izlaženje.
Za kratko vreme „Pais“ se pretvorio u nezaobilazno štivo za sve one (mnogobrojne) Špance koji su zaista želeli promene. Po prirodi svoje liberalno-demokratske orijentacije, „Pais“ je uvek bio ideološki bliži socijalistima, koji su prvi put došli na vlast 1982. osvojivši apsolutnu većinu u Parlamentu. Felipe Gonzales će u narednih 13 godina biti premijer, a „Pais“ će u tom periodu definitivno prerasti u najuticajniji španski dnevnik sa težinom u Evropi i svetu.
Iza 10.000 brojeva krije se 2,7 miliona članaka, 969.000 fotografija, u svakom broju je oko 100.000 reči. Svakog dana za broj je potrebno 205 kilograma papira, a nedeljom čak i 805 kg… Produkcija lista svakog dana potroši 51.127 kilovata struje, što jedna španska prosečna porodica potroši za tri godine i tri meseca… U listu radi 896 ljudi od kojih 322 novinara. Uz osnovno izdanje, postoje četiri regionalna: za Kataloniju, Baskiju, Valensiju i Andaluziju, plus internacionalno koje je počelo da izlazi 1983. godine i danas se štampa u nekoliko evropskih gradova. Od 1994. postoji izdanje za Meksiko, a od 2002. izlazi i na engleskom jeziku… Rast tiraža bio je stalan: već 1980. probijen je magični broj od 200.000 primeraka, 1987. prodaja je dostigla 372.741, a nedeljom 758.455 primeraka. Početkom poslednje decenije prošlog veka dnevno se prodavalo 407.370 primeraka, dok je nedeljni broj, sa sjajnom revijom, išao u 1,2 miliona primeraka. Godine 1998. probijena je granica od 450.000 prodatih primeraka, dok se broj čitalaca (to se u Španiji posebno meri) penje na 2,9 miliona. List dnevno zarađuje oko pola miliona evra od oglasa, a nedeljom i dva miliona… Pre nekoliko dana objavljeni su zvanični rezultati za poslednji tromesečni period: „Pais“ je dostigao 484.000 prodatih primeraka dnevno, 8,4 odsto više nego u 2003, i samo je pitanje dana kada će preći granicu od pola miliona. Grupa Prisa, izdavač „Paisa“, objavila je neto-beneficije veće čak za 60 odsto nego u prethodnoj godini. „Pais“ je matičnoj kući doneo 294,62 miliona evra, 36 odsto više nego prethodne godine…
