U obilju informacija koje svakodnevno stižu iz Venecuele, a obavezno uključuju neku od akcija njenog hiperaktivnog predsednika Uga Čaveza, teško je pronaći neki red i logiku, tvrde analitičari. To verovatno na najbolji način odslikava lik i delo samoproklamovanog revolucionara, naslednika „bolivarizma“ u Latinskoj Americi. Svoj, poslednjih godina narasli značaj u međunarodnim okvirima Čavez duguje nafti, kojom je priroda obdarila njegovu zemlju. Sa takvim „zaleđem“ Čavez sebi može da dozvoli da mrzi Amerikance, naročito Džordža Buša, da voli iranskog predsednika Ahmadinedžada, ili da javno vređa španskog kralja Karlosa.
Čavezov kontroverzni život i karijera počeli su u provinciji Barinas gde je (u znaku Lava) rođen u učiteljskoj porodici 1954. godine. Porodično siromaštvo nagnalo ga je da već u devetoj godini počne sa prodajom voća i slatkiša na ulici. Želja njegove majke je bila da postane sveštenik, ali se Ugo u mladosti opredelio za slikarstvo, potom za svirku i, na kraju, za vojsku. Studirao je na vojnoj akademiji, pa političke nauke i istoriju i divio se životu i delu univerzalnog latinoameričkog revolucionara Simona Bolivara. Na kraju studija dobio je sablju od predsednika Karlosa Pereza, koga će 20 godina kasnije pokušati da sruši sa vlasti.
Najvažnijim događajem u svom životu Ugo Čavez smatra narodni ustanak, koji je na ulicama Karakasa izbio početkom 1989. godine. Tada je, kako sam tvrdi, po ugledu na Napoleona razvio sopstvenu filozofiju uspeha, filozofiju „istorijskog časa, strateškog minuta i taktičke sekunde“. Da se te tri okolnosti ukrste u jednoj tački, Čavez je ipak morao da sačeka do 1998. godine, otkako neprikosnoveno sedi u venecuelanskoj predsedničkoj stolici.
Svih tih godina svojom bolivarističkom ideologijom iritira pripadnike više klase i venecuelansku oligarhiju koja je u više navrata, vojnim pučevima i generalnim štrajkom, pokušavala da ga ukloni sa vlasti. Opozicija ga optužuje da socijalnim programima finansiranim od prihoda nafte kupuje biračke glasove i vodi zemlju u ekonomski kolaps.
Iako se generalno smatra da Čaveza na vlasti drže siromašniji slojevi Venecuelanaca, potkraj ove godine i oni su mu neočekivano okrenuli leđa. Iako sa malom razlikom u glasovima, Venecuelanci su odbili da na referendumu prihvate ustavne amandmane koje je kreirao Čavez. Mada su njima bile planirane znatne socijalne reforme (skraćivanje radne nedelje, proširivanje prava na zdravstveno i socijalno osiguranje i slično), izmene koje su istovremeno predviđale i mogućnost da doživotno ostane na vlasti, nisu prošle. Tu gorku pilulu Čavez je progutao za sada bez posledica, ali je očigledno da, što se njegove vladavine tiče, više ništa neće biti isto.
