Sadam Husein – kult i smrt
Ako je malo ko verovao prošle godine u ovo vreme da irački diktator sledeću Novu godinu neće proslaviti kod kuće u porodičnom krugu, još manje ih je sredinom 2003, nakon kraja američkog rata protiv Iraka, verovalo da će pasti živ u ruke američkih okupacionih snaga.
Istini za volju, bivši irački predsednik, iz petnih žila se upinjao da pojača diplomatske napore kako bi izbegao sukob sa Amerikom, ali su za američku administraciju stvari otišle predaleko. Njegovim brojnim predsedničkim palatama sada se šetaju strani oficiri okupacionih snaga, njegovu džinovsku statuu u centru Bagdada, gotovo ritualno, porušili su gnevni građani, vraćajući mu makar delić za nedaće koje im je priredio tokom svoje vladavine duge bezmalo tri decenije.
Sada, kada su ga Amerikanci napokon uhvatili, teži deo zadatka tek predstoji, kao što je američke okupacione snage dočekao teži posao nakon rata – izgradnja Iraka i obnova privrede i demokratskih institucija u zemlji u kojoj je demokratija bila tanana i pre nego što je Sadamova partija Baas 1968. preuzela vlast. Prvu godinu na vlasti, Sadam Husein iskoristio je da se obračuna sa svim potencijalnim neprijateljima u redovima Baas partije, a tu naviku zadržao je do poslednjeg dana vlasti. Već naredne 1980. godine, Sadam Husein je zaratio sa Iranom i u smrt odveo milione ljudi. Tokom čitave svoje vladavine sejao je smrt i strah oko sebe, brižljivo negujući kult sopstvene ličnosti. Godinama pre poslednjeg rata sa SAD, Sadam Husein je odustao od izbora i „narodnu volju“ radije testirao na referendumu. Na poslednjem referendumu uoči rata, za njega se „izjasnilo“ sto odsto građana sa pravom glasa. U poslednjim godinama svoje vladavine umislio je da je novi Saladin, verzija iračkog Kraljevića Marka, legendarnog junaka koji je zagorčavao život krstašima.
Sadam, što na arapskom znači „onaj koji se suprotstavlja“, začudio je sve kada se mirno predao američkim specijalcima koji pokušavaju da ga se dočepaju od kada su trupe zauzele Bagdad. Za razliku od njegovih sinova, koje je spremao da sa istom surovošću vladaju i posle njega, a koji su poginuli u američkoj poteri, Sadam je dozvolio američkom medicinskom tehničaru da mu pred novinarima pregleda zaraslu bradu i kosu od vašiju, i te slike su obišle svet. Džordž Buš nije mogao poželeti lepši poklon za praznike, ali ostaje veliko pitanje šta sad s njim. Američki obaveštajci ispituju Sadama o hemijskom i biološkom oružju koje još nije pronađeno, a kada zadovolje znatiželju, planiraju da ga predaju iračkim vlastima, iako je jasno da mu slabašne iračke institucije teško mogu garantovati pravično suđenje. Lista Sadamovih zločina je podugačka, od ubijanja ratnih zarobljenika tokom rata sa Iranom do ubijanja i masovnog proterivanja Kurda, šiitskih muslimana i takozvanih Arapa iz močvare. Procenjuje se da je Sadam Husein tokom svoje dvadesetčetvorogodišnje vladavine mučio i ubio blizu 300.000 političkih neistomišljenika.
Vladimir Putin– nacionalista modernizator
„On će uspeti da oko sebe okupi one koji će obnoviti Veliku Rusiju u novom, XXI veku. Njegovo ime je Vladimir Vladimirovič Putin.“ Kada ga je pre više od četiri godine ovim rečima njegov prethodnik Boris Jeljcin imenovao za premijera, Rusi su malo znali o čoveku kome se, svi su izgledi, smeši i drugi mandat predsednika Rusije.
Kada se Jeljcinovo proročanstvo ostvarilo, mnogi, naročito na Zapadu, uplašili su se da je na čelo Rusije došao neki novi Staljin ili Pinoče. Bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski otvoreno se tada zapitao hoće li Putin biti ruski Pinoče ili Milošević. Bivši šef američke diplomatije Madlen Olbrajt je nakon tročasovnog razgovora s Putinom prepoznala u njemu dvojni karakter – ruskog nacionalistu i prozapadnog modernizatora. Savetovala je svojim kolegama da ga ne ocenjuju po rečima, već da budu strpljivi i sačekaju da vide njegova dela.
Simpatije kod kuće osvojio je odlučnim akcijama na Kavkazu, odnosno u Čečeniji, koja je pacifikovana u vreme njegovog mandata, ali je vremenom rastopio sva podozrenja Zapada, smekšavši na kraju i srce Džordža Buša mlađeg. „Kada sam mu se zagledao u oči, video sam njegovu dušu“, izjavio je predsednik Buš nakon susreta a Putinom s kojim se prvi put sreo u Sloveniji početkom 2002. godine.
Najveće podozrenje Zapada Putin nije izazvao političkom, već obaveštajnom karijerom. Osvedočeni špijun KGB-a, s pozamašnim iskustvom u Istočnoj (a mnogi pretpostavljaju i u Zapadnoj) Nemačkoj, Putin se nikada nije odrekao ljubavi prema zloglasnoj obaveštajnoj službi iz doba hladnog rata. „Negde pre upisa na fakultet otišao sam do KGB-a da se raspitam kako se postaje špijun…“ , seća se Putin svojih početaka. Besprekorna porodična biografija (deda mu je bio kuvar i na Lenjinovom i na Staljinovom imanju) i snažna želja omogućile su mu da kasnije ostvari dečački san.
Politička karijera mu je, za ruske standarde, bila munjevita. Tri godine nakon što se iz rodnog Lenjingrada/Sankt Peterburga doselio u Moskvu postao je premijer, a godinu dana kasnije i predsednik.
Ostaće upamćen po stabilizaciji ruske privrede, što je doprinelo da Rusiji obezbedi stalan priliv stranih investicija, zatim po mirovnom sporazumu sa Čečenijom koja je ostala pod ruskim okriljem, istorijskom sporazumu sa SAD o odbacivanju protivraketnog sporazuma na kome je počivala hladnoratovska ravnoteža straha, i po unapređenju odnosa sa Amerikom kojoj je Rusija postala najbliži saveznik u istoriji odnosa dveju država, uključujući i veliko približavanje NATO-u. Bio je prvi ruski predsednik koji je jednom američkom kolegi (Bilu Klintonu) u Kremlju dobrodošlicu poželeo na engleskom, i koji se nemačkom Bundestagu obratio na tečnom nemačkom.
Sada, kada je obezbedio da Ujedinjena Rusija zavlada Dumom i kada se postarao za svog velikog političkog protivnika Hodorkovskog, najbogatijeg čoveka u Rusiji, ništa mu ne stoji na putu do sigurne pobede na predstojećim izborima.
Arnold Švarceneger – američki san uživo
U politici, kao i u životu uopšte, mnogo je lakše rušiti nego stvarati. Arnolda Švarcenegera (56) proslavila je upravo uništiteljska moć u koju su se uverili milioni obožavalaca filmova poput Konana i Terminatora, ali je malo ko verovao da će sa istim uspehom savladati i svoje političke protivnike. Sve se dogodilo brzo kao na filmu, i Švarceneger je, nakon samo devet nedelja bavljenja politikom, na izborima za guvernera Kalifornije oduvao s političke scene demokratskog guvernera i protivkandidata Greja Dejvisa. Tako je bivši Mr. Univerzum postao guverner najbogatije američke države i pete najbogatije države na svetu, a njegov politički uspeh ući će u leksikon ostvarenja američkog sna.
Njegov put ka slavi počeo je u staroj rodnoj kući u malom mestu Tal u Štajerskoj u Austriji, bez vodovoda i telefona, u čijem je podrumu počeo da pumpa i oblikuje svoje mišiće. Trud mu se isplatio pa je osvojio titulu omladinskog prvaka Austrije u bodi-bildingu, a sa 18 godina i titulu evropskog šampiona. Pošto je dve godine kasnije postao najlmađi Mr. Univerzum u istoriji takmičenja u bodi-bildingu (ovu titulu je odbranio četiri puta), Arnold se preselio u Ameriku i rešio da je vreme da poradi malo i na moždanoj masi. Diplomirao je ekonomiju na uglednom univerzitetu Viskonsin, a premije od nagrada uložio je u nekretnine i u firmu za prodaju opreme za bodi-bilding. Milioner je postao sa samo 22 godine.
Njegovi apetiti za slavom nisu bili ni izbliza utaženi, pa je rešio da osvoji Holivud. U početku nije imao sreće, jer producenti nisu imali u vidu adekvatnu ulogu za grdosiju s grubim nemačkim akcentom. Sreća mu se nasmešila osamdesetih, kada su mišići bili popularni, i zaigrao je u Konanu varvarinu, rame uz rame sa zvezdama kao što su Erol Flin i Maks fon Sidou, gde je njegov grubi akcenat, koji i do danas nije izgubio, bio samo prednost. Tu prednost iskoristio je kasnije u filmovima o Terminatoru, bezdušnom robotu ubici koji satire svoje neprijatelje. Popeo se na holivudsko nebo, iako je među filmskim zvezdama, kako primećuje jedan zlobnik, manje replika od njega imao samo pas Lesi.
Sudbina je htela da se Arni, iako zakleti republikanac, oženi Marijom Šriver, nećakinjom Džona F. Kenedija, i tako se učlanio u američku kraljevsku porodicu. Švarceneger je, međutim, liberalni republikanac, ako se uporedi s aktuelnim ljubimcima stanovnika Bele kuće. Hamere iz svog voznog parka prebacio je na ekološko gorivo, ima razumevanja za brakove homoseksualaca i veliki je pobornik borbe protiv siromaštva, što ga izdvaja iz plejade neokonzerativaca bliskih Bušu mlađem. Ipak, od svog prethodnika nasledio je ogroman budžetski deficit i veliku stopu nezaposlenosti. Uprkos tome, građani Kalifornije, na zaprepašćenje sveta i Amerike, rešili su da Terminatoru daju poverenje, računajući verovatno da je na čelu države bolje imati dobrog glumca nego lošeg političara, kakav je bio njegov prethodnik.
Mihail Hodorkovski – naftni baron
Uprkos neizmernom ličnom bogatstvu, ili zahvaljujući upravo njemu, najbogatiji čovek Rusije, naftni magnat Mihail Hodorkovski, Novu godinu će dočekati u zatvoru. U poslednjim danima stare godine okružni sud u Moskvi odlučio je da produži pritvor Hodorkovskom koji je uhapšen u oktobru zbog pronevere i utaje poreza. Sud je odlučio da Hodorkovski u zatvoru sačeka i rezultate predsedničkih izbora koji će se održati polovinom marta, kako se ništa ne bi isprečilo na putu ka pobedi aktuelnog predsednika Putina, koji je hapšenjem Hodorkovskog najavio rat ruskim oligarsima. U Rusiji, jedini centri moći nezavisni od Kremlja nisu ni političke partije ni mediji, već oligarhija koju čini grupa najbogatijih industrijalaca. S tek navršenih 40 godina, Hodorkovski je vlasnik osam milijardi dolara (više nego što Island uz bogate resurse proizvede za godinu dana) i najbogatiji je čovek Rusije, a na listi magazina „Forbs“ među 476 svetskih milijardera zauzima 26. mesto. Zato nije ni čudo da se Putin namerio da ga ukloni.
Najbogatiji čovek Rusije počeo je da se ozbiljno zamera najmoćnijem čoveku Rusije Vladimiru Putinu u trenutku kada se zahuktala kampanja za parlamentarne izbore. Najveća privatna naftna kompanija Jukos, gde je Hodorkovski vlasnik 44 odsto deonica, našla se na udaru sudskih organa, i tada je zbog finansijskih grehova iz prošlosti uhapšen Platon Lebedev, jedan od najvećih deoničara Jukosa. Hapšenje je bilo jasno upozorenje Hodorkovskom da prestane da finansira Putinove političke protivnike, u prvom redu liberalne partije Savez desničarskih snaga i Jabloko, ali je Hodorkovski sve više zabadao prst u oko Putinu i njegovim saveznicima. Nekoliko meseci uoči hapšenja i nedugo pre izbora za Dumu, Hodorkovski je preuzeo vlasništvo nad uglednim „Moskovskim novostima“, gde je kao urednik zaposlio jednog od najvisprenijih Putinovih kritičara među novinarima.
Kao i većina ruskih oligarha i industrijalaca, i Hodorkovski je karijeru počeo kao odani član Komunističke partije SSSR, a četiri godine pre pada Sovjetskog Saveza osnovao je banku Menatep u kojoj i danas ima veliki deoničarski paket. Ovaj rođeni Moskovljanin postao je milioner početkom devedesetih, kada je njegova banka u procesu privatizacije za bagatelu pribavila velik broj deonica društvenih i državnih preduzeća. Jukos je kupio 1995, za „neznatnih“ 350 miliona dolara.
Suđenje Hodorkovskom još nije zakazano, ali je ovaj čovek pokazao da ga ni zatvor neće sprečiti da nastavi s političkim delovanjem. Hodorkovski je, na izvestan način, ruska verzija američkog milijardera Džordža Sorosa. Po ugledu na njega stvorio je Novu civilizaciju i fondaciju Otvorena Rusija, mrežu omladinskog pokreta, s ciljem da ojača civilni pokret u Rusiji i budućim liderima omogući efikasno političko obrazovanje. Otvorena Rusija, koja se mahom finansira iz Jukosa, obezbediće oko 100 miliona dolara za 2004.
Dejvid Bekam – pop ikona
Leta 2003. godine kapiten engleske reprezentacije i nekadašnji igrač Mančester Junajteda Dejvid Bekam prešao je u Real Madrid za sumu od 35 miliona dolara, čime je ovaj klub sakupio najbolje igrače sveta, poput Zidana, Ronalda, Figa, Roberta i Raula Karlosa. Ovakva koncentracija asova do sada nije zapamćena ni u jednom klubu. Bekam možda nije na vrhu među najveštijim fudbalerima koji igraju za ovaj klub, ali je svakako pojava koja puni novinske stupce i uživa ogromnu popularnost.
Trenutno je i najplaćeniji fudbaler sveta, sa 15 miliona evra godišnje. Doskorašnji najplaćeniji igrač i najbolji igrač sveta Zidan ima milion evra manje.
Bekamovoj popularnosti je svakako doprinelo i venčanje sa Viktorijom Adams, nekadašnjom članicom engleskog muzičkog četverca Spice Girls.
Bekama, čini se, kolege sa terena i ne vole previše. Sa svojim nekadašnjim trenerom i učiteljem ser Aleksom Fergusonom nije obnovio prijateljstvo i pitanje je da li će. Mnogi komentarišu kako je on, u stvari, običan manekenčić, koji se po novinama slika nag do pojasa, isprobava različite frizere, šepuri se po terenu i pokazuje tetovaže umesto da igra fudbal. Navijači Reala bili su skeptični prema dolasku „lepotana“, misleći da će to doprineti jedino njegovoj samoreklami, a malo njihovom voljenom klubu. Vremenom je većina promenila mišljenje.
Bekam je od sebe, zajedno sa svojim menadžerima, napravio mašinu za pravljenje para. Preko ugovora sa Pepsijem, Adidasom, Vodafonom, Kastrol Oilom i Polis naočarima, te preko svoje vlastite robne marke, dosad je zaradio više od 300 miliona evra.
Dejvid Bekam rođen je 2. maja 1975. godine u Lejtonstounu pored Londona, a prvi ugovor s Mančesterom potpisao je u svojoj četrnaestoj godini. Ostao je upamćen kao igrač koji je na svakoj sledećoj utakmici 1998. godine izviždan zbog crvenog kartona koji je napravio na utakmici protiv Argentine u osmini finala Svetskog prvenstva. Na kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004. godine na utakmici protiv Makedonije, ljut zbog grubih startova makedonskih igrača, izjavio je da su ga pri tom i nekoliko puta pljunuli.
Verbalni konflikt sa suparničkim igračima imao je i tokom utakmice Reala i Partizana u Beogradu. Ima dva sina: Bruklina i Romea. Kraljica Elizabeta proglasila ga je Vitezom reda Britanske kraljevine. U anketi britanskog kanala VH1 proglašen je za najveću pop ikonu, ostavivši iza sebe i Madonu.
