Sa verom u političku revoluciju

Za „Vreme“ iz Finiksa, Arizona

Dok se u martu u Americi tradicionalno iščekivala četvrta sezona popularne serije Kula od Karata (House of Cards), u kojoj beskrupulozni predsednik Frenk Andervud, koga tumači Kevin Spejsi, spregom spletki i intriga čisti svoje protivnike sa političke scene, u stvarnosti se održavaju preliminarni izbori za predsednika SAD. Čini se da je ovoga puta realnost ipak odnela prevagu nad fikcijom, da je politička kampanja koja traje već skoro godinu dana kontroverznija i od TV serija. Kampanjom dominira Donald Tramp, sada već favorit za nominaciju Republikanske stranke, koji mesecima svojim izjavama šokira javnost.

Samo u martu na birališta izlaze građani više od deset saveznih država. Milioni dolara prikupljeni u kampanjama nemilice se troše na izborne štabove, skupe reklame i putovanja od države do države. Za građane tradicionalno republikanskih ili demokratskih država preliminarni izbori su jedina mogućnost da njihov glas zaista nešto znači, jer će moći da glasaju za partijskog kandidata koji im je bliže srcu i za koga smatraju da će na najbolji način predstavljati stranku na izborima. Ta prilika se shvata prilično ozbiljno i, reklo bi se, tradicionalno, jer na opštim izborima demokratski kandidat vrlo retko ima bilo kakve šanse u državama tzv. biblijskog pojasa na jugu SAD, dok republikanski kandidat može samo da sanja pobedu na severoistoku Amerike. U Arizoni npr. Republikanska stranka bi mogla da nominuje i kaktus i on bi pobedio bilo kog kandidata demokrata.

Usred Super Utorka 2, kad 15. marta na birališta istovremeno izlaze građani Floride, Severne Karoline, Mizurija, Ilinoisa i Ohaja, u Finiksu, Arizona, pronela se vest da će sutra u Konferencijskom centru biti održan miting Bernija Sandersa, kandidata demokrata i oponenta Hilari Klinton.

KRALJ MITINGA: Dolazak Bernija Sandersa u Finiks, baš na dan kada se održava Super Utorak, značio je dve stvari. Prva, da je njegov tim ohrabren prethodnim uspesima u Mičigenu očekivao pozitivne rezultate u Ohaju, Ilinoisu i Mizuriju. Mnoga od istraživanja javnog mnjenja govorila su da je prilično izjednačen sa Klintonovom u tim državama. Drugi razlog je u što su se nedelju dana kasnije, 22. marta, održavali izbori u Arizoni, Juti i Ajdahu. Dobar rezultat bi Sandersu dao vetar u leđa na mestima koja na opštim izborima uglavnom glasaju za republikance, ali na preliminarnim izborima imaju veliki taktički značaj. Zato je i ovaj govor u Finiksu bio važan. Ukoliko Sanders tu dobije svoj momentum, mogao bi da dobije i izbore u narednih nekoliko država.

Uprkos lamentiranju analitičara i medija o krizi demokratije (ne bez razloga) američke izbore i dalje u dobroj meri određuje aktivna participacija građana kao i opstajanje mitinga kao popularne forme političke manifestacije. Za kandidate je to prilika da, pored tradicionalne kampanje „od vrata do vrata“ u kojima kandidati osluškuju narod, vide kako glasačko telo reaguje na političke poruke.

Berni Sanders u ovom izbornom ciklusu ima nezvaničnu titulu „kralja mitinga“ jer njegove govore konstantno prati nekoliko hiljada ljudi, gde god da se pojavi. Tako je bilo i u Arizoni, uprkos tome što je miting najavljen samo dan ranije. Ispred Konferencijskog centra i u okolnim ulicama napravio se kilometarski red ljudi koji su više izgledali kao da idu na koncert neke rok zvezde nego na miting predsedničkog kandidata. Hiljade ljudi su nosile majice sa Bernijevim likom, sloganima kampanje: „Budućnost u koju verujemo“, „Jeste li spremni za političku revoluciju?“

Imajući u vidu da se za ulazak u salu čekalo više od dva sata i da je mart u Arizoni već pakleno vruć (tog popodneva je bilo preko 30 stepeni), red je zaista izgledao impresivno. Na takvim mestima se ljudi brzo socijalizuju i ulaze u neobavezne razgovore. Tema je, naravno, politika: razlika između Hilari i Sandersa, Donald Tramp, i zašto je Berni bolji od ostalih… Percepcija ljudi uglavnom je da je Sanders kandidat kome mogu da „veruju“, koji je „iskren“, ima „integritet“ i koji hirurški precizno objašnjava sve manjkavosti američkog političkog i ekonomskog sistema.

Tokom čekanja u redu, nekoliko desetina ljudi je aktivno agitovalo i popisivalo volontere za udarnih sedam dana kampanje. Ljudi su se sami javljali da pomognu u kampanji „od vrata do vrata“, da telefonom zovu glasače i šalju SMS-ove. Jasno je da ovi ljudi ne dolaze na miting i ne učestvuju u kampanjama svojih političkih ljubimaca zato što je tako naredio direktor njihove firme, ili zato što su na poslu uslovljeni ili nagrađeni sokom i sendvičem. Oni su tu zato što žele da učestvuju u političkom procesu, koliko god njihov kandidat bio autsajder.

KANDIDAT MILENIJALSA: Upadalo je u oči da je oko 80 odsto ljudi koji su bili na mitingu mlađe od 35 godina. Iako je Sanders najstariji kandidat u ovoj izbornoj trci, njegove poruke se najviše rezonuju kod mlađih glasača u Americi. Neočekivano loše je prolazio sa manjinama, za čija prava se borio kako kao aktivista tako i u Kongresu. Takozvani milenijalsi su u mnogim državama podržali njegovu politiku, a na nekim mestima je razlika između njega i Hilari Klinton bila više od 70 odsto glasova mlađih glasača. Upravo će oni na sledećim izborima činiti oko 35 odsto biračkog tela. Ne treba zaboraviti da su „milenijalsi“ generacija koja je godinama suočena sa ekonomskom krizom, visokom stopom nezaposlenosti, platama koje stagniraju i rastućim studentskim kreditima koji im onemogućavaju da održe zadovoljavajući životni stil. Novije generacije su po svim ovim parametrima u mnogo lošijoj ekonomskoj situaciji nego što su u njihovim godinama bili oni rođeni četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, tzv. bejbi-bumers generacija.

Stopa nezaposlenosti mlađih od 35 godina iznosi oko 35 odsto (za Latino i Afro-Amerikance ta cifra prelazi 50 odsto), oni mnogo duže ostaju da žive sa svojim roditeljima, a i mogućnost nalaženja bolje plaćenog posla za one koji nemaju univerzitetsko obrazovanje je manja. Ipak, ono što posebno zabrinjava jesu dugovi za studentske kredite. Studenti koji su diplomirali u poslednjih nekoliko godina zaduženi su prosečno sa više od 30.000 dolara i moraće da ih vraćaju u narednim decenijama. Mnogi stručnjaci smatraju da su studentski krediti sledeći ekonomski balon koji može izazvati neku vrstu ekonomske krize. Zato nije ni čudo da su Sandersove populističke poruke o pristupačnijem obrazovanju na javnim univerzitetima i podizanju minimalne cene rade naišle na razumevanje mladih.

RAZOČARANJE I APLAUZI: Mitinzi Bernija Sandersa koreografijom najviše liče na proteste „Okupirajmo Vol strit“, a energijom podsećaju na pokrete za građanska prava šezdesetih godina. Hipike su sada uglavnom zamenili hipsteri. Čak i muzičko-scenski nastup neodoljivo podseća na mešavinu ova dva pokreta: dominira zvuk protestnih pesama, od Boba Dilana, preko Brusa Springstina do Boba Marlija.

Pristalice Sandersa u sali su očekivale rezultate iz država u kojima se u tom trenutku održavalo glasanje. Na video-bimovima se pratio CNN, i sa svakim pojavljivanjem republikanskih kandidata ili Hilari Klinton iz mase bi se čuli uzvici negodovanja. S obzirom na vremensku razliku, prvo su počeli da pristižu rezultati iz Floride od kojih se nije mnogo očekivalo, te pobeda Hilari Klinton nije donela veliko razočaranje. Isto je bilo i sa rezultatima u Severnoj Karolini.

Ali, kada su stigli preliminarni rezultati iz Ohaja balon očekivanja 10.000 okupljenih Sandersenovih simpatizera je počeo da se ispumpava. Zabrinuto su gledali u svoje telefone znajući da sa lošom vešću iz Ilinoisa i Mizurija samo čudo može dovesti Bernija Sandersa do nominacije. Da nešto nije u redu, govorilo je i kašnjenje njegovog govora. Ipak, kada se energični starkelja pojavio na bini, iz hiljade grla prolomio se krik oduševljenja praćen frenetičnim aplauzima.

Sanders je jedan sat ponavljao ključne tačke onoga što govori već mesecima: galopirajuću nejednakost koja preti da uništi društvenu koheziju; „burazersku“ ekonomiju koja radi u korist najbogatijih; nestanku srednje klase; nezaposlenost mladih; korumpiran oligarhijski politički sistem. Govorio je o promeni statusa kvo u društvu, promeni finansiranja obrazovnog sistema, legalizaciji marihuane i poboljšanju odnosa prema etničkim i seksualnim manjinama.

Suština onog što Sanders predlaže se pre svega zasniva na povećanoj ulozi države u ekonomiji, podsticanju privrede kroz veće ulaganje u infrastrukturu koja je na pojedinim mestima zapuštena (primer Flinta u Mičigenu) i kroz to otvaranje novih radnih mesta, te veću kontrolu velikih banaka i njihovih transakcija na Volstritu. Svi ovi poduhvati bi se finansirali kroz povećanje poreza za najbogatije Amerikance i nalaženje ušteda u državnim programima koji se uglavnom rade u korist velikih korporacija. Prisutni su bili oduševljeni.

Kako bi slikovitije predstavio probleme sa kojima se Amerika suočava, on je imenovao ljude koje bi trebalo okriviti za te probleme. Pored braće Koh osvrnuo se i na najbogatiju porodicu u Americi – Voltone, vlasnike lanca supermarket Volmart, za koje kaže da svojim radnicima ne plaćaju humanu cenu rada, te oni zavise od socijalne pomoći i markica za hranu, što je jedna vrsta licemerja.

Da ima „integritet“ koji su njegovi glasači pominjali u redu ispred Konferencijskog centra govori i to da Sandersovu kampanju ne finansira krupni kapital, već pre svega male donacije. Prosečna donacija koju njegove pristalice uplaćuju za kampanju iznosi 27 dolara, a na ovaj način su prikupili do sada više od 100 miliona dolara. Po tom osnovu Sanders kritikuje i svoju suparnicu Hilari Klinton koja je prikupila dosta donacija sa Volstrita, a posebno joj zamera što nije javno objavila govor za koji je od investicione banke Goldman Saks na ime honorara dobila preko 200.000 dolara.

NEREALNE IDEJE: Uprkos tome što Sanders nakon drugog Super Utorka ima samo teoretske šanse da dobije nominaciju Demokratske stranke, primetna je magična privlačnost njega i njegovih glasača. Količina energije koja se oseća tokom njegovih govora i reakcija publike su impresivni. Oni koji mu veruju su spremni da idu „dodatnu milju“ kako bi ga podržali dok god ostane u trci. Njegove pristalice se nadaju da će na taj način i Hilari Klinton svoju retoriku morati da pomeri malo više „ulevo“. To je već primetno u preliminarnim izborima, ali ne mora ništa da znači za predsedničke izbore.

Jedna od velikih zamerki Sandersu jeste „nerealnost“ njegovih planova koji zvuče previše populistički imajući u vidu rigidnost američkog političkog sistema i sve veću podvojenost Kongresa i čitavih SAD po klasnim, identitetskim i generacijskim razlikama. Za ispunjenje Sandersovih planova bi za američke prilike bila stvarno neophodna političko-ekonomska revolucija na koju se on i poziva, ali takva revolucija ne izgleda previše izgledno.

Dok se završavao miting, jedan student novinarstva je rekao: „Ja glasam za Sandersa, ali ko zna, ako nađem bolje plaćen posao, možda u budućnosti postanem i republikanac, jer ne bih želeo da plaćam veće poreze.“ Iako je to bila šala to nije daleko od istine, jer se u svetu ograničene racionalnosti stavovi kreiraju mešavinom ličnih interesa, emocija i uz određenu dozu političke manipulacije. Sigurno je, međutim, da Sanders već samom svojom pojavom menja pomalo učmale političke odnose u SAD i vrlo često pogađa u srž svojim analizama političke i ekonomske realnosti.

Na putu kući sa mitinga na radiju se čuo dobro poznati glas Donalda Trampa i njegov pobednički govor iz Floride. Čovek koji je emanacija onoga protiv čega se bori Berni Sanders je na Super Utorak napravio još jedan krupni korak ka nominaciji republikanaca. Iako su fraze i opšta mesta u njegovim govorima na nivou govora đaka osnovne škole, vrlo taktički i precizno udaraju na najbazičnije emocije onih koji slušaju. To još više podvlači polarizaciju društva koja se trenutno dešava u Americi. Sanders i Tramp su zaista dva sveta.