Jasna orijentacija Kremlja na partnerstvo sa Zapadom, uočljiva u poslednje vreme, donela je prvi, ozbiljan rezultat. Rusija se, konačno, posle višegodišnjih napora našla u društvu sedam vodećih zemalja sveta kao punopravni član.
Prošlonedeljnim samitom u Kanadi, pojam G7 ili G7 i Rusija, po svemu sudeći, zauvek je otišao u prošlost, a njegovo mesto je zauzeo naziv G8.
Rusija je na pomoćnoj stolici, uz lidere sedam najvećih, sedela od 1998. Ranije prisustvo bivšeg predsednika Borisa Jeljcina na samitima elitnog kluba, međutim, više je značilo gest ohrabrenja i podrške demokratskom Jeljcinovom kursu, nego uvažavanje Rusije kao punopravnog člana u rešavanju svetskih poslova.
Javno mnjenje u Rusiji je tokom svih tih godina bilo sklonije tome da ulogu Rusije u tom klubu ceni kao drugorazrednu, nego kao ravnopravnu. Prema istraživanjima Fonda Javno mnjenje, 1998. godine 45 odsto Rusa smatralo je da Rusija ima drugostepenu ulogu, a da je punopravni član – 27 odsto. Uoči ovog samita taj odnos je bio 43 prema 23 odsto.
ISTORIJSKI DOGAĐAJ: Razloga za takav odnos nije manjkalo. Ključna ekonomska pitanja rešavala je vodeća sedmorka i Rusija nije imala pravo da učestvuje u radu prvog dana samita, kada se, po tradiciji, rešavaju ta pitanja.
Ovog puta uloga Rusije se izmenila. Vladimir Putin se sedmorici pridružio već prvog dana, što je nazvano „istorijskim događajem“. I, ono što je ranije izgledalo nemoguće – dogodilo se. Rusija je dobila pravo da bude domaćin samita 2006. godine, što znači i da odredi teme za razmatranje i pripremi nacrte dokumenata. To sve značilo je samo jedno – priznanje Rusije kao ravnopravnog člana.
Ne treba zaboraviti da je Rusija jednom već tražila da bude domaćin, ali da joj to lideri velikih nisu odobrili. Jeljcin je želeo da se samit 2000. godine, umesto u Japanu, održi u Rusiji, što bi za Jeljcina u toj izbornoj godini bio veliki plus. Japan, međutim, nije želeo da odustane od planiranog rasporeda, za razliku od Nemačke koja je to sad velikodušno učinila.
Osim što je na samitu dobila ravnopravnu, stalnu stolicu, Rusija je dobila i nešto konkretno – 20 milijardi dolara pomoći tokom narednih deset godina za utilizaciju naoružanja masovnog uništavanja, preostalog iz SSSR. Od toga, deset milijardi će dati SAD, a deset milijardi ostale zemlje.
Sredstva će biti usmerena na likvidaciju nuklearnog i hemijskog oružja, koje se nalazi kako na teritoriji Rusije tako i na teritoriji Zajednice nezavisnih država. Ta pomoć bi trebalo da doprinese likvidaciji rezervi oružja, kako ne bi, između ostalog, dospelo u ruke terorista. Taj novac će Rusiji zaista dobro doći za demontažu i likvidaciju više od tri hiljade zastarelih nuklearnih bojevih glava.
NAGRADA ZA SOLIDARNOST: Za samog Putina samit u Kananaskisu predstavljao je uspešan završetak spoljnopolitičkog maratona, dugog gotovo dva meseca, s Dzordžom Bušom u Moskvi, samit Rusija–NATO krajem maja u Rimu, a onda i samit Rusija–EU u Moskvi. Dobro osmišljenim potezima ruski predsednik je jasno pokazao da je Kremlj odradio svoje spoljnopolitičke prioritete – odnose sa Zapadom. I uoči odlaska u Kananaskis, Putin nije slučajno izjavio da Rusija treba da se, kada je reč o najrazvijenijim zemljama sveta, pretvori u „partnera, ravnopravnog i punopravnog“.
Na redu je bio odgovor Zapada. Putin nije morao dugo da čeka – dobio ga je u Kananaskisu. Upoređujući intenzivne Putinove spoljnopolitičke aktivnosti s junskim ispitnim rokom, analitičari u Moskvi jedinstveni su u oceni da je sve ispite položio uspešno i efektno. I da, zarad jače saradnje sa Zapadom, nije bespotrebno rizikovao deo svog visokog rejtinga kod kuće, gde su antizapadna raspoloženja i dalje relativno jaka.
Ulazak Rusije u elitni klub znači priznanje ili nagradu Zapada za to što se u ključnom trenutku, 11. septembra, jasno opredelila na čijoj je strani. Zapad se konačno uverio da Rusija ne predstavlja opasnost i da se opredelila za saradnju u rešavanju globalnih problema.
Lideri sedam velikih država uputili su još jednu značajnu, ako ne i najznačajniju poruku – da je Zapad siguran da će Vladimir Putin i kroz četiri godine biti predsednik i da će nastaviti kurs reformi i saradnje sa Zapadom.
