London
Toni Bler je razočarao kao predsednik vlade i većina Britanaca (54 odsto) smatra da bi trebalo da podnese ostavku pre sledećih izbora, otkrivaju najnovija istraživanja javnog mnjenja u Velikoj Britaniji. Tako se donedavno najpopularniji premijer u novijoj istoriji našao u nezavidnoj poziciji: ukoliko nekim radikalnim političkim potezima ne zaustavi ovu plimu nezadovoljstva, loše se piše i njemu i laburistima. Za Blera je svakako najveći problem što mu popularnost rapidno opada i u redovima sopstvene stranke. Razloga ima na pretek, ali izdvojimo samo neke: zdravstvo je u haosu, u školstvu „džungla na školskoj tabli“, vlada je nagovestila da će, između ostalih, otpustiti 15.000 poštanskih radnika, privatizovana železnica je u katastrofalnom stanju i pod stečajem, vozovi kasne, a o kriminalu da ne govorimo…
ČIJI RAT: Mnogi ovdašnji analitičari, a to je izgleda uverenje i većine Britanaca, smatraju da njihov premijer pokazuje premalo interesovanja za domaće probleme, dok je opčinjen rešavanjem krupnih globalnih pitanja. Neki smatraju da je Bler brzopleto prvi odgovorio na poziv Bušovih ratnih truba, prihvativši da u tom ratu protiv terorizma prvo bude glavni revolveraš (Britanija je poslala najviše vojnika u Avganistan, oko 1700), a onda, kada je, kako vele cinici, unapređen u pomoćnika šerifa, opet nastavlja da pravi greške.
I dok su drugi evropski saveznici brižljivo merili svaki sledeći korak i svaki mogući potez Amerike, Bler je hitro i vrlo strasno podržao Bušovu pretnju da će krenuti na Irak. Ogorčenje je posebno izazvala činjenica da se na ovaj potez Bler odlučio samovoljno: o njemu nije raspravljala vlada, pa ni parlament. Dakle, Bler nema podršku svog kabineta (neki članovi su čak najavili ostavke ako počne intervencija na Irak) ni svoje stranke, a ni javnog mnjenja. Čak je oko 120 poslanika Laburističke stranke, što je četvrtina laburista u parlamentu, potpisalo peticiju kojom se protive ulasku Britanije u sukob s Irakom. Laburistička partija je tradicionalno bila pacifistička, zalagala se za razoružanje, ali, naglasimo svojevremeno, za otpor Hitleru.
Pored toga, kao što je poznato, laburisti imaju i tradicionalnu antiameričku žicu jer su za njih SAD „vodeća zemlja kapitalizma“. Ni vojni šefovi nisu očarani Blerovim ratnim planovima, osobito potencijalnim napadom na Irak: veruju da je ovakav poduhvat osuđen na neuspeh, na gubitak života samo da bi se dobili sitni politički poeni. Iako Bler pokušava da zagreje Britance za obračun sa Sadamom, za „drugu fazu rata protiv terorizma“, Britanci su sve skeptičniji: zar nije, uostalom, bilo rečeno da je rat u Avganistanu dobijen, da je operacija Anakonda „neverovatan uspeh“, kako je to ocenio general Tomi Frenks, da bi posle bilo nagovešteno da možda još ima oko 20.000 talibana koji se skrivaju po planinama. Londonski „Gardijan“ smatra da je u vezi s Anakondom samo jedno izvesno: poginulo je osam američkih vojnika i 50 je ranjeno. Sve ostale činjenice prekriva „prašina“ rata i status američke vojne tajne. Zna se na primer da su za jedanaest dana, koliko je zvanično trajala operacija Anakonda, američki i francuski ratni avioni bacili 3250 bombi. Neprijatelj je navodno imao oko 1000 boraca. Nekoliko dana po završetku operacije objavljeno je da je poginulo oko 800 talibana. Međutim, kanadski i američki vojnici su posle osvojenog terena našli samo desetak mrtvih!? Ovdašnji analitičari upozoravaju da se verovatno nikada neće znati istina o operaciji Anakonda, kao što se, uostalom, neće saznati ni istina o borbama u Avganistanu (ne zna se ni približno koliko je civila stradalo u ratnim okršajima u ovoj zemlji, ni koliko je civila stradalo kao „kolateralna šteta“).
Britanske novine pune su komentara koji pokušavaju da dokažu da je Bler uleteo u ratni sukob kome se ne nazire kraj, da je njihov premijer „šraf u američkoj mašini“, da „viri iz Bušovog džepa“, da je jednom rečju „mali od kužine“ na brodu Velikog brata.
NAJBOLJI PRIJATELJ: Britanskom premijeru njegovi partijski drugovi, ali i šire izborno telo oštro prigovaraju ne samo zbog neodmerenog šurovanja s Bušom već i zbog izbora „najboljeg prijatelja“ među evropskim saveznima – Silvija Berluskonija. Bler je, smatraju, izabrao pogrešnog saveznika: Berluskoni, premijer Italije, prvi plutokrata koji je u Evropi pobedio na demokratskim izborima, u vodećim engleskim medijima ne uživa poštovanje zbog svoje „postfašističke“ političke orijentacije koja je razblažena verzija mračne političke prošlosti.
Dakle, sa ovim „postfašistom“ koji, istina, ne nosi crne košulje i crnu kožu, već elegantna Armanijeva odela, Bler je u februaru potpisao ugovor u kome, između ostalog stoji, da Evropska unija radnicima ne treba da dâ veća prava. Šokirani su bili i italijanski levičari, ali i britanski „novi laburisti“ i naravno, sindikalisti. Socijalista Čezare Salvi, potpredsednik italijanskog senata, otvoreno je rekao: „Toni Bler je sada lider evropske desnice.“
Kada je Bler izabran za premijera, nervirao je mnoge evropske kolege, pogotovo francuskog premijera Lionela Žospena, što im je svima držao lekcije o „trećem putu“. Danas Francuzi uživaju sve blagodeti 35-časovne radne nedelje, dok zaposleni u Velikoj Britaniji imaju najdužu radnu nedelju u Evropi! Već ovo poređenje tradicionalnih rivala preko Lamanša može Blera i laburiste vrlo skupo da košta na sledećim izborima. Laburistima je trebalo 18 dugih godina da ih birači ponovo zavole i izaberu. Pobedili su i zato što su torijevci bili vrlo loši. Birači su mnogo očekivali od laburista, i sad, u drugom mandatu trebalo je da konačno „isporuče obećanu robu“. Toni Bler je lično obećao biračima da će revitalizovati sistem nacionalne zdravstvene zaštite, da će obrazovanje biti njegov prioritet, da će se konačno oštro obračunati s kriminalom.
Piter Kilfol, laburistički poslanik, smatra da je padu Blerove i popularnosti njegove vlade najviše doprinelo sve raširenije osećanje razočaranosti „novim laburistima“, njihovom nesposobnošću da uvere i stare, ali i nove pristalice da imaju viziju budućnosti, ali i da će ispuniti obećanja koja su dali uoči izbora. Bler je bio nesumnjivi lider laburista, harizmatični vođa kome su događaji išli naruku, ali Bler nikada nije bio socijalista kao što je to većina laburista. Sada se broj njegovih sledbenika smanjuje i u Laburističkoj partiji, pa i u njegovom kabinetu. Mnogi izgleda nisu spremni da ga prate u njegovoj ličnoj političkoj odiseji. Pred Blerom su političke oluje: možda Irak, možda euro, ali presudno je šta će uraditi kod kuće, kakve će biti škole, bolnice, vozovi…
Kada su ispitivanja javnog mnjenja počela da pokazuju da Bleru i laburistima opada popularnost, lider konzervativaca Ien Dankan Smit je procenio da bi i on mogao da iskoristi ovaj trenutak: optužio je premijera da „nemilosrdno eksploatiše svoju decu da bi dobio političke poene“. Čak i oni koji mnogo ne mare za Blera, njegovu suprugu Čeri i njihovo četvoro dece ocenili su ovaj napad kao krajnje neosnovan: „Svi znaju da gospodin i gospođa Bler gotovo paranoidno pokušavaju da zaštite svoju decu od štampe i javnosti. Gospođa Bler je po ovom pitanju čak toliko neuravnotežena da je zapretila da će sudu tužiti dadilju koja je pokušala da proda tabloidima sasvim naivnu priču o svom životu u porodici Bler“, zabaležio je londonski „Observer“. U Britaniji inače postoji Komisija za žalbe (Press Complaints Commission), kojoj se oštećeni mogu žaliti na nekorektne ili netačne napise u štampi, pa i tražiti kažnjavanje medija koji su narušili njihovu privatnost, oklevetali ih ili im naneli štetu ili duševni bol. Pravila ove komisije štite, između ostalog, i privatnost maloletnika: oni mogu biti fotografisani samo uz saglasnost roditelja. Blerovi su se nedavno žalili Komisiji jer su ocenili da se štampa isuviše upliće u život njihovog najstarijeg sina Juana, koji pokušava da se upiše na elitni univerzitet Oksford. Blerovi su čak jedno vreme od javnosti krili da li je njihova beba primila u Britaniji kontroverznu vakcinu protiv malih boginja. Navodno, nisu želeli da ih optuže da „zloupotrebljavaju dete u političke svrhe“. Lider konzervativaca se ovim neosnovanim napadom na Blera zapravo sam „upucao u nogu“. Komentator „Observera“ je tim povodom pakosno primetio da je lako lideru konzervativaca da se hvali kako on nikada ne bi dozvolio da njegovo četvoro dece postanu meta paparaca: „Pa ni njega na ulici niko ne prepoznaje, gospodin Dankan Smit niti je šta uradio niti je šta rekao što interesuje bilo koga na ovom svetu!“
