Ne zna se ko je srećniji: Barak Obama, Vladimir Putin ili Bašar el Asad. Predsedniku SAD pružena je mogućnost da se relativno elegantno izvuče iz naveliko najavljivane, ali politički traljavo pripremljene vojne intervencije u Siriji, ili makar dobije na vremenu; predsednik Rusije, koji se protivio i protivi bombardovanju režimskih snaga u Siriji, izvojevao je diplomatsku pobedu; a predsednik Sirije može da nastavi kao do sada, početak njegovog kraja odlaže se na neodređeno vreme.
Nakon višenedeljnog zveckanja oružjem, pretnji i međusobnog optuživanja do preokreta je došlo u ponedeljak. Prvo je ministar spoljnih poslova SAD Džon Keri u razgovoru sa svojim britanskim kolegom Vilijamom Hejgom u Londonu rekao da bi Sirija mogla da izbegne vojne udare ako bi svoje svekoliko hemijsko oružje „u roku od nedelju dana“ stavila pod kontrolu međunarodne zajednice.
Samo nekoliko sati kasnije ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov hitno je sazvao konferenciju za štampu koja je trajala oko dva minuta, ali je bila utoliko efektnija. „Ako SAD zahtevaju kontrolu sirijskog oružja, imaće podršku Rusije“, rekao je Lavrov i dodao: „Mi ne znamo da li će to Sirija da odobri. Ali ako međunarodna kontrola hemijskog oružja u toj zemlji otvara mogućnost da se izbegnu vojni udari, onda ćemo iz ovih stopa da se zajedno sa Damaskom bacimo na posao.“ Nadovezavši se na američkog kolegu, ruski ministar otišao je korak dalje i rekao da bi vlasti u Siriji trebalo pozvati da unište svoj arsenal hemijskog oružja, da potpišu međunarodni ugovor o zabrani posedovanja i upotrebe bojnih otrova, te da se nada brzom i pozitivnom odgovoru Damaska.
Slučajno je ministar spoljnih poslova Sirije Valid al Mualim baš tada bio u Moskvi, pošto je sa Lavrovom nanovo elaborirao „indicije“ da su pobunjenici „inscenirali“ napad hemijskim oružjem 21. avgusta. Odgovor na „rusku inicijativu“ tako je stigao iste večeri iz hotela „Prezident“ u Moskvi, u kome najčešće borave državni gosti Rusije. „Arapska Republika Sirija pozdravlja rusku inicijativu“, rekao je Al Mualim. „Mi smo uvereni u mudrost ruskog rukovodstva koje se trudi da odbije američku agresiju protiv našeg naroda.“
Uloga Lavrova u akciji „bolje sprečiti, nego lečiti“, naravno u sasvim drugačijim istorijskim i drugim okolnostima, nekako je podsetila na ulogu nekadašnjeg premijera Rusije Viktora Černomirdina, koji je posle 77 dana bombardovanja SRJ 1999. godine, kada NATO više nije znao šta da radi i kako da se izvuče iz čitave situacije, kada se javno mnjenje Zapada okrenulo protiv bombardovanja, a Srbiji pretila još veća i nekontrolisana razaranja, kao izaslanik tadašnjeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina došao u Beograd i „ubedio“ Slobodana Miloševića da potpiše Kumanovski sporazum. Ni tada se nije znalo ko je bio srećniji uspešnim posredovanjem „mudrih“ ruskih vlasti.
OBRT U VAŠINGTONU: Tek, umesto medijske ofanzive da Kongres i Amerikance ubedi u nužnost kaznene ekspedicije na Siriju, Barak Obama je istog tog ponedeljka uveče po lokalnom vremenu, sa šest sati razlike, u seriji odvojenih intervjua za najvažnije američke TV stanice pokušao da izbriše svoje „crvene linije“ (pre godinu dana Obama je, mnogi kažu „nesmotreno“, izjavio da je upotreba hemijskog oružja crvena linija njegove tolerancije u sirijskom konfliktu posle koje bi usledila vojna intervencija SAD). Izgledalo je kao da mu je iz Moskve u pravi čas dobačena upotrebljiva lopta.
Ruski predlog „mogao bi da bude pozitivan razvoj, mi ćemo ga ozbiljno razmotriti“, rekao je Obama u razgovoru za CNN i dodao da Vašington sada ne sme da popusti pritisak, jer „bez verodostojne pretnje vojnom intervencijom ne bismo stigli dovde“. Za NBC predsednik je govorio o mogućnosti „ozbiljnog preokreta“, ali je i priznao da „uopšte nije uveren da bi u Kongresu imao većinu za vojnu intervenciju“. Naravno da je pripretio sirijskim vlastima da ni slučajno ne pokušavaju da prevare međunarodnu zajednicu i naglasio da „moramo da budemo skeptični“, zbog dosadašnjeg negativnog iskustva sa Bašarom el Asadom. „Imaćemo vremena za dodatne konsultacije u Kongresu“, rekao je Obama televiziji Fox, „krenućemo diplomatskim putem. Svesrdno se nadam da će sve moći da se reši bez upotrebe vojne sile.“ Za istu televiziju je izjavio da se iza kulisa već duže vreme govorilo o preuzimanju kontrole nad sirijskim hemijskim oružjem i da je o tome sa Putinom razgovarao još juna 2012. na samitu G20 u Meksiku.
Prethodno je Obama u šest odvojenih intervjua u udarnom večernjem televizijskom terminu u ponedeljak hteo da ubedi američku javnost u neophodnost vojnih udara na Siriju. Sa istim ciljem za utorak je bilo najavljeno da će se predsednik obratiti naciji. Sve je to delovalo pomalo očajnički.
Sada se sve odlaže: i za sredu najavljeno glasanje u Senatu i u Kongresu – i to na neodređeno vreme, pa samim tim i eventualno bombardovanje Sirije. Na stolu je bio nacrt rezolucije o vojnoj intervenciji u Siriji ograničenoj na šezdeset dana, sa mogućnošću da se produži za još trideset dana.
I Pariz, koji je posle problema koje Obama i premijer Velike Britanije Kameron imaju da ubede svoje skupštine u opravdanost vojne intervencije u Siriji, ostao je nekako usamljen na vojnom pohodu, hoće da „pruži šansu“ inicijativi Sergeja Lavrova. Kancelarka Nemačke Angela Merkel govori o „interesantnom predlogu“. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun zatražiće od Saveta bezbednosti da se založi za uništenje hemijskog oružja u Siriji, ukoliko izveštaj ekspertskog tima UN pokaže da je to oružje korišćeno u sirijskom sukobu (vidi okvir), a pozdravio je što i Keri i Lavrov razmišljaju u tom pravcu.
G20 U SENCI SIRIJE: Bezbednosne agencije SAD polaze od toga da Sirija raspolaže najvećim arsenalom hemijskog oružja u regionu, i to sarinom, iperitom (koji se koristio u Prvom svetskom ratu) i nervnim gasom VX. „Global sekjuriti“ tvrdi, pozivajući se i na izveštaje CIA, da sirijski režim raspolaže stotinama litara bojnih otrova, kao i da poseduje skudove i rakete SS-21, artiljerijsku municiju i bombe koji mogu da posluže kao nosači bojnih otrova.
Proizvodnja hemijskog oružja navodno je počela još 1971. godine, nakon Šestodnevnog rata sa Izraelom u kojem je Sirija pretrpela poraz. Proizvodi se navodno na lokacijama severno od Damaska, u blizini grada Homsa u kome se vode žestoke borbe, u Hami i u lučkom gradu Latakiji na Sredozemnom moru.
I samit G20 održan prošle nedelje u Sankt Peterburgu bio je prekriven dubokom senkom Sirije. Osim što nisu doneli nikakve odluke u vezi sa svetskom privredom – tek su se nešto okvirno dogovorili o zajedničkoj borbi protiv poreskih rajeva i utaje poreza – šefovi država i vlada najmoćnijih zemalja sveta ostali su podeljeni po pitanju vojne intervencije u Siriji. Barak Obama nikoga ni u šta nije uspeo da ubedi, a pogotovo ne Vladimira Putina, pa ni u četiri oka. Otišao je kući neobavljena posla, sa još manje argumenata kojima bi svoj Kongres ubedio da odobri bombardovanje Sirije – makar se tako činilo.
Nekoliko dana kasnije usledila je diplomatska inicijativa Moskve koja je, što bi rekli, Obami sela ko kec na deset.
U iščekivanju novog „ruskog rešenja“ problema u Siriji, na međunarodnoj sceni se nakratko pojavio i ambasador Ahmet Uzumžu, inače generalni direktor ne preterano poznate Organizacije za zabranu hemijskog oružja (OPCW, Organisation for the Prohibition of Chemical Weapons). Sve donedavno ova međunarodna institucija čije je sedište u Hagu u javnosti se oglašavala isključivo sa vestima o završenim letnjim školama, o danima sećanja na žrtve rata i raznim edukativnim programima o štetnosti sarina i sličnih gasova apokalipse. Reagujući na ovonedeljnu ideju o diplomatskom rešenju za sirijski hemijski arsenal, direktor OPCW, turski diplomata koji je deo karijere proveo u Siriji, pojavio se u epizodnoj ulozi od ključnog značaja za dalji rasplet jedne od najvećih međunarodnih kriza još od rata u Iraku, pozdravljajući „inicijativu da se hemijsko oružje u Siriji stavi pod međunarodnu kontrolu“.
Naime, upravo u saradnji sa ovom institucijom Ujedinjene nacije sprovode istragu o spornom hemijskom napadu od 21. avgusta, dok velika diplomatska drama i dalje traje. U skladu sa procedurom, uzorci koji dokazuju ili opovrgavaju sam napad, a koje su inspektori prikupili u okolini Damaska, upućeni su u sedište OPCW u Hag, da bi potom bili poslati u tri referentne svetske laboratorije, za koje OPCW garantuje da će istraživanja sprovesti nezavisno. Uzorci se analiziraju ovih dana, a uporedni rezultati koje će UN i OPCW predstaviti (uključujući i potencijalno „superveštačenje“) mogli bi da prelome pitanje rata i mira, odluke Rusije, američkih saveznika, pa i samih SAD po pitanju Asadovog režima.
OPCW je osnovan kao organizacija (jedna od mnogih takvih) koja služi za nešto drugo – za primenu jedne od najmasovnije prihvaćenih konvencija UN, Konvencije o hemijskom oružju, poznate po skraćenici CWC, a čiji je pun naziv Convention on the Prohibition of the Development, Production, Stockpiling and Use of Chemical Weapons and on their Destruction. Ovu konvenciju, usvojenu 1993. godine, potpisalo je i ratifikovalo čak 189 država (Srbija je to učinila 2000. godine), a nije je prihvatilo samo sedam i to: Angola, Mjanmar, Egipat, Izrael, Severna Koreja, Južni Sudan i upravo – Sirija. To zapravo znači da OPCW nema nikakvu nadležnost na teritoriji ove zemlje, koja se i nije obavezala da svoje zalihe uništi. Inače, sam CWC se pokazao kao efikasan dokument, budući da je do sada u državama potpisnicama uništeno 62 odsto zaliha, odnosno 44.131 od 71.194 tone hemijskog oružja koje su postojale pre usvajanja konvencije.
KAKO JE UOPŠTE DOŠLO DO ISTRAGE U SIRIJI: Inspektori Ujedinjenih nacija su na poziv Asadove vlade došli u Siriju dva dana pre napada koji se, po svemu sudeći, dogodio u ranim jutarnjim satima 21. avgusta. Boravak inspektora UN u Damasku trebalo je da pokaže da Sirija ne koristi ovu vrstu nehumanog oružja. Ispostaviće se da će se međunarodna zajednica, nakon prvih vesti o napadima na oblast Guta uz sam Damask, gde se nalaze pobunjeničke snage, setiti ove misije i već 23. avgusta ih pokrenuti da istraže slučaj.
U međuvremenu, medijske mreže su prenele navode „Lekara bez granica“ o 3600 pacijenata koji su se 21. avgusta tokom samo tri sata javili u tri bolnice u istočnom Damasku sa konvulzijama, penom na ustima, zamagljenim vidom i brojnim drugim poremećajima. Svedočenja, video-snimci, kao i pretpostavke o 1729 mrtvih, otvorili su do sada neutvrđene sumnje o trovanju hemijskim otrovom – sarinom. Neki izveštaji govore i o upotrebi VX nervnog gasa i čuvenog iperita. Narednih dana će inspektori biti gađani iz snajpera, suspendovani, pa ponovo aktivirani, posle čega će prikupiti različite uzorke tla i vegetacije. Inspektori su pritom razgovarali sa dvadeset svedoka, a onda su sve nalaze odneli u centralu u Hag. Rezultati se čekaju. Za većinu diplomata uključenih u sirijsko pitanje – predugo.
Kad je reč o detekciji koja je ovde sprovedena, danas se za takve prilike koristi čitav niz detektora, a oni mogu biti u obliku papira, tube ili tiketa za detekciju. Svi sadrže određene enzime koji reaguju na prisustvo hemijskih agenasa. A upravo su hemijski agensi ono što je ključno kod bojnih otrova. Ima ih raznih vrsta, od šok i zaslepljujućih, preko kožnih, krvnih do nervnih agenasa. U slučaju Sirije je glavni osumnjičen sarin, koji pripada porodici organofosfornih jedinjenja i koji je režim Sadama Huseina upotrebljavao devedesetih godina. To je bezbojni nervni otrov bez mirisa, koji je potpuno zabranjen CWC konvencijom. Bilo da se udahne ili unese preko kože, sarin uvek napada nervni sistem svojih žrtava. Ukoliko žrtva koja se nađe u zoni dejstva ovog otrova unese više od 0,01 miligrama po kilogramu telesne mase, samo jedan minut kasnije nastupa smrt.
Mada je u biti ad hoc istraga prespora upravo zbog ideje da se osigura relevantnost dobijenih podataka, a navodi zbog kojih je pokrenuta zaista zastrašujuće zvuče, istraga se događa u neugodnim okolnostima. Već nekoliko puta je saopšteno da se istraga ne bavi time ko je počinio napad, već da li ga je zaista bilo i kakve su mu bile razmere.
Nakon što su Ujedinjene nacije sa OPCW još 2000. godine podelile nadležnost u poslovima oko hemijskog oružja, UN su ovu istragu prirodno oslonile na ovu organizaciju. Međutim, OPCW ne predstavlja nikakvo forenzičko telo, sačinjeno od veštaka ili eksperata koji treba da otkriju „tragove zločina“. Misija OPCW je bitno drugačija – da radi na razoružanju, pruža savete vladama o načinima zaštite i da se bori za potpuno uništavanje hemijskog oružja, što će nakon čitavog slučaja, kako god da se završi rat u Siriji, ostati jedini put.
Slobodan Bubnjević
