Mesec dana nakon inauguracije, 7. maja, Vladimir Putin je počeo da dejstvuje u trećem mandatu kao predsednik Rusije. Nakon njegove pobede u prvom krugu predsedničkih izbora 4. marta (65 odsto glasova izašlih na birališta), zapadni mediji, naročito britanski, malaksalo prate aktivnosti šarolike grupe tzv. nesistemske opozicije u Moskvi i Petrogradu, koju su favorizovali. Da bi održale pažnju te grupe malo-malo pa organizuju novi „marš miliona“ na kome se okuplja oko 10.000-15.000 ljudi. Putin, koji te grupe očigledno doživljava kao eksponente tzv meke sile, manje je popustljiv prema njima nego što je to bio Medvedev. Potpisao je novi zakon o javnim skupovima, koji predviđa znatno veće kazne za prekršaje javnog reda, a policija je 11. juna pretresla stanove lidera nesistemske opozicije Andreja Navaljnog, Ilje Jašina, Sergeja Udaljcova i zaplenila papire, kompjutere, a kod Ksenije Sobčak i milion dolara.
Medijska prašina, koja se oko takvih slučajeva još diže, prikriva pragmatičan politički posao koji Putin nastavlja u trećem mandatu predsednika Ruske Federacije. Tokom blic poseta (2. juna) Nemačkoj i Francuskoj, Putina su pitali da li je za Rusiju prioritetniji partner Nemačka ili Francuska. Odgovorio je brojkama: s Francuskom Rusija ima trgovinski obrt od 28 milijardi dolara, a s Nemačkom – 72 milijarde. „Primećujete razliku?“ Tome je dodao i da je obim saradnje Rusije s Nemačkom veći, ali da saradnja s Francuskom ima veći potencijal – kad se ima u vidu moguća saradnja u oblasti kosmičke tehnologije i aero i mašinske industrije itd.
U razgovoru sa evropskim funkcionerima Manuelom Barozom i Hermanom van Rompujem Putin je početkom juna ponovo pokrenuo pitanje vizne liberalizacije i trećeg evropskog energetskog paketa, koji Rusi tumače kao štetan za njihove naftno-gasne kompanije. Dok Evropljani i Rusi razgovaraju „u rukavicama“, traju trvenja zbog američkog raketnog štita u Evropi.
Najvidljiviji potez na početku trećeg predsedničkog mandata Putin je povukao 7. juna kada je posetio Peking i učestvovao na konferenciji Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), koja se prostire na 3/5 površine Evraozije, obuhvata 1,5 milijardi ljudi, to jest četvrtinu stanovnika zemljinog šara. Posetu su pratili komentari o sličnosti kineskih i ruskih stavova o krizi oko Sirije i Irana i vesti o inicijativi da ŠOS po odlasku Amerikanaca iz Avganistana uključe u pomoć ovoj zemlji sa Kinom na čelu. Neki od ruskih eksperata smatraju da je do rusko-kineskog zbližavanja došlo zbog pojačanog američkog prisustva u azijskom delu Pacifika. Stizale su i vesti koje govore da su se članice Šangajske organizacije saglasile da formiraju zajedničku razvojnu banku i fond, da je kineski predsednik najavio da će njegova zemlja za to odobriti deset milijardi dolara i da je potpisan protokol o zajedničkom preduzeću koje bi razvijalo kinesko-ruski avion na bazi ruskog „Il-96“.
Kremljolozi se dovijaju da zaključe da li Putin Rusiju zatvara ili otvara, vodi na istok ili na zapad. Moglo bi se, međutim, reći da se Vladimir Putin na početku mandata zapravo pridržava vlastitog programskog članka „Rusija u svetu koji se menja“, objavljenog u listu „Moskovske novosti“ 27. februara, pred predsedničke izbore. Taj tekst mediji sada ponovo otkrivaju. Global Research ga je objavio 1. jula, a s dopuštenjem redakcije „Nove srpske političke misli“ ovde prenosimo delove koje je sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis. Svaki za sebe govori o bitnim elementima ruske politike u narednom periodu. Redakcija nedeljnika „Vreme“ je odabrala neke odlomke i dala im naslov.
O Uniji Evrope, o krizi u EU i Trećem energetskom paketu
Rusija je neodvojivi i organski deo šire Evrope i evropske civilizacije. Naši građani sebe smatraju Evropljanima. Nikako ne ostajemo indiferentni prema događanjima u ujedinjenoj Evropi.
Zbog tog Rusija i predlaže korake za ostvarenje zajedničkog i humanog prostranstva od Atlantika do Tihog okeana – zajednice o kojoj ruski eksperti govore kao o „Uniji Evrope“, koja će pojačati potencijal Rusije i njen položaj kao ekonomske osovine „oslonca“ prema „Novoj Aziji“…
U odnosu na rast Kine, Indije i ostalih ekonomija, posebno zabrinjavaju finansijski i ekonomski poremećaji Evrope – te nekadašnje oaze stabilnosti i reda. Kriza koja je pogodila evrozonu ne može a da ne pogađa interese Rusije, naročito ako se uzme u obzir da je EU naš glavni ekonomski i trgovački partner. Takođe je jasno da izgledi celokupne svetske ekonomske strukture veoma zavise od stanja stvari u Evropi.
Moramo takođe razmisliti i o intenzivnijoj saradnji u oblasti energije, sve do i zaključno sa formiranjem zajedničkog evropskog energetskog kompleksa. Gasovod Severni tok, koji ide ispod površine Baltičkog mora, kao i Južni tok ispod Crnog mora, važni su koraci u tom pravcu. Ovi projekti uživaju podršku mnogih vlada, i uključuju najvažnije energetske kompanije Evrope. Kada ti pravci budu operativni u punom kapacitetu, Evropa će imati pouzdan i fleksibilan sistem snabdevanja gasom, koji ne zavisi od političkih ćefova bilo koje države…
Jasno je da Treći energetski paket, koji progurava Evropska komisija, čiji je cilj da istisne „sa tržišta“ integrisane ruske kompanije, ne pogoduje jačanju odnosa Rusije sa EU. Uzimajući u obzir porast nestabilnosti snabdevača energijom koji bi mogli predstavljati alternativu Rusiji kao snabdevaču, taj Treći paket samo povećava sistemske rizike u evropskom energetskom sektoru, plaši i odbija potencijalne investitore za nove infrastrukturne projekte. Mnogi evropski političari su bili kritični prema tom paketu tokom razgovora sa mnom…
Svako će razumeti na šta ciljam – na ekspanziju NATO
Planovi SAD da oforme raketni odbrambeni sistem u Evropi rađaju opravdane strahove u Rusiji. Zašto nas taj sistem više brine nego neke druge? Zato što on dotiče snage strateške nuklearne reakcije koje jedino Rusija poseduje u toj oblasti, i remeti vojno-političku ravnotežu koja je uspostavljena tokom više decenija.
Ne želim da odbacim mogućnost postizanja kompromisa o raketnoj odbrani. Nije poželjno videti raspoređivanje američkog sistema u obimu koji bi nas nagnao da primenimo naše najavljene protivmere…
To i jeste ona prizma kroz koju mi gledamo na neke od aspekata držanja i ponašanja SAD i NATO-a, koji su suprotni logici modernog razvoja i koji se oslanjaju na stereotipe blokovskog mentaliteta. Svako će razumeti na šta ciljam – na ekspanziju NATO-a, koja uključuje i raspoređivanje nove vojne infrastrukture, uz planove koje su sačinile SAD za uspostavljanje raketnog odbrambenog sistema u Evropi. Ja se tih stvari ne bih doticao kada one ne bi bile u neposrednoj blizini granica Rusije i kada one ne bi potkopavale kako našu bezbednost tako i uopšte – globalnu stabilnost…
O kineskom faktoru koji brzo jača
Na prvom mestu, ja sam ubeđen da ekonomska moć Kine ni u kom slučaju nije pretnja, nego izazov koji sa sobom donosi ogroman potencijal za poslovnu saradnju – šansu da se u jedra ekonomije uhvati kineski vetar. Treba da mnogo aktivnije težimo da stvaramo nove veze saradnje, kombinujući tehnološke i proizvodne sposobnosti naših dveju zemalja i crpeći – naravno pažljivo – iz kineskog potencijala, kako bismo razvijali ekonomiju Sibira i dalekog istoka Rusije.
Drugo, ponašanje Kine na svetskoj sceni ne daje osnova da se govori o njenim aspiracijama da dominira. Kineski glas je u svetu zaista u porastu, sve je više samopouzdan, i mi to pozdravljamo, jer Peking sa nama deli zajedničku viziju o nastajućem ravnopravnom svetskom poretku. Nastavićemo sa međusobnom podrškom u međunarodnoj areni, radeći zajedno na rešavanju globalnih problema i unapređivanju saradnje unutar SB UN-a, BRIK-a, Šangajske organizacije kooperativne saradnje, G20 i drugih multilateralnih foruma.
I treće, sredili smo sva glavna politička pitanja u našim odnosima sa Kinom, uključujući tu i ono kritično granično pitanje…
Model rusko-kineskih odnosa koji smo stvorili ima dobru perspektivu…
Naravno – to ne pretpostavlja da su naši odnosi sa Kinom bez problema. Postoje neki izvori trvenja. Naši komercijalni interesi prema trećim stranama nisu uvek podudarni i nismo potpuno zadovoljni nastajućom trgovinskom strukturom i niskim nivoom uzajamnih investicija. Takođe, budno ćemo pratiti imigraciju iz Narodne Republike Kine…
Indija, BRIKS i Nova Azija
Drugi brzo rastući azijski džin je Indija. Rusija je tradicionalno imala prijateljske odnose sa Indijom, koje su rukovodioci naših dveju zemalja okarakterisali kao privilegovano strateško partnerstvo. Ne samo naše dve zemlje, nego i ceo nastajući multipolarni sistem će biti na dobiti od ovog partnerstva.
Pred našim očima stoje ne samo Kina i Indija, nego i narastajući značaj Azijsko-pacifičkog regiona. To je otvorilo nove horizonte plodnom radu u okviru ruskog predsedavanja APEK-u (APEC: Asia–Pacific Economic Cooperation). U septembru ove godine Vladivostok će biti domaćin konferencije njegovih lidera. Mi se za to aktivno pripremamo, gradimo modernu infrastrukturu koja će pomagati dalji razvoj Sibira i ruskog dalekog istoka i omogućiti našoj zemlji da postane veći učesnik u dinamičnim integracionim procesima te „Nove Azije“.
BRIKS spaja pet država sa stanovništvom od skoro tri milijarde ljudi, najveće rastuće ekonomije, džinovski radni i prirodni resurs kao i ogromno domaće tržište. Uz dodatak Južne Afrike (S), BRIKS je poprimio istinski globalni format i sada čini više od 25 odsto svetskog BDP-a.
Grozničava aktivnost oko nuklearnih programa Irana i Severne Koreje i „humanitarne intervencije“
Iran je danas u žiži međunarodne pažnje. Ne treba naglašavati da je Rusija zabrinuta zbog porasta pretnje vojnog udara protiv Irana. Ako do toga dođe, posledice će biti katastrofalne. Nije moguće ni zamisliti pravi obim događaja do kojih može doći…
Zapad pokazuje previše volje za „kažnjavanje“ izvesnih država. Laća se sankcija, ako se već i ne laća oružane sile, i kod najmanjih povoda. Podsećam da danas nismo više u XIX, pa čak ni u XX veku…
Sva ta grozničava aktivnost oko nuklearnih programa Irana i Severne Koreje čini da se čovek upita kako to izbijaju svi oni rizici oko razvoja nuklearnog oružja i šta je to što ih još i pogoršava. Čini se da učestali slučajevi grubog, pa i oružanog mešanja u unutrašnja pitanja drugih država mogu da budu podsticaj autoritarnim (pa i drugim) režimima da poseduju nuklearno oružje. Ako imam A-bombu u džepu, niko me neće taknuti, jer to dovodi do još većih nevolja. S druge strane – oni koji nemaju atomsko oružje mogu jedino da sede i očekuju sledeću „humanitarnu intervenciju“…
Verovatna budućnost Avganistana je uznemiravajuća
Mi smo podržali vojnu operaciju za pružanje međunarodne pomoći toj zemlji. Međutim, međunarodni vojni kontingent pod rukovodstvom NATO-a nije postigao svoje ciljeve. Nije smanjena pretnja od terorizma ni prometa droge. Najavivši svoje povlačenje iz Avganistana u 2014. godini, SAD izgrađuju, kako u njemu tako i u okolnim državama, vojne baze bez jasno određenog mandata, ciljeva i trajanja operacija. Potpuno je razumljivo da to nama ne odgovara.
Rusija ima svoje očigledne interese u Avganistanu i oni su razumljivi. Avganistan je naš bliski sused i mi imamo interesa za njegov stabilan i miran razvoj. Što je najvažnije, mi želimo i da Avganistan prestane da bude najvažniji izvor narko-pretnje. Ilegalna trgovina drogom je postala jedna od najvažnijih i hitnih pretnji… Proizvodnja avganistanske droge se prošle godine povećala za 40 odsto. Rusija je tako podvrgnuta užasnoj heroinskoj agresiji koja nanosi ogromnu štetu zdravlju naših ljudi…
Odvratno klanje Muamera Gadafija i „sirijsko iskušenje“
Pre godinu dana svet se suočio sa jednim novim fenomenom – sa skoro istovremenim demonstracijama protiv autoritarnih režima u mnogim arapskim državama. U početku, Arapsko proleće je pozdravljeno uz nadu u pozitivne promene. Ljudi u Rusiji su imali simpatije prema onima koji su tražili demokratsku reformu.
Međutim, uskoro je postalo jasno da se događanja u mnogim zemljama ne odvijaju po civilizovanom scenariju. Umesto jačanja demokratije i zaštite manjinskih prava, činjeni su pokušaji da se zbaci protivnik i izvrši državni udar, što je samo dovelo do zamene jedne dominantne snage drugom koja je još agresivnija.
Strano mešanje u korist jedne strane u unutrašnjem konfliktu i upotreba sile u tom mešanju doveli su do toga da je sve bilo u negativnom svetlu. Neke države su uklonile režim u Libiji uz upotrebu avijacije – a u ime humanitarne podrške. Ono odvratno klanje Muamera Gadafija – koje nije bilo samo srednjovekovno već primitivno, bilo je simbol, manifestacija tih akcija.
Nikome se ne sme dopustiti da u Siriji upotrebi libijski scenario. Međunarodna zajednica mora da deluje tako da se postigne interno sirijsko pomirenje…
Sada – tužniji, ali opamećeni – protivimo se prihvatanju rezolucija SB UN-a, koje bi se mogle protumačiti kao signal za oružanu intervenciju u unutrašnjim događanjima u Siriji. Rukovođene takvim doslednim pristupom, Rusija i Kina su početkom februara sprečile prihvatanje jedne nedovoljno jasne i konkretne rezolucije koja bi ohrabrila jednu od strana u tom unutrašnjem sukobu da pribegava sili.
U tom kontekstu i uzimajući u obzir izuzetno negativne, skoro histerične reakcije na rusko-kineski veto, želeo bih da upozorim naše kolege sa Zapada da ne podlegnu iskušenju i da ne pribegnu onoj tako jednostavnoj i prethodno korišćenoj taktici: ako SB UN-a ne odobrava neku akciju – u redu, ali onda ćemo mi sastaviti koaliciju zainteresovanih država i ipak ćemo izvršiti udar…
Arapsko proleće i ruski poslovi
I – još nešto: ispada da u zemljama Arapskog proleća ruske kompanije gube svoje već decenijama postojeće pozicije na lokalnim komercijalnim tržištima i da gube velike komercijalne ugovore. Tako ispražnjeni prostor popunjavaju ekonomski činioci iz država čiji su prsti bili umešani u promenu vladajućih režima. Moglo bi se s razlogom zaključiti da su ti tragični događaji u izvesnu ruku bili podstaknuti i nečijim interesima u preraspodeli komercijalnih tržišta, a ne brigom za ljudska prava…
Bilo kako bilo, mi ne možemo da se zavalimo u fotelje i sa olimpijskom mirnoćom sve to posmatramo. Nameravamo da odmah poradimo sa novim vladama arapskih zemalja kako bismo brzo povratili svoje ekonomske pozicije…
Informacione tehnologije i „meka sila“
Arapsko proleće je jasno pokazalo da se svetsko javno mnjenje uobličava uz najaktivniju upotrebu najmodernije informacione i komunikacione tehnologije. Može se reći da su internet i socijalni mediji, mobilni telefoni itd. pretvoreni u efektivno oruđe za promociju unutrašnje i međunarodne politike koliko je i televizija…
Ova nova pojava je postala vrlo aktivna i to nam daje povoda za razmišljanje – kako nastaviti razvijanje tih jedinstvenih sloboda komunikacije putem interneta, ali istovremeno i smanjiti rizik da ga koriste teroristi i ostali kriminalni elementi.
Pojam „meke sile“ se sve češće koristi. To je čitava mreža sredstava i metoda da se postignu ciljevi spoljne politike bez upotrebe oružja, ali uz upotrebu informacija i ostalih poluga uticaja. Nažalost, ti metodi se prečesto koriste za razvijanje i izazivanje ekstremističkih, separatističkih i nacionalističkih stavova, kako bi se izmanipulisala javnost, i za direktno mešanje u unutrašnju politiku suverenih država.
Treba da postoji jasna podela između slobode govora i normalnih političkih aktivnosti s jedne, i ilegalnih instrumenata „meke sile“ s druge strane. Civilizovani posao nevladinih, humanitarnih i dobrotvornih organizacija (NVO) zaslužuje svaku podršku. To se odnosi i na one od njih koje aktivno kritikuju postojeće vlasti. Međutim, neprihvatljive su aktivnosti „pseudo-NVO“ i drugih agencija koje pokušavaju da destabilizuju druge države pomoću podrške sa strane…
