Rođak Simeon

Novi bugarski predsednik vlade, a bivši car, Simeon II i Aleksandar Karađorđević, novi stanar Dedinja, bliski su rođaci po crnogorskoj liniji. Simeonova baba Jelena i Aleksandrova prababa Zorka kćerke su crnogorskog kralja Nikole Petrovića.

Simeon, po očevoj liniji potomak nemačke loze Saksen-Koburg-Gota, što prosečan Bugarin kao prezime izgovara Sakskoburgotski, nešto je stariji od Aleksandra, a u Švajcarskoj je kao poslovan čovek bio uspešniji nego njegov rođak u Engleskoj. Simeon će položiti zakletvu na Ustav Bugarske Republike i odreći se svoje titule „veličanstvo“. On lično je već kao malo dete postao car, kad mu je otac Boris 28. avgusta 1943. godine umro, kako piše u enciklopedijama, „pod nerazjašnjenim okolnostima“. Boris se nemačkim vojnim avionom vratio iz posete Hitleru. Mesec dana pre toga, 24. jula, u Rimu je oboren i uhapšen Musolini. Sad je i Bugarska želela da istupi iz saveza sa Nemačkom. Avion je iz bezbednosnih razloga leteo veoma visoko, putnici su koristili kiseonik iz maski. Stigavši u Sofiju Boris se razboleo i umro. Govorilo se da su ga Nemci otrovali onim što je udisao za vreme leta.

Mali Simeon je proteran kao šestogodišnjak, pošto je Crvena armija ušla u Bugarsku. Sve do izbora za premijera nije se odrekao carske titule.

Pretendentstva na titulu i vlast morao se odreći i na zakon svoje republike zakleti i Oto Habzburški, koji u Austriji čak ne sme da koristi ni svoj plemićki predikat „fon“. Njegov otac Karlo, poslednji car Austrougarske, posle Prvog svetskog rata je izgnan, a Oto je posle Drugog svetskog rata uzeo nemačko državljanstvo i kao član bavarske partije CSU postao poslanik Evropskog parlamenta, ali sve do tog formalnog akta nije smeo da stupi na tle rodne zemlje. Oto je tužio Republiku Austriju i zahtevao da mu se vrati imovina konfiskovana 1919. godine, tvrdio je da se tačno znalo šta je „erarsko“ (državno), a šta privatno. Nije želeo velike dvorce, kao Hofburg ili Šenbrun, nego neke šume, imanja i letnjikovce, ali parnicu je izgubio i pred međunarodnim sudom.

Još niko nije saopštio da li će Aleksandar Karađorđević priznati Saveznu Republiku Jugoslaviju, od čega će živeti i izdržavati sebe, porodicu i bar tridesetočlanu poslugu koja je potrebna da bi se održavali dvorovi na Dedinju i park u kome se nalaze. U „starom dvoru“ – u Titovo vreme protokol ga je nazivao „dvor na Dedinju“ – kuhinja je od trpezarije udaljena oko trideset metara da mirisi ne bi smetali u stambenom delu. Ko će Karađorđevićima na tu daljinu donositi, na primer, doručak? Rođak Sakskoburgotski u Sofiji neće imati takvih briga, on će primati platu predsednika vlade i uživati u ostalim privilegijama te funkcije.

BEZ SEĆANJA: Nije verovatno da se Simeon može setiti pogreba svog oca i tetke Mafalde, koja je tim povodom došla u Sofiju. On je tada bio star tek tri godine. Ali, verovatno zna da je tetka Mafalda jedina žena koja je umrla i spaljena u krematorijumu koncentracionog logora Buhenvald, koji je zapravo bio isključivo muški logor. A uzrok zaista užasne sudbine Mafalde usko je povezan sa smrću cara Borisa.

Mafalda je bila udata za nemačkog plemića Filipa fon Hesen-Kasel koji je služio u nemačkoj vojsci. Ona je posle Borisove sahrane odletela za Rim i govorila da je bugarski car ubijen po nemačkom nalogu. Možda su i zbog toga njeni roditelji, italijanski kralj Viktor Emanuel III i Jelena, rođena Petrović, pobegli na Siciliju zapadnim saveznicima, dok je maršal Badoljo 3. septembra potpisao kapitulaciju Italije. Mafalda se sklonila u Vatikan. Njen muž u Nemačkoj smesta je uhapšen. Javili su joj da iz nemačke ambasade može da mu telefonira, ali to je bila klopka. Čim je ušla, prišao je jedan esesovski oficir i saopštio: „Imam nalog lično od firera da vas uhapsim!“

Pod upravom logora Buhenvald postojala je „baraka za prominentne zatvorenike“. Tu su se, pored ostalih, nalazili i bivši predsednici vlada Francuske Leon Blum, i Austrije Kurt Šušnig, kao i neki nemački generali i političari. Mafalda je dovedena kao gospođa Fon Veber, dobila dvosoban stan sa kupatilom i kuhinjom i služavku Mariju Runau, koja je naročito zbog toga dovedena iz ženskog logora Ravensbri. Primala je oficirsku hranu.

Amerikanci su 24. avgusta 1944. godine bombardovali vojnu industriju u blizini, ali nekoliko bombi je promašilo cilj i pogodilo logor. Mafalda i još neki prominentni zatvorenici sklonili su se u rov i to je neke od njih spaslo, jer je njihova baraka direktno pogođena. Usled vazdušnog pritiska delimično je zatrpan rov i Mafalda u njemu tako da su slobodni ostali samo glava, levo rame i ruka. Parče drveta koje je gorelo palo je na ruku. Princeza nije mogla da se pomeri i ruka je do kostiju izgorela. Ni esesovski dželati nikad nisu smislili takvo mučenje. Nešto kasnije ona je iskopana još živa. U Buhenvaldu su jedine prostorije za žene bile u takozvanoj specijalnoj baraci, koja je služila kao javna kuća za esesovce. Tamo su preneli princezu. Esesovski lekar dr Šidlauski, uz asistenciju zatvorenika, češkog hirurga profesora Viceslava Horna, pokušao je da je spase amputacijom do ramena, prostitutke su je negovale, ali je ona sutradan izdahnula. Njeno golo telo preneto je u logorski krematorijum i bačeno među gole muške leševe. U krematorijumu je radio zatvorenik, inače katolički sveštenik, Jozef Til, koji se pobrinuo da se posmrtni ostaci unuke kralja Nikole kremiraju odvojeno i pre toga je odsekao uvojak njene kose, koji je uspeo da pošalje njenoj nemačkoj rodbini. U krematorijumu Buhenvalda danas spomen-ploča podseća na nju.