Revolucija na rasprodaji

Borbe u Libiji između snaga lojalnih Gadafiju i njegovih protivnika nastavljaju se sa sve većom žestinom, a iza kulisa krvavih sukoba ocrtava se jasno i rat za libijsku naftu. Pare i moć se uvek kriju iza velikih reči i tu ni Gadafi ni njegovi protivnici nisu izuzetak, kao ni oni van Libije koji se u tu borbu uključuju sve aktivnije. Banke u SAD, Velikoj Britaniji i Švajcarskoj, zamrzle su račune Gadafiju, članovima njegove porodice i bliskim saradnicima, a to zamrzavanje zakačilo je i libijske državne fondove, iz tobožnje brige da Gadafi te fondove ne zloupotrebi. No, sve te milijarde dolara su sitnica u odnosu na ulog kakav je kontrola nad libijskim rezervama nafte, najvećim u Africi.

Ta nafta leži nadomak ruke: Libija je preko puta Evrope, infrastruktura u vidu naftovoda, luka, rafinerija je dobra. Gadafi jeste otvorio zemlju i sklopio mnoge ugovore sa zapadnim, ruskim, kineskim kompanijama, ali pod svojim uslovima. Ko god da nepredvidivog Gadafija zameni na vlasti, biće za pregovore pogodniji, naročito ako to budu oni koji od Zapada sada traže pomoć, koja vazda ima svoju cenu, a i ustanici su već obećali da će sve ranije poslovne ugovore poštovati. Pukovnika ne brani gotovo niko – i Rusi i Kinezi, koji u Libiji imaju mnogo poslova, prilično su uzdržani.

STANJE NA TERENU: Sa terena i dalje stižu protivrečne informacije. Očigledno je da se žestoke borbe vode oko važnih naftnih postrojenja poput onih u Ras Lanufu i Bregi, koje je nekoliko dana ranije opozicija izgubila, pa povratila. Strani izveštači javljaju da se u borbama koriste helikopteri i vojni avioni koji dejstvuju protiv ustaničkih snaga. Posle krvavih uličnih borbi sa mnogo žrtava na obe strane, Gadafijeve snage ponovo su zauzele Zaviju, 60 kilometara udaljenu od Tripolija, jedini veći grad zapadno od glavnog grada koji su kontrolisali pobunjenici. U vreme kada nastaje ovaj tekst stižu vesti i o borbama u Misrati, gradu oko 130 kilometara istočno od Tripolija.

Očigledno je da se smenjuju ofanzive ustanika i kontraofanzive Gadafijevih snaga, ali da nijedna od sukobljenih strana ne uspeva u onome što joj je krajni cilj, ni ustanici da značajnije napreduju ka Tripoliju, ni Gadafi da povrati izgubljene teritorije na istoku. Borbe se mahom vode oko kičme Libije, puta dugog oko 1800 kilometara koji se uz obalu Mediterana pruža od granice sa Tunisom na istoku do granice sa Egiptom na zapadu. Uz taj put su, u priobalnom pojasu najpogodnijem za život koji je malo gde širi od pedesetak kilometara, koncentrisani gotovo svi veći gradovi u Libiji. Fezan, ogromna pustinjska oblast koja obuhvata jugozapad zemlje i u kojoj je većih gradova malo, pod kontrolom je Gadafijevih snaga, a nema sukoba ni u većini mesta na putu od Tripolija ka tuniskoj granici.

Neki od prizora sa ratišta u Libiji su i nama dobro poznati iz devedesetih godina. Kod Ras Lanufa su strani novinari snimili neke pobunjenike kako „oslobađaju“ vozila koja pripadaju naftnim kompanijama, tvrdeći da na to imaju pravo, pa i na mnogo više, jer je Gadafi to „ukrao od naroda i sada to narod ponovo uzima sebi“. Tragikomični su snimci novih regruta u istočnom delu zemlje, pod kontrolom ustanika, koji pod komandom nekog oficira od vojničkih veština vežbaju okret ulevo i udesno, strojevi korak i horski pozdrav „Alahu ekber“.

IZBEGLICE: Libija se kao država iz dana u dan urušava. Proizvodnja sirove nafte, od koje Libija živi, pala je sa 1,6 miliona barela dnevno na 600.000. Ni naftna postrojenja ni cevovode nije do sada uništavala nijedna strana, ali naftna industrija je počivala na stranoj stručnoj radnoj snazi koja se iz Libije gotovo potpuno evakuisala.

Libiju je već napustilo više od 200.000 stranih radnika. Za one iz „srećnijih“ i bogatijih zemalja evakuacija je uglavnom bila brza i efikasna. Međutim, od tih 200.000 ljudi ogromnu većinu čine radnici iz siromašnih zemalja Afrike i Azije. Humanitarna situacija na graničnom prelazu Ras al-Đedir ka Tunisu i u samom Tunisu opisuje se kao katastrofalna. Desetine hiljada ljudi tamo čeka bez osnovnih sredstava za život. Ni onima koji uđu u neki od brodova sudbina nije vesela. Mediji su javili da je troje ljudi nađeno mrtvo, a 28 promrzlo na obali grčkog ostrva Krita, nedaleko od američke baze gde su pristala dva broda sa radnicima evakuisanim iz Libije. Pretpostavlja se da su ljudi, mahom državljani Bangladeša, iskočili sa brodova da bi izbegli susret s vlastima i neizbežni povratak u domovinu, iz koje su bežeći od bede i došli u Libiju.

Mnoge izbeglice navode da su, da bi došli do granice, morale da prođu nekoliko frontova i da su ih na putu pljačkali i napadali i naoružani pljačkaši, i Gadafijeve snage, i protivnici Gadafijevog režima, koji su ih optuživali da su Gadafijevi plaćenici. Napade naročito trpe Afrikanci crne boje kože, što je direktna posledica jedne od najprljavijih vesti koju prenose svetski mediji od početka sukoba, da je Gadafi u Libiju doveo ogroman broj crnih plaćenika iz afričkih zemalja da ratuju na njegovoj strani. U samoj Libiji postoje stanovnici crne puti, uglavnom poreklom iz oblasti na jugu, od kojih su se mnogi prethodnih decenija preselili u gradove i ima ih i u vojsci i policiji. Da se Gadafi oduvek gvozdenom rukom obračunavao sa pobunama je poznato, ali konkretnih dokaza o hordama plaćenika koji su u Libiju pristigli u poslednje vreme nema.

No, ta vest se dobro primila, i u svetu i u Libiji, što i nije tako čudno. Prosečan čovek u svetu na pomen plaćenika iz zemalja kao što su Čad, Mali, Nigerija zamišlja horde divljih crnaca. Što se tiče Libije, oni koji su u toj zemlji živeli mogu da posvedoče o neverovatnoj ljubaznosti Libijaca prema strancima, ali kao i u drugim zemljama sveta, za one najniže, u koje spadaju imigranti, rezervisani su uglavnom prezir i predrasude, što dobro znaju ljudi iz Nigera, Sudana, Malija, južnog Egipta, koji su u Libiji zarađivali nasušni hleb.

I u mirnim vremenima u Libiji je bilo rasističkih ispada, naročito devedesetih, kada je zbog sankcija ekonomska situacija u zemlji drastično pogoršana. Veliki broj stanovnika iz drugih afričkih zemalja u Libiji je posledica Gadafijeve vizije o ujedinjenoj Africi, u okviru koje je stanovnicima svih afričkih zemalja ukinuo vize. Afrička sirotinja je pohrlila u Libiju, mnogo bogatiju od njihovih matičnih zemalja, da bi radila najteže i najprljavije poslove, ali Gadafijev apel na sunarodnike da sklapaju što više brakova sa afričkom braćom i sestrama druge boje kože nikada nije uhvatio korena. Gadafi je mnogim afričkim zemljama davao obilatu pomoć, a glasovi nezadovoljstva su govorili da pukovnik rasipa državne pare dok sami Libijci nemaju dovoljno za sebe.

Zvaničnici UN-a upozoravaju da se u samoj zemlji nalazi još oko milion stranih radnika, mahom iz najsiromašnijih afričkih zemalja, najviše njih crne boje kože. Ti ljudi ne znaju na koju stranu da krenu, a vrlo brzo će im nestati elementarna sredstva za život. Iz Bengazija stižu vesti o napadima na crnce iz afričkih zemalja, koji kažu da se osećaju kao lovina. Najtragičnija sirotinja sveta suočena je sa nasiljem iz koga može bežati prema Tunisu ili prema Egiptu, putem na kome se žestoko ratuje, ili putem kojim je došla, hiljadama kilometara na jug kroz surovu Saharu, gde su mnogi ostavili živote dolazeći u Libiju i u mirnim vremenima.

Svetski mediji su preneli i izjave „neimenovanih zvaničnika“ iz Malija da je veliki broj pripadnika Tuarega iz ove zemlje napustio zemlju kako bi se, za veliki novac, pridružili Gadafijevim snagama u Libiji. U samoj Libiji živi oko 17.000 Tuarega, nekada nomadskog saharskog naroda, mahom urbanizovanog proteklih decenija, i bolje je ne misliti kakav će uticaj imati ovakve vesti na njihovu dalju sudbinu.

Podaci agencija koje se bave izbeglicama kažu, inače, da u svakom ratnom sukobu najmanje ljudi beži dok rat traje, a da masovni egzodus nastaje kada jedna strana pobedi i krene talas represije prema poraženima.

INTERVENCIJA: Uz pravi, ne jenjava ni medijski rat u kome su pobunjenici daleko uspešniji, uz svesrdnu podršku svetskih medija. Sve što se oko Libije u svetskoj javnosti dešava neprijatno podseća na primere priprema za intervenciju iz bliske i malo dalje prošlosti, poput prvog zalivskog rata, bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, invazija na Avganistan 2001. i Irak 2003. godine. Uz realno tragičnu situaciju na terenu, šire se priče o neopisivim zločinima zasnovane na izjavama neimenovanih svedoka, preterivanje u broju ubijenih, „efektne“ laži poput bombardovanja mirnih demonstranata i o stranim plaćenicima, potpuno satanizovanje jedne strane, sve češće se upotrebljavaju reči genocid, kršenje ljudskih prava; međunarodna zajednica je užasnuta, poteže se za sudom za ratne zločine, sankcijama. Za razliku od prethodnih slučajeva, u slučaju Libije je sve to intenzivnije i sabijeno u mnogo kraći rok.

Američki predsednik i dobitnik Nobelove nagrade za mir Barak Obama je izjavio da ne želi da „SAD sa strane posmatraju bespomoćne civile koji se nalaze u bezizlaznoj situaciji koja bi mogla da ima krvave posledice ukoliko Gadafi nastavi da prkosi zahtevima da odstupi sa vlasti“. „Njujork tajms“ je objavio da američki vojni planeri pripremaju razne kopnene, pomorske i vazdušne vojne opcije za slučaj da Vašington i njegovi saveznici odluče da intervenišu, odnosno ako se „situacija u Libiji pogorša i usledi humanitarna kriza“.

U istom duhu govori i generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen, koji je najavio da će kriza u Libiji biti glavna tema sastanka ministara odbrane članica alijanse na sastanku koji će u četvrtak i petak biti održan u Briselu. On je dodao da „ukoliko libijske snage nastave da napadaju stanovništvo, ne može da zamisli da UN i međunarodna zajednica neće reagovati“, kao i da su „zvaničnici Alijanse primili k znanju zahtev libijske opozicije za vazdušne napade na snage libijskog lidera Moamera Gadafija“. Istu retoriku koriste i britanski zvaničnici, tu su demokratija, pravda, ljudska prava, sloboda, narod, podrška… Najčešće pominjana opcija je uvođenje zone zabranjenog leta iznad Libije za Gadafijeve avione. Francuski ministar spoljnih poslova Alan Žipe rekao je da Francuska u saradnji sa Britancima pokušava da isposluje rezoluciju UN-a kojom će biti definisana vazdušna zona zabranjenog leta kako bi se „Gadafi sprečio da bombarduje svoj narod“.

Javljaju se i humanisti po profesiji, poput bivšeg češkog predsednika Vaclava Havela, koji je pozvao međunarodnu zajednicu da izvuče pouke iz krvavog raspada bivše Jugoslavije i da ne odlaže vojnu intervenciju u Libiji suviše dugo, kao što je to činila u slučaju bombardovanja Srbije.

Gadafi, sa druge strane, ustrajava u izjavama da je Al kaida odgovorna za nasilni ustanak u Libiji. Dok se vode neprekidne borbe, on negira stvarnost i tvrdi da je većina naroda uz njega, ističe da su zapadni mediji preuveličali političku krizu i broj žrtava. On od početka sukoba poziva UN da pošalje komisiju koja će utvrditi šta se u Libiji zaista dešava. Generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun imenovao je bivšeg jordanskog ministra inostranih poslova Abdelilaha Al-Katiba za novog izaslanika za Libiju i saopštio da će u tu zemlju otići humanitarni tim koji treba da izvrši procenu situacije. U Libiju će otići i međunarodna misija visokog nivoa, koju šalje visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, a Gadafijeva vlast je dopustila da u Libiju uđe i veliki broj stranih novinara koji izveštavaju sa obe strane fronta. Međutim, veliko je pitanje da li će to bilo šta promeniti u već formiranom mišljenju o onome što se u Libiji dešava.

GADAFI I PROTIVNICI: Kampanja koja je u toku očigledno ima za cilj svrgavanje Gadafija, i sredstva u toj kampanji se ne biraju. Kako to u svakom ratu biva, naročito građanskom, zločina je sigurno bilo i ima ih na svim stranama i u ratu u Libiji, u kome ne ratuju pripadnici Fejsbuk i Tviter generacije, već na obe strane ljudi naoružani do zuba, očigledno oružju vični, uz sve tragične posledice koje takav rat sa sobom nosi.

Rezultat kampanje je takav da Gadafi zna da nema odstupnice ni za njega, ni za članove njegove porodice i najbliže saradnike. Od Gadafija se, pojednostavljeno rečeno, traži da prestane da puca na ustanike dok ustanici pucaju na njega, da dopusti da ga sruše sa vlasti i ubiju, kao što su obećali. Ako to ne učini, ići će na sud za ratne zločine, ali će suda dopasti i ako prekine da puca i nekim slučajem preživi. Pred takvim izborom bi se svako borio do kraja, što dobro znaju i oni koji su ga u takvu situaciju doveli. Inače, Libijski nacionalni savet, koji su pobunjenici osnovali na teritorijama koje su prešle u njihove ruke, u potpunosti je odbacio koncept bilo kakvih pregovora sa Gadafijem.

Kako sada stvari stoje, izgleda da SAD i zemlje koje slično misle, poput Britanije i Francuske, čekaju da vide hoće li pobunjenici uspeti sami da sruše Gadafija (ne treba sumnjati da pomoći ove ili one vrste pobunjenicima ima i sada). Ukoliko ne uspeju, onda će navedene zemlje verovatno morati da se odazovu pozivima Nacionalnog saveta iz Bengazija, da uvedu zonu zabranjenog leta ili da avionima udare na „afričke plaćenike koji se koriste protiv civila i stanovništva“.

Ko god da u sukobu odnese pobedu, ako nečega kao što je pobeda u građanskom ratu ima, sigurno je da je zemlja već sada duboko podeljena i unazađena. O sudbini stotina hiljada nesrećnika iz najžalosnijih zemalja sveta malo ko misli, kao i o sudbini običnog sveta koji sedi po kućama i strahuje za svoju budućnost, ne boreći se ni za ni protiv Gadafija. Ali i to je cena naftnih milijardi o kojima oni koji se o njih otimaju ne vode računa, ni u Iraku, ni u Libiji, ni na bilo kom drugom mestu na svetu.