foto: ap
Zapadna obala je na korak od opšte pobune. Od 7. oktobra do 14. novembra izraelske bezbednosne snage su, prema podacima palestinske lokalne samouprave, u toj oblasti ubile 187, a od početka godine 383 Palestinca
Izrael vodi rat na dva fronta: na jugu u Pojasu Gaze protiv Hamasa i na severu, na granici sa Libanom, protiv Hezbolaha. Iz te dve ratne zone evakuisano je i interno raseljeno oko 220.000 Izraelaca.
Na Zapadnoj obali, međutim, koja zadire u centar Izraela, preti opšta pobuna Palestinaca. U utorak je, prema podacima palestinske samouprave, u sukobima izraelske vojske i lokalnog stanovništva ubijeno šestoro Palestinaca starih između 21 i 32 godine; prethodne noći je 12 ljudi ranjeno, od kojih četvoro teško; prošlog četvrtka je u izbegličkom kampu Dženin ubijeno 14 Palestinaca… Od 7. oktobra do 14. novembra u sukobima sa izraelskim bezbednosnim snagama ili napadima dronovima na Zapadnoj obali ubijeno je 187, a od početka godine 383 Palestinca.
Izraelska vojska tvrdi da traga za komandantima Hamasa, Islamskog džihada i Brigade mučenika Al Aksa, palestinskih organizacija koje su proglašene za terorističke. Vojnici bez sudskih naloga upadaju u kuće i stanove, vrše pretrese, postrojavaju lokalno stanovništvo. Često dolazi i do sukoba Palestinaca sa izraelskim naseljenicima, pri čemu su Jevreji tu u praksi stavljeni iznad zakona. Izrael se i na području palestinske samouprave ponaša u skladu sa proglašenim ratnim stanjem.
U svim arapskim zemljama se o Zapadnoj obali i istočnom Jerusalimu, trećoj oblasti nesuđene palestinske države, govori kao o “okupiranim” teritorijama. Uz očaj i bes zbog stradanja “braće i sestara” u Pojasu Gaze, tenzije zbog izraelske represije su toliko porasle da među Izraelcima postoji bojazan od otvaranja trećeg fronta – otvorenog, masovnog otpora palestinskog stanovništva “okupacionim snagama”.
DRUGA INTIFADA
Poslednji veliki sukob Palestinaca i Izraelaca, tzv. Druga intifada, ili Al Aksa intifada, odigrao se 2000. godine. Iz Jerusalima se bio proširio na istočni Jerusalim, Zapadnu obalu i Pojas Gaze, na sve palestinske teritorije. Za razliku od Prve intifade, tada su radikalni Palestinci organizovali terorističke napade u Izraelu.
Primirje su 2005. u Šarm el Šeiku potpisali tadašnji premijer Izraela Arijel Šaron i tadašnji i sadašnji predsednik palestinske samouprave Mahmud Abas. I nakon toga je dolazilo do pojedinačnih sukoba i terorističkih napada Palestinaca.
Palestinci su za vreme Al Aksa intifade ispalili oko 460 raketa, izvršili 20.406 napada, od kojih su 138 izveli bombaši samoubice. Ubijeno je 1306, a ranjeno 7054 Izraelca. Na palestinskoj strani bilo je tada ubijeno 3336 ljudi, od kojih su tek preko 600 bili pripadnici bezbednosnih službi palestinske samouprave.
PALESTINSKA DRŽAVA
Palestinsku državu proglasila je 15. novembra 1988. u Alžiru Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) koju je osnovao i čiji je predsednik bio Jaser Arafat. Trebalo je da obuhvata Pojas Gaze, Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim kao njen glavni grad. Palestinsku državu u tom formatu priznalo je 138 država.
Izraelski predsednik vlade Arijel Šaron je iz političkih i bezbednosnih razloga 2005. izdao naređenje da svi Jevreji napuste Pojas Gaze. Od 1994. su delovi Zapadne obale pod kontrolom palestinske samouprave.
Izraelci, međutim, ni u jednom trenutku nisu prestali da naseljavaju te teritorije. Od oko tri miliona stanovnika Zapadne obale, približno 430.000 su Jevreji nastanjeni u 252 naselja.
Izrael naseljavanje Zapadne obale sprovodi u sklopu “bezbednosne politike”, baš kao i vojnu kontrolu ovog područja. Jedan deo izraelskih naseljenika motivisan je ideološki i verski, za njih je ta oblast “srce Izraela”. Neki se tu sele prosto zbog povoljnih cena nekretnina i drugih ekonomskih pogodnosti.
Sa pozicije međunarodnog prava izraelsko naseljavanje Zapadne obale i istočnog Jerusalima je ilegalno i jedan je od glavnih razloga za konflikte. Otkako je na vlast došao Benjamin Netanjahu i Izrael skrenuo udesno, stanje se još više pogoršalo. Njegova vlada je u više navrata legalizovala jevrejska naselja, koja su do tada čak i prema izraelskim zakonima bila ilegalna.
VARLJIVI MIR U JERUSALIMU
Sa svojim hrišćanskim, muslimanskim i jevrejskim svetinjama, kao leglo komercijalnog verskog turizma, turistima inače krcat Jerusalim sada je potpuno prazan. Velika većina dućana i tezgi je zatvorena. Ni u Hramu Vaskrsenja Hristovog, gde se inače satima čeka ne bi li se, prema hrišćanskom verovanju, dodirnula stena Golgote, kamen pomazanja Hristovog ili ušlo u njegovu grobnicu, nema žive duše.
Jerusalim je još jedna od tačaka sporenja Izraelaca i Palestinaca. Izrael ga je 1950. proglasio za svoj glavni grad, a 1980. doneo zakon o jedinstvenom i nedeljivom gradu, naravno u sklopu Izraela, što su priznale samo Sjedinjene Američke Države. Sa druge strane, za Palestince, sve arapske države i 138 članica Ujedinjenih nacija Istočni Jerusalim se tretira kao glavni grad države Palestine.
U Jerusalimu živi oko 920.000 ljudi, od kojih 63 odsto Jevreja, 35 odsto muslimana i oko 2 odsto hrišćana. Od Šestodnevnog rata 1967. Izrael je u Jerusalimu izgradio na hiljade kuća za Izraelce. Palestinci koji čine preko 30 odsto stanovnika, naseljavaju tek 15 odsto površine grada. Politiku naseljavanja Izrael sprovodi i u istočnom Jerusalimu.
Nigde Palestinci i Jevreji ne žive tako blizu jedni drugima kao u Jerusalimu. I ranije je stalno dolazilo do sukoba i čarki na nacionalno-verskoj osnovi. Ako bi se rat iz Gaze preko sukoba na Zapadnoj obali prelio na Jerusalim, moglo bi da dođe do obračuna civilnog stanovništva i opšteg haosa sa nesagledivim posledicama.
Zbog toga su u Jerusalimu na svakom koraku vidljivi vojnici, rezervisti, policajci sa dugim cevima. Mnogi Izraelci nose za pojasom pištolje.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
