Ratovi protiv dece

„U Avganistanu, smrt može da dođe svakoga dana. Tamo se vrlo lako možeš naći u situaciji da ubijaš ljude i uništavaš tuđe porodice“, rekao je šesnaestogodišnji Azfar koji se, na putu da se pridruži bratu u Francuskoj, našao u Beogradu.

Azfar je samo jedan od stotina hiljada dece koja su, sama ili sa porodicama, napustila svoje zemlje porekla i uputila se u potragu za bezbednim i dostojanstvenim životom. Preko Balkanske rute u evropske zemlje tokom prethodnih godina pristigle su i nastavljaju da pristižu brojne izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana i Pakistana bežeći od rata, nasilja i posledica delovanja brojnih oružanih grupa. Preko Italije i Španije, u Evropu iz istih razloga pristižu i izbeglice iz Sudana, Somalije, Nigerije i ostalih afričkih zemalja zahvaćenih konfliktima. Trećina ovih izbeglica su deca. Sa njima do Evrope stižu i njihove priče i iskustva o nasilju koje su pretrpela. Zemlje u koje pristižu suočavaju se sa izazovom da razumeju i prihvate ta iskustva. Vode se usijane debate o tome da li i na koji način im treba pružiti podršku. Za mnoge od njih, nažalost, putovanje se prekida i pre dolaska u Evropu ili se pak završava povratkom u zemlju porekla ili neku drugu državu koja za njih nije bezbedna.

Mnoga deca, međutim, nisu uspela ni da započnu putovanje do mesta gde se nadaju da će naći sigurnost, već ostaju da žive izložena nasilju, nevidljiva i bez dovoljno podrške.

NASILJE U PORASTU

Procenjuje se da svako peto dete na svetu živi u području zahvaćenom konfliktom. Ovaj broj veći je nego ikada u poslednje dve decenije, kaže se u izveštaju „Stop ratu nad decom“ koji je nedavno objavila međunarodna organizacija „Save the Children“. Koristeći dostupne podatke iz 2017. i postojeće modele procena posledica konflikata, izveštaj prikazuje situaciju u kojoj se nalaze deca ugrožena oružanim sukobima i analizira trendove u rasprostranjenosti oružanog nasilja u skorašnjoj istoriji.

Jedan od razloga za porast broja dece ugrožene konfliktima jeste promena u prirodi konflikata. Broj građanskih ratova i oružanih sukoba koji se vode unutar država je u porastu, kao i broj oružanih grupa. Konflikti su sve dugotrajniji, mirovni pregovori najčešće vode do situacija u kojima se gube oštre granice između rata i primirja, dok se borbe neretko vode u urbanom okruženju.

Rat u Siriji traje duže nego Drugi svetski rat, dok su u napadima na Mosul i Mogadiš domovi civila, škole i bolnice bili na prvoj liniji fronta. Najveći broj dece ugrožene konfliktom – 195 miliona – živi u Aziji, najviše u Indiji, Pakistanu, Bangladešu i Filipinima. Procenjuje se da 142 miliona dece u svetu živi u neposrednoj blizini konflikata najvećeg intenziteta gde su izložena znatno većem nasilju. U 2017. ovo je bila svakodnevica za 90 odsto dece u Jemenu, 70 odsto dece u Siriji i 60 odsto dece u Somaliji. Osim ove tri zemlje, u grupu zemalja gde su dečiji životi najviše ugroženi svrstavaju se i Avganistan, Južni Sudan, Centralnoafrička Republika, Demokratska Republika Kongo, Irak, Mali i Nigerija. U tim zemljama zabeležen je najveći broj izgubljenih života i slučajeva teških kršenja prava dece, dok je procenat dece koja su u riziku od nasilja znatno veći od procenta dece koja žive u bezbednijim oblastima.

IZGUBLJENI ŽIVOTI I USKRAĆENO DETINJSTVO

Kako izgleda život dece u oblastima zahvaćenim konfliktom? O tome, osim priča zabeleženih iz prve ruke, govore izveštaji o teškim kršenjima prava dece koje putem instrumenta razvijenog 2005. godine, a kroz UN agencije i institucije u pojedinačnim zemljama, beleži Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. U 2017. zabeleženo je preko 25,000 slučajeva teških povreda prava dece. U odnosu na 2010. broj dece koja žive u oblastima zahvaćenim konfliktom porastao je 37 odsto, dok je broj zabeleženih teških povreda dečijih prava porastao čak 174 odsto. Iako mehanizam praćenja nije savršen i broj povreda prava može biti veći, podaci ilustruju trend porasta nasilja i govore o važnosti reagovanja kako bi se deca zaštitila.

Više od 10.000 dece izgubilo je život ili je osakaćeno u ratnim dejstvima. Ovaj broj uključuje decu koja su bila žrtve bombardovanja, granatiranja, mina, ali i decu koja su izgubila život jer su regrutovana kao vojnici ili za samoubilačke misije – porast broja dece regrutovane za samoubilačke misije zabeležen je posebno u Avganistanu i Nigeriji.

„U Avganistanu, ekstremisti regrutuju dečake da se bore sa njima, a pošto znaju da je decom lako manipulisati, koriste ih i da prenose narkotike. Neki od dečaka se vrate u selo nakon što su boravili sa ekstremistima, i sami postanu ekstremisti“, rekao je Azfar iz Avganistana.

Oružane grupe regrutovale su više od 8000 dečaka i devojčica. Iako vid učešća može da se razlikuje, regrutacija najčešće znači da su deca primorana da vrše nasilje, svedoče mu i sama ga podnose. Posledice takvog načina života su dugotrajne, a povratak te dece u normalan život vrlo težak. Regrutacija i boravak sa oružanim grupama najčešće podrazumevaju i seksualno nasilje, posebno kada su u pitanju devojčice.

„Otac nas je napustio i nismo mogli da preživimo, te sam bila primorana da se pridružim oružanoj grupi“, svedočila je za „Save the Children“ Masika iz DR Konga. Na putu do kampa Masika je silovana, te se vratila u selo da bi odmah nakon oporavka otišla i pridružila se vojsci. „Vojnici su me primoravali da im pružam seksualne usluge“, rekla je Masika.

Seksualno nasilje je, slažu se humanitarne agencije, veoma rasprostranjeno u konfliktima, ali najčešće prolazi neprijavljeno i nezabeleženo. Slučajevi koji jesu zabeleženi uključuju i silovanja devojčica mlađih od deset godina, kao i silovanja i ubistva pred porodicama žrtava. Seksualnom nasilju često prethodi i otmica. U 2017. godini zabeleženo je preko 2500 otmica dece, od čega je preko 1500 dece oteto samo u Somaliji. Najveći broj otete dece postane žrtva nasilja – retko kada se vrate kućama, čak i ako imaju domove u koje bi mogla da se vrate. U zonama konflikta, deca često ostaju bez bezbednog mesta. U toku 2017. zabeleženo je više od 1400 napada na škole. Napadi na škole često su povezani sa seksualnim nasiljem jer su mete posebno devojčice, sa ciljem da se obeshrabre i prestanu da se obrazuju. Osim škola, oružane grupe svesno za mete biraju bolnice i bolničko osoblje – u Južnom Sudanu usled rasplamsavanja sukoba zatvorena je petina ukupnog broja bolnica, dok je većina onih koje su preostale nastavila da radi sa vrlo ograničenim kapacitetima.

STANDARDI ZAŠTITE

U novembru ove godine obeležava se trideseta godišnjica Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, dokumenta koji je potpisalo 196 zemalja priznajući svakom detetu pravo na dostojanstven život i samoostvarenje, obavezujući se da obezbede ostvarenje dečijih prava propisana Konvencijom. Tu godišnjicu deca koja žive u područjima zahvaćenim konfliktom, pokazuje izveštaj „Stop ratu protiv dece“, dočekuju u situaciji koja postaje sve gora.

Razlog ne leži u tome što dečija prava nisu dovoljno prepoznata ili ne postoje pravni mehanizmi i međunarodni standardi zaštite, već u tome što akteri – kako zvanične vojske tako i pojedinačne oružane grupe, kako pojedinačne države tako i međunarodne institucije – ne poštuju prava, međunarodne zakone i sporazume, niti uvažavaju standarde zaštite dece u sukobima. Ratni zločini, od upotrebe hemijskog oružja do silovanja kao sredstva rata, prolaze nekažnjeno, a humanitarna pomoć se sve češće uskraćuje ili se koristi kao sredstvo rata. Zaštita dece u svim situacijama, pa i u situaciji konflikta, moralni je imperativ čovečanstva, ali ne samo to. Mehanizmi i standardi zaštite dece koje je međunarodna zajednica uz velike napore gradila desetinama godina suštinski su važno nasleđe, rezultat učenja na primerima strašnih ratnih iskustava iz dvadesetog veka i deo šireg vrednosnog sistema od kojeg zavisi bezbednost svih stanovnika planete.