Rat živaca

Za „Vreme“ iz Soluna

Grčka i Turska su 21. jula još jednom došle na ivicu rata. Povod je bila najava turskog NAVTEX-a (servis za obaveštavanje pomoraca o vremenskim prilikama i bezbednosnoj situaciji) da će turski istraživački brod „Oruc Reis“ u pratnji sedamnaest ratnih brodova isploviti u morski pojas Istočnog Sredozemlja, jugoistočno od Rodosa i Kasteloriza. Radi se o pomorskoj zoni izvan grčkih teritorijalnih voda za koju Grčka smatra da pripada njenoj Ekskluzivnoj ekonomskoj zoni (EEZ – područje izvan teritorijalnih voda jedne zemlje podvrgnuto posebnom pravnom režimu na osnovu kojeg priobalne države imaju suvereno pravo nad njima) u skladu sa svim pomorskim propisima. Pojas u kome je Turska ilegalno pokušala da započne istraživanje o postojanju gasa i nafte smatra se od najvećeg geopolitičkog značaja jer se tu preklapaju ekskluzivne ekonomske zone triju zemalja: Grčke, Kipra i Egipta. Ankara je tom intervencijom pokušala da poremeti i prekine pomorsku vezu ove tri susedne zemlje Istočnog Sredozemlja, istovremeno polažući prava na deo „energetskog kolača“ u regionu.

Turska je istovremeno najavila i bušenje u morskoj zoni jugozapadno od Kipra unutar kiparske ekonomske zone i to sa četiri specijalizovana broda „Javuz“, „Ertugrul Bei“, „Osman Bei“ i „Orhan Bei“, strogo upozoravajući da nikome ne pada na pamet da „ometa njihov radni prostor“.

Grčka je na najavu isplovljavanja istraživačkog broda „Oruc Reis“ u Istočni Mediteran preko svog NAVTEX-a objavila kako je grčka ratna mornarica dovedena u stanje povišene borbene gotovosti i poslata u kritičnu oblast. U stanje povišene borbene gotovosti stavljene su i kopnene i vazduhoplovne snage, pogotovu na reci Marici, koja predstavlja kopnenu granicu između Grčke i Turske, a svi oficiri su opozvani sa odmora. U Atini se sa zebnjom pratilo kretanje turske flote i broda „Oruc Reis“ koji je bio usidren u turskoj luci Antalija. Akumulirana napetost na obe strane podsetila je na „vruću epizodu“ između dve zemlje iz 1996. koja je eskalirala zbog dva nenastanjena ostrva u Istočnom Egeju. Izbijanje oružanog sukoba između dve tradicionalno zavađene članice NATO-a, sa čitavim nizom otvorenih pitanja od Balkana i Egeja pa do Istočnog Mediterana i Kipra, bilo bi prava noćna mora za Zapad.

SPECIJALNI ODNOSI TRAMPA I ERDOGANA

Kako se situacija zaoštravala, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, koji trenutno ima otvorene frontove od Sirije do Libije, izjavio je da „naši seizmografski brodovi i bušilice ne traže ni od koga dozvolu za rad“ i da „će nastaviti da rade na isti način kako su i započeli“.

Grčki premijer Kirijakos Micotakis je na to odgovorio da „Grčka budno i potpuno spremno prati sva dešavanja“, dok Turska dodaje još jednu kariku u lancu svojih agresivnih poteza prema Grčkoj, Kipru pa samim tim i prema Evropskoj uniji, jer je „dovođenje u pitanje suverenih prava Grčke i Kipra, dovođenje u pitanje suverenih prava Evrope“. Premijer Grčke je zapretio sankcijama EU, najvećeg ekonomskog partnera Turske, čija se ekonomija i nacionalna valuta lira od 2018. godine nalaze u slobodnom padu.

Eskalacija napetosti između dve članice NATO-a izazvala je, naravno, i američke reakcije. Stejt department je pozvao Tursku da obustavi istraživanja u Istočnom Egeju i akcije koje povećavaju napetost u tom regionu. Na jug Krita poslat je američki nosač aviona „Ajzenhauer“ da budno prati situaciju. Vašington je, ipak, ovu pomorsku oblast okarakterisao kao „spornu“, a ne kao „grčku“, što je u Atini izazvalo čitav niz negodovanja. Činjenica da SAD prema grčko-turskim sukobima uvek imaju neutralan stav, ide u prilog Turskoj, koja je svakako veća sila od Grčke.

Grčki mediji opisuju Donalda Trampa kao „većeg prijatelja Turske od svih prethodnih američkih predsednika“ i pribojavaju se da on nije sposoban da smiri još jednu grčko-tursku krizu, kao što je to učinio Bil Klinton 1996. godine. Trampu se zamera što nije sprečio Tursku da nabavi ruske rakete S-400, niti ju je sprečio da okupira Kurde u Severnoj Siriji, koji su bili saveznici Amerikanaca. Poznato je da Erdogan ima svu slobodu da kad god mu padne na pamet, zove Trampa telefonom i traži od njega usluge, zaobilazeći sve protokole. Taj „specijalni odnos“ sa Trampom je spasao Erdogana od mnogih problema, priznao je i bivši savetnik Nacionalne bezbednosti Bele kuće Džon Bolton u svojoj knjizi The Room Where It Happend. Mnogi govore da je glavni razlog zbog koga Tramp ne preduzima ništa protiv turske agresije u regionu zapravo lični ekonomski interes koji imaju on i njegova poslovna grupacija.

foto: ap

POSREDOVANJE ANGELE MERKEL

Sigurno je da SAD i EU doziraju pritisak na Tursku zbog bojazni da ne napusti NATO, okrene leđa Zapadu, a lice islamskom svetu, Kini i Rusiji, jer je Turska isuviše važna, pre svega zbog svog geostrateškog položaja. Erdoganove provokacije pokazuju koliko je svestan toga. Njegova Ahilova peta je, međutim, poljuljana turska ekonomija i to je glavni razlog što se unutrašnje nezadovoljstvo građana Turske stalno povećava. Pretvaranje Aja Sofije u džamiju je realizovano upravo iz tih razloga, da se na neki način smire islamski fanatici, da se podigne turska nacionalna svest sa neootomanskom vizijom, zakucavajući tako još jedan ekser u kovčeg Kemala Ataturka. Erdogan zapravo pokušava da dobije na vremenu i ostane što duže na vlasti, pa se zato sve otvorenije kladi na islam, neootomanizam i nacionalizam. Radi se o opasnoj zapaljivoj smesi koja može da razbukti vatru od Balkana do Kavkaza i Istočnog Mediterana.

Ovom prilikom do incidenta nije došlo ne toliko zbog intervencije Donalda Trampa, koliko zbog posredovanja kancelarke Angele Merkel i Nemačke koja trenutno predsedava Evropskoj uniji, a i jedan je od najvažnijih privrednih partnera i investitora u obe zemlje. Atina je, doduše, tradicionalno oprezna prema nemačkoj nadmoći u bilateralnim odnosima, ali se u velikoj meri oslanja na „evropsku Nemačku“ i naročito na „francusko-nemačku osovinu“, ali i na samu kancelarku Merkel, koja ima veliko iskustvo u upravljanju krizama. Turska i Grčka gledaju na Nemačku kao na izvor investicija i kredita, od nje kupuju oružje, baš kao što ga kupuju od SAD, samo što ih od Amerike razdvaja okean, dok se Nemačka za obe zemlje nalazi na kraju autoputa.

DIJALOG O DIJALOGU

Nakon telefonskih razgovora Angele Merkel sa Erdoganom i Micotakisom, na mesec dana su obustavljene istraživačke aktivnosti „Uruc Reisa“ u moru istočno od Kasteloriza, pod uslovom da u međuvremenu započne dijalog između Grčke i Turske. Suštinski dijalog dveju zemalja prekinut je u februaru 2016. zbog turske agresije. Ove dve zemlje imaju toliko različite pristupe i stavove po ovim pitanjima, da jaz izgleda nepremostiv. Za Grčku se jedina otvorena pitanja tiču razgraničenja kontinentalnog pojasa, a EEZ u Egeju i Istočnom Mediteranu bi, prema stavu Atine, trebalo da se bazira na međunarodnom pravu i zakonima o moru, a ne isključuje ni uključivanje Međunarodnog suda u Hagu.

Turska, nasuprot tome, traži dijalog „bez ograničenja i uslova“ i pregovore o svim pitanjima koje ona smatra otvorenima. Predstavnik turske vlade Ibrahim Kalin nedavno je ponovio: „Mi smo spremni da razgovaramo o svim pitanjima sa Grčkom, o Egeju, o kontinentalnom pojasu, o ostrvima, o vazdušnom prostoru, o istraživačkim radovima, o Istočnom Mediteranu i o svim drugim bilateralnim pitanjima. Mi smo spremni da o tome razgovaramo bez preduslova.“ Poznato je da Turska od Grčke, između ostalog, traži i demilitarizaciju grčkih ostrva u istočnom Egeju, rešavanje statusa sedamnaest malih ostrva koje smatra nerešenim, imenovanje turskih muftija za muslimansku manjinu u Zapadnoj Trakiji, kao i podizanje džamija u Atini i Solunu, a to su pitanja o kojima za Atinu ne može biti nikakvih razgovora.

NEPREMOSTIVE RAZLIKE

Grčka je potpisala konvenciju Ujedinjenih nacija o pomorskom pravu, prema kojoj se EEZ jedne zemlje proteže do 200 nautičkih milja od kontinentalne obale i ostrva. Ali, preko puta nje se nalazi Turska, koja ovu konvenciju nije potpisala i smatra da ostrva nemaju nikakav kontinentalni pojas ili imaju minimalan. U novembru 2019. godine Ankara je sa vladom Fajez al Saraja u Tripoliju potpisala memorandum kojim se granica turskog i libijskog EEZ-a stavlja u Istočni Mediteran, ne uzimajući pritom u obzir grčka ostrva, pa ni ona velika kakvo je Krit, opet proizvoljno smatrajući kako ostrva nemaju pravo na kontinentalni pojas i EEZ. Tursko-libijski memorandum, koji Grčka i EU smatraju nelegalnim, ukazuje na maksimalističke neootomanske pozicije Erdoganove Turske, koja želi da kontroliše tu pomorsku oblast i da se koristi njenim energetskim resursima, ne na osnovu međunarodnih prava, već na osnovu prava jačeg i diplomatije „dugih cevi“.

Grčka je izjavila da neće pregovarati sa Turskom dok joj ova „drži pištolj na potiljku“ ili pod pretnjom upotrebe sile. Turska nastavlja da vrši pritisak pokušavajući da zloupotrebi međunarodne okolnosti i vojno učešće u libijskom građanskom ratu sa ciljem da na zapadu Libije napravi pomorsku bazu, koju bi Grčka posmatrala kao pretnju. Turska zahteva i značajan deo ogromnih energetskih resursa koji su otkriveni u bazenu Istočnog Sredozemlja, zato želi da prigrabi i delove Ekskluzivne ekonomske zone bogate prirodnim gasom koja pripada Republici Kipar.

FRANCUSKA RAČUNICA

U Atini preovlađuje stav koji je izneo poslanik vladajuće stranke Nova demokratija i profesor međunarodnih odnosa Dimitris Keridis da je „Turska okrenula leđa Evropi i Zapadu, da se ponaša azijatski i da će se to teško promeniti“. Zato je, prema njegovim rečima, potreban novi narativ za Erdoganovu Tursku koji treba da se prihvati u Evropi, a to je da „ovde imamo posla u najboljem slučaju sa Pakistanom, a u najgorem sa Iranom“, jer da to nije država članica

NATO-a kakvu poznajemo poslednjih sedamdeset godina. Prema njegovim rečima Turska je sa svojih 84 miliona stanovnika ojačala i demografski i vojno i ekonomski u poređenju sa svojim susedima, vrši pritisak u regionu zahtevajući da je priznaju kao veliku silu, dok istovremeno otvoreno polaže prava na neke oblasti ponašajući se kao „naslednik“ Otomanskog carstva.

A SAD i EU, posebno mediteranske sile poput Francuske, ne prepoznaju u dovoljnoj meri novu ulogu Turske, naročito ne u Istočnom Sredozemlju, koje se pretvara u Persijski zaliv zbog ogromnih energetskih nalazišta kojima raspolaže. Štaviše Francuska, čija su preduzeća preuzela bušenja iz morskih područja grčkog i kiparskog EEZ, ne samo da se otvoreno ne suprotstavlja ekspanzionističkoj politici Ankare, nego je tražila od Nikozije stalnu nautičku bazu u luci Limasol i korišćenje avio-baze u Pafosu, kako bi zauzvrat preuzela odbranu i zaštitu kiparske demokratije u slučaju napada treće strane.

GRČKO–EGIPATSKI SPORAZUM

U međuvremenu, grčko-turski dijalog je okončan pre nego što je i započeo. Povod za to je bilo potpisivanje grčko-egipatskog sporazuma o delimičnom razgraničenju pomorskih zona u Istočnom Sredozemlju 6. avgusta u Kairu. Radi se o sporazumu koji „baca u korpu za otpatke nelegalni tursko-libijski memorandum“, kako se izrazio grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendias. Konkretno govoreći, Grčka i Egipat su posle trinaest rundi pregovora koji su započeti 2005. godine i oslanjajući se na međunarodno pomorsko pravo, konačno razgraničili svoje ekskluzivne ekonomske zone između 26. i 28. meridijana, izazivajući time, naravno, ljutitu reakciju Turske.

Treba napomenuti da su početkom jula Grčka i Italija došle do konačnog sporazuma o razgraničenju svojih

EEZ-a u Jonskom moru, rešavajući tako višedecenijski problem i obezbeđujući zapadnu pomorsku granicu Grčke, a sličan sporazum je Grčka spremna da potpiše i sa Albanijom.

Ankara je odmah objavila prekid dijaloga sa Atinom, dok je Erdogan grčko-egipatski sporazum proglasio „nevažećim“, preteći da će odmah u kritično područje da pošalje turske istraživačke brodove i bušilice. To se i dogodilo izdavanjem turskog NAVTEX-a u ponedeljak 10. avgusta, kada je istraživački brod „Oruc Reis“ tajno i sa isključenim radio-predajnicima otplovio u spornu zonu. Turski ratni brodovi koji su u isto vreme učestvovali u vežbama NATO-a u Egeju i Istočnom Mediteranu, prekinuli su vežbe i pridružili se ostalim turskim brodovima. Grčka flota se ponovo našla u povišenoj borbenoj gotovosti, ponovo su stornirani svi odmori i kompletne oružane snage stavljene u stanje pripravnosti. Vrhovni savet grčke odbrane intenzivno razmatra kako da se suoči sa novom turskom provokacijom, prikazujući situaciju još ozbiljnijom nego što je bila 21. jula. „Imaćemo rat živaca sledećih dana,“ izjavio je profesor međunarodnih odnosa i član parlamenta Nove demokratije Angelos Sirigos dodajući da „Grčka neće pristati na kršenje svojih suverenih prava“, i da je „Atina sasvim spremna da nastavi konstruktivan dijalog sa Turskom“.