„Rat“ drugim sredstvima

Specijalno za „Vreme“ iz Kijeva

Nakon što je uz određene žrtve ipak preživela prvu veliku bitku sa Rusijom oko cena energenata, Ukrajina je uzvratila udarac Moskvi.

Ukrajinski predsednik Juščenko najavio je, naime, da će njegova zemlja ubuduće sama obogaćivati uranijum koji bi se potom koristio kao gorivo u četiri nuklearne elektrane sa ukupno 15 aktivnih reaktora. Juščenkova izjava je u Moskvi, a i drugde, dočekana sa dosta nelagode, jer bi mogla da ima nekoliko ozbiljnih posledica.

Iako ima sopstvene kapacitete za proizvodnju sirovog uranijuma, ovdašnja državna firma Energoatom ga je do sada prodavala Rusiji, gde se on obogaćivao, a onda ga je u obliku gotovih reaktorskih šipki Ukrajina ponovo kupovala. Iako su se dve strane u ovom procesu uspešno potkusurivale, Ukrajina je svejedno plaćala milione dolara.

ZABRINUTOST: Da bi sve bilo jasnije, treba reći da uranijum bi se mogao koristiti kao reaktorsko gorivo, mora da se „obogati“, što je tehnološki proces koji poseduje samo nekoliko zemalja – nuklearnih sila. Sada dolazimo do poente: obogaćeni uranijum za reaktore se dodatnom preradom može prečistiti do stepena koji dozvoljava njegovu upotrebu u vojne svrhe, odnosno za pravljenje nuklearnih bombi. E, to je ono što je najviše zabrinulo ne samo Moskvu već i mnoge diplomate i eksperte u Ukrajini, kao i na Zapadu.

Kada je 1991. proglasila nezavisnost, Ukrajina se odjednom našla u posedu 1300 nuklearnih bojevih glava zaostalih od bivšeg SSSR na njenoj teritoriji, što je od nje preko noći napravilo treću po snazi svetsku nuklearnu silu. Na sreću, prvi predsednik Leonid Kravčuk shvatio je da njegova, tada vrlo siromašna zemlja, nema ni para, ni snage, a ni volje da održava i pre svega štiti toliki nuklearni arsenal, kao ni razloga da ga poseduje. Neposredno potom Ukrajina je uz ogromnu podršku Zapada sve svoje bojeve glave isporučila Rusiji, gde su uništene. Fizičko uklanjanje njihovih lansirnih silosa potrajalo je do 2001, a raketno gorivo je veoma toksično i eksplozivno i stoga njegovo uništenje zahteva poseban visokotehnološki proces pa stoga traje i dan-danas.

Ukrajina, potresena grčevima tranzicije u međuvremenu se pretvorila u raj za organizovani kriminal, a posebno za trgovce oružjem. Iz zemlje su, kako se tvrdi u jednom skorašnjem izveštaju parlamentarne komisije za bezbednost, ilegalno izvezene ogromne količine oružja u vredosti većoj od deset milijardi dolara. „Nije da im ne verujemo, u poslednje vreme su napravili ogroman pomak, ali Ukrajince prosto bije loš glas“, kaže jedan zapadni diplomata.

Sem oružja koje je uglavnom putovalo u treći svet i na zaraćeni Balkan, ukrajinski trgovci bavili su se i nekim opasnijim stvarima.

Između 1999. i 2001. su u Kinu i Irak ilegalno izvezene krstareće rakete KH 75 i to, kako je utvrdila prošlogodišnja istraga ukrajinske bezbednosti, preko državne firme UkrSpecEksport.

Pre no što je 2004. skandal obelodanjen, direktor UkrSpecEksporta Vasilij Malev i njegov australijski partner Hajdar Sarfraz poginuli su u saobraćajnim nesrećama pod veoma nejasnim okolnostima.

Ovaj posao je doveo do sledećeg: Kina je značajno unapredila svoju tehnologiju za proizvodnju krstarećih raketa, Iran je dobio „mustre“ na osnovu kojih konačno može da napravi oružje kojim postaje jedna od vodećih regionalnih sila i ne samo to. Teheran sada zna da ima mogućnost da dosegne do Izraela.

Gde se tu uklapa Ukrajina? Ukoliko uspe da u razumno kratkom roku stvori sopstvene kapacitete za preradu uranijuma, Kijev jednim udarcem ubija nekoliko muva. Prvo, Ukrajina je usred bitke za energetsku nezavisnost od Rusije odakle uvozi naftu, gas i struju. Proizvodnja domaćeg nuklearnog goriva bi tako sprečila Rusiju da opet pokuša da ucenjuje, kao nedavno sa gasom.

„Troškovi za razvoj ove tehnologije iznose između tri i četiri milijarde dolara i Ukrajina bi te pare možda i mogla da nađe“, tvrdi jedan od ovdašnjih nuklearnih fizičara.

Korak dalje je fino rafiniranje do kvaliteta pogodnog za vojnu upotrebu, što Ukrajinu na velika vrata vraća na svetsku nuklearnu scenu. „Kijev ne mora nikad da napravi bilo šta što liči na atomsku bombu. Dovoljna je i svest o tome da ima tu mogućnost“, kaže diplomata sa početka priče. Trezveniji fizičari, međutim, smatraju da je ovakav korak preskup, jer tehnologija košta gotovo 20 milijardi dolara, a to je previše za zemlju čiji je godišnji budžet 23 milijarde dolara.

POVRATAK: Ako se sve uradi u fazama, što može da potraje nekoliko godina, a pred predsednikom Juščenkom su četiri godine do kraja mandata, Ukrajina može da zaradi mnogo. Mnoge bivše ruske mušterije okrenule bi se Kijevu, koji za razliku od Kremlja nema tradiciju, a ni ambiciju svetske sile.

Ako Juščenko i oni koji dođu posle njega istraju u proevropskim naporima da zemlju i njeno poslovanje učine kontrolisanim i transparentnim, onda nema problema. Nuklearno tržište radi kao i svako drugo, i ako su roba i knjige u redu. „Ako, međutim, u tome ne uspeju, onda imamo problem“, izjavio je jedan diplomata, izvor „Vremena“.

Svake godine ukrajinska policija i SDB uhapse bar po deset osoba koje pokušavaju da iz zemlje iznesu neki radioaktivni materijal. Ništa od toga nije dovoljno dobro za nuklearno oružje, ali jeste za tzv. prljavu bombu – običan eksploziv omotan nečim radioaktivnim, makar i medicinskim izotopom.

Ovakva eksplozija izazvala bi malu štetu, ali bi na duže vreme mogla da zagadi neku svetsku prestonicu, turističko mesto, ili bilo koju metu potencijalnih terorista. Ukrajina za sada u tom pogledu nije partner od poverenja. Zapadne diplomate u Kijevu i dalje nisu ubeđene da bi ovdašnje vlasti uspele da u potpunosti zaštite sigurnost proizvodnje i osetljive produkte kao što je obogaćeni uranijum.

Ostaje, međutim, nejasno da li je Juščenko u svojoj izjavi zaista i mislio ozbiljno. Prošle godine je bivši premijer Julija Timošenko naredila Energoatomu da sačini studiju o izvodljivosti izgradnje još deset nuklearnih elektrana do 2025, kao i o udvostručavanju proizvodnje uranijuma.

Ako povežemo ove dve stvari, kao i poslednju gasnu krizu, Juščenkove reči zvuče ozbiljno. Obogaćivanje uranijuma je spor i pipav posao i za deset godina proizvelo bi se dovoljno goriva za četiri nove nuklearke. Ukrajina od tog trenutka više ne bi zavisila od ruske struje.

U međuvremenu, Vašington i međunarodna Agencija za atomsku energiju, zabavljeni natezanjem sa Iranom i Severnom Korejom oko sličnog problema, ćute i pažljivo čekaju razvoj događaja u Kijevu. Rusija, koja se trenutno zabavlja pomažući iranski nuklearni program, takođe čeka šta će reći Amerikanci i šta će konkretno dalje uraditi Kijev: „Ukrajina je preko noći postala veoma važan igrač. Važni igrači igraju sporo. Da mi ipak sačekamo“, kaže diplomata, izvor „Vremena“.