Rat bez granica

Sirija se izvinila Turskoj i izrazila svoje saučešće porodicama žrtava i „prijateljskom turskom narodu“, sirijske snage povukle su tenkove sa granice sa Turskom, ali situacija se nije smirila. Turska artiljerija svakodnevno gađa ciljeve unutar Sirije, tvrdeći da je to odgovor na granate koje i dalje padaju na njihovu teritoriju. U graničnom području Turska je rasporedila tenkove i protivavionske projektile, poslala još borbenih aviona. Razmena vatre još je niskog intenziteta, ali napetost raste.

Turski parlament je dao vladi jednogodišnji mandat na prekogranične vojne operacije u Siriji. Takav zakon u turskom parlamentu nije izuzetak, tako se već godinama rutinski odobravaju akcije turske vojske u severnom Iraku protiv kurdskih gerilaca, ali u sklopu svega što se dešava u Siriji i oko nje ovaj zakon ima posebnu težinu. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je rekao: „Ne želimo rat, ali nismo daleko od njega“, dodajući da će režim sirijskog predsednika Bašara el Asada platiti „visoku cenu“ ako bude novih incidenata.

Neprijateljstvo dve do skora bliske zemlje počelo je u martu prošle godine, kada se rasplamsala pobuna protiv Asada. Turska je u početku prikriveno, potom otvoreno stala na stranu pobunjenika, da bi njena teritorija prethodnih meseci postala mesto gde se sirijska opozicija sastaje, a njeni borci grupišu i pripremaju za ratne akcije, uz nesmetan protok ljudi i oružja preko granice. U junu je Sirija oborila turski vojni avion tvrdeći da je ušao u njen vazdušni prostor. Turski zvaničnici su bezbroj puta zatražili odlazak Asada sa vlasti, a turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu je nedavno poručio da bi Asada kao lidera prelazne vlade mogao da zameni potpredsednik Sirije Faruk Šara, koga je opisao kao „razumnog i savesnog čoveka, koji nije učestvovao u pokoljima“.

Faruk Šara je najistaknutiji sunitski musliman u sirijskoj vladi, pa je i to sigurno jedan od razloga što ga Turska kandiduje za Asadovog naslednika. U muslimanskom svetu, bar u njegovom „sunitskom“ delu, Turska u poslednje vreme pokušava da se predstavi kao lider, a jedan od puteva širenja uticaja je i podrška „demokratskim promenama“ u zemljama zahvaćenim Arapskim prolećem. Da postane jedan od patrona sirijske opozicije na Tursku je sigurno uticalo i članstvo u NATO paktu, čije su zapadne članice redom protiv Asada, a u slučaju Sirije, Turska je na prvoj liniji fronta, jer sa tom zemljom ima granicu dugu 900 kilometara.

PRELIVANJE RATA: I pored svega navedenog ostaje pitanje kolika je korist, kako za Tursku tako i za čitav region, od apsolutne turske podrške samo jednoj strani u sirijskom sukobu, u situaciji kada je očigledno da se na strani pobunjenika bore mnogi kojima je i sama Turska trn u oku. Neosporno je da rat u Siriji teško pogađa ovu zemlju. U njoj je već skoro 100.000 sirijskih izbeglica, u pograničnim regionima raste napetost zbog borbi koje se vode u neposrednoj blizini, nije beznačajan ni dugoročan uticaj sirijskog rata na tursku ekonomiju, prilično oslonjenu na tržište zemalja Bliskog i Srednjeg istoka. Za uspešno poslovanje neophodno je da taj region bude stabilan, ali teško da će sam pad Asada doneti stabilnost. Mnogo je verovatniji scenario u kome će Sirija postati novi Irak i raspasti se u sektaškom krvoproliću, samo što će takav razvoj događaja imati mnogo tragičniji uticaj na susedne zemlje nego što je to bio slučaj sa Irakom.

Zbog straha od uticaja sukoba na sopstvenu stabilnost drhte svi susedi Sirije i zbog toga su mnogo uzdržaniji od Turske. Izbeglička kriza već teško pogađa region (vidi okvir). Strah u Libanu je najintenzivniji, u sukobima Asadovih pristalica i protivnika u libanskom gradu Tripoliju je već poginulo više od dvadeset ljudi, a sudbine ove dve države su kroz istoriju bile neraskidivo vezane. Strah pothranjuje sećanje na krvavi građanski rat u Libanu sedamdesetih godina prošlog veka, u kome su učestvovale sve verske i nacionalne grupe ove zemlje. Sirijski pobunjenici optužuju libanski Hezbolah da šalje svoje borce u Siriju da se bore na Asadovoj strani, a Hezbolah odbacuje tvrdnje da je umešan u bilo kakve vojne operacije. Mada ni u Siriji ni van nje odavno ni na jednoj zaraćenoj strani niko nije iskren, čini se da strah od ponavljanja prošlosti u Libanu još uvek sprečava sve aktere da se u sukob u Siriji intenzivno umešaju, ali pitanje je do kada će se takva situacija održati. Pod pritiskom dešavanja u Siriji odnosi unutar šizofrene sunitsko-šiitsko-kurdske kombinacije unutar Iraka još su zategnutiji, mada samoubilački bombaški napadi nisu ni prestali da budu deo svakodnevice u ovoj zemlji. Izrael je do sada pokazao uzdržanost prema sukobu u Siriji, ali je pet upozoravajućih vojnih vežbi održano na Golanskoj visoravni, nekada sirijskoj, danas izraelskoj teritoriji. Jevrejskoj državi sigurno nije lagodna pomisao da još jedna zemlja u regionu tone u haos iz koga najlakše isplivaju radikalni islamisti, koji se trenutno grupišu u Siriji.

NOVI DŽIHAD: Mnogi borci koji su „za veru“ već ratovali u Avganistanu, Čečeniji, Libiji, Jemenu, Iraku sada su u Siriji. Britanski „Gardijan“ piše da su došli uglavnom preko Turske. Francuski lekar Žak Bere, jedan od osnivača „Lekara bez granica“, po povratku iz Alepa je u intervjuu agenciji Rojters rekao da više od pola ranjenih pobunjenika u tom gradu čine strani borci, koji su mu pričali da ih ne zanima borba protiv Asada, već da hoće da stvore islamsku državu sa šerijatskim pravom „koja bi postala deo svetskog emirata“. Samoubilačke bombaške akcije postale su i u Siriji svakodnevne. U utorak je radikalna islamistička grupa Džebhat al Nusra preuzela odgovornost za napad bombaša samoubice na kompleks Obaveštajne službe vazduhoplovnih snaga u predgrađu Damaska. Istu grupu je SB UN-a optužio za smrtonosne samoubilačke napade u Alepu početkom oktobra, navodeći da je ta grupa ogranak Al kaide.

Turska podrška sirijskim pobunjenicima zahladnela je odnose ove zemlje i sa Iranom. Turski list „Sabah“ objavio je da je iranska obaveštajna služba prestala da dostavlja Turskoj informacije o ilegalnim ulascima kurdskih gerilaca iz Irana koji izvode napade u Turskoj. „Kurdsko pitanje“ je i te kako osetljiva tema u svim zemljama u kojim Kurdi žive, u Turskoj, Iranu, Iraku i Siriji. Sirijske snage su se ovog leta povukle iz nekoliko kurdskih gradova u pograničnoj oblasti sa Turskom i prepustile ih lokalnim Kurdima, a napadi Radničke partije Kurdistana u jugoistočnoj Turskoj su se intenzivirali poslednjih meseci. Čini se da su mukotrpni pozitivni pomaci koje je u odnosima sa Kurdima u Turskoj poslednjih godina učinila Erdoganova vlada otišli u nepovrat kao kolateralna šteta događanja oko Sirije, dodajući još jedan sastojak u već eksplozivnu smešu koja ključa na Bliskom istoku.

Za sada je očigledno da Asadovi protivnici čekaju da vide da li će pobunjenici moći sami da sruše vlast u Damasku. Nijedna arapska država nije glasno podržala apel Katara za direktnu arapsku vojnu intervenciju, NATO ne odgovara na pozive pobunjenika da uvede zonu zabranjenog leta nad Sirijom, mada je generalni sekretar alijanse Anders Fog Rasmusen izjavio da taj vojni savez ima plan da, ako bude bilo potrebno, odbrani Tursku od napada.

Osvajanje teritorije na severu zemlje i pad Alepa, najvećeg sirijskog grada koji se nalazi blizu granice sa Turskom, uz manju ili veću pomoć turske vojske, mogli bi da donesu odlučujuću prednost ustanicima. No, ako se to uskoro ne desi, pitanje je koliko su još na konačni uspeh pobunjenika spremni da čekaju njihovi inostrani saveznici. Pogibija civila od granate koju je ispalila sirijska vojska dala je razlog Turskoj da odgovori, ali malo verovatno zvuče izjave turske strane da je Sirija i u sledećim danima nastavila da gađa njenu teritoriju. Asadova vlast je u teškoj situaciji i sigurno ne bi sama provocirala stranu intervenciju. Mnogo se verovatnijom čini pretpostavka da sirijski pobunjenici i njihovi strani saveznici uvode borbu protiv Asada u odlučujuću fazu, posle Ramazana, u jesen, kako je to bilo i prošle godine u Libiji.

SPREMNI ZA NAPAD: Turska vojna baza na granici sa Sirijomfoto: reuters