Specijalno za „Vreme“
Februar se opet bliži kraju a kiparski Grci i Turci primiču se još jednom roku koji im postavlja UN da nađu rešenje za zajednički život na podeljenom ostrvu. Za razliku od prethodne „istorijske šanse“, turska strana sa Ankarom na čelu ovoga puta pristaje, dok Grčka ima rezervi koje je u utorak u Nikoziji pokušao da rasprši bivši šef diplomatije, novi predsednik vladajućeg PASOK-a i kandidat za premijera Grčke Jorgos Papandreu.
Prošle godine u februaru, podeljeno ostrvo posetio je generalni sekretar UN-a Kofi Anan u poslednjem pokušaju da obezbedi saglasnost za svoj plan o ujedinjenju u labavu državnu zajednicu dva ravnopravna entiteta: sadašnje Republike Kipar (grčke) i nepriznate Republike Severni Kipar (turske). Dve strane su u proleće 2003. imale šansu da jednim potpisom overe pristupanje EU-u, na čemu je Atina dugo radila. Međutim, turska strana sa Raufom Denktašem na čelu je odbila plan, dok ga Grčka predvođena novim predsednikom Tasosom Papadopulosom, rečnikom diplomatskih analitičara – „nije prihvatila“.
SA ILI BEZ EVROPSKE UNIJE: Plan na 450 strana je za prve bio samo „trik“, a za druge je uključivao „bolne ustupke“. Iako je bilo jasno da nije moguće postići dogovor bez daljih pregovora, i još ga overiti na referendumu, Anan je produžio rok za deset dana, ali uzalud. Pitanje je ostalo otvoreno i kada je 16. aprila u Atini deset zemalja, uključujući i Kipar, potpisalo pristupnicu Evropskoj uniji. Evropski lideri su se tada načelno saglasili da će u evropsku zajednicu praktično ući samo grčki deo, u slučaju da rešenja o ujedinjenju ne bude do 1. maja ove, 2004. godine, kada počinje punopravno članstvo u EU-u. U praksi, to je velika glavobolja koja se tumači i kao priznavanje podele ostrva, ili kao okupacija dela teritorije EU-a od strane zemlje koja je kandidat za prijem – Turske. U širem međunarodnom kontekstu, nerešavanje jednog od najstarijih regionalnih problema svakako ne doprinosi situaciji na Bliskom istoku.
U obnovljenim konsultacijama pod okriljem UN-a u Njujorku, dve strane su prošle nedelje uspele, uz velike pritiske i na kraju ultimatum, da se dogovore o proceduri pregovora. Tvrdi rokovi predviđaju nastavljanje pregovora u četvrtak 19. februara i njihov završetak do 22. marta. Ukoliko ostanu pitanja nerešena, u pregovore se uključuju i Grčka i Turska, dve od tri sile garanata starih sporazuma (treća je Velika Britanija kao nekadašnja kolonijalna sila). Ako i posle nedelju dana ne bude rešenja, dve strane su nevoljno pristale da u sporu arbitrira Anan. Na insistiranje grčke strane, da u proceduru bude uključena i EU, Anan je saopštio da su njene usluge dobrodošle, ali je nije eksplicitno pozvao. Atina i Nikozija smatraju da je uključenje Evropske unije, odnosno evropske Komisije, nužno da bi se obezbedilo funkcionisanje nove države u okviru EU „acquis communautaire“. Ankara se protivi uključivanju EU-a u proceduru iako će i sama, još koliko u decembru ove godine biti „ocenjivana“ u Briselu, jer je njena podrška rešenju problema jedan od kriterijuma za brzinu približavanja EU-u.
ŠTA MISLI „NAROD„: Komplikovani odnosi unutar četvorougla Grčka–Turska i dve ostrvske zajednice unekoliko su se promenili tokom poslednjih meseci: Ankara je gotovo otvoreno zapretila inače „tvrdom“ Denktašu da ovoga puta sarađuje; međutim, stvari nisu sasvim jasne između Atine i Nikozije iako one odlučno tvrde da se o svemu konsultuju i da imaju bliske kontakte. Zatvaranje kiparskog pitanja, kao jednog od najvažnijih na „nacionalnoj agendi“, zvaničan je razlog koji je premijer Kostas Simitis naveo za raspisivanje prevremenih opštih izbora 7. marta. Kampanja je u punom jeku, a tako i konsultacije, a svaka negativna konotacija je poslednje što vladi PASOK-a treba u ovom trenutku.
Sam kiparski predsednik Papadopulos je u drugačijem položaju. Izabran pre godinu dana između ostalog i zato što, u jeku tadašnjih pritisaka da se problem reši, u najmanju ruku nije pokazivao nikakvu žurbu, i dalje ostaje na istoj liniji. „Hteo bih da kažem kiparskom narodu da ništa još nije gotovo“ i da „još nije jasno da li je Turska zaista promenila politiku“, rekao je po povratku iz Njujorka.
Isti taj „kiparski narod“, u liku antologijskog taksiste u Nikoziji, smatra da su Papadopulosa „pritisli“, pa je morao da pristane na pregovore. Ako bude sporazuma, smatra, „prodali su nas“. Ko? Amerikanci, i ostali, dodaje neodređeno. „Mi sad ulazimo u EU, šta im sad to treba?“ Usput spominje i svoju kuću na severnom, okupiranom delu, i kaže: „Ako bude sklopljen sporazum, ti ćeš moći da ideš i radiš tamo (na severnom delu), ali ja neću. Šta će mi to?.“ Zvuči frustrirano, kao i mnogi koji bi radije da se stare rane ne otvaraju, nego da crta ostane tamo gde jeste, pa makar bila i „zelena“ Ujedinjenih nacija, ili neke druge – evropske – boje.
IPAK NEKI REZULTATI: Ali, momentum pokrenut prošle godine nije ostao bez rezultata. Opozicija je u nepriznatoj turskoj državici dobila glas, i izabrala premijera, iako s tesnom razlikom. U nekoj vrsti „baršunaste navale“ na „zelenu liniju“ podele, na granici, počeo je slobodan prolaz građana s jedne na drugu stranu, iako i dalje pod budnim okom „plavih šlemova“. Na prelazu u podeljenoj Nikoziji s desne strane su turske zidine, oronule kuće slupanih prozora i bašte sa neobranim grejpfrutom, a sa leve hotel Ledra Palas, sedište međunarodne policije.
Na toj tački koje možda uskoro više neće biti, Papandreu se prošlog utorka sastao sa predstavnicima nevladinih organizacija kiparskih Turaka, u organizaciji civilnog sektora grčke strane, i uz obezbeđenje UN-a koje je u jednom trenutku moralo da zatvori kapiju hotela, jer u maloj sali nije bilo mesta za sve zainteresovane, koliko novinare toliko aktiviste. U formi dijaloga sa publikom, pod reflektorima i pred kamerama, na grčkom, turskom i engleskom, rekao je ono zbog čega je došao: „Rampa je postala simbol nade“, „civilno društvo je otvorilo put“ i „ujedinjeni evropski Kipar može da postane stvarnost, na osnovama koje ste vi postavili.“ Zauzvrat je dobio cveće kao najzaslužniji „arhitekta“ popuštanja, i uveravanja da će se detant nastaviti. Manifestacija „Jorgos Papandreu sluša glas kiparskih Turaka“ bila je uspešna, ali ono što za sada ostaje velika nepoznanica jeste glas kiparskih Grka na referendumu u aprilu.
