Putovanja, šoping – provod

(Specijalno za „Vreme“ iz Rejkjavika)

Island? Hmm. Verovatno odmah pomislite na pevačicu Bjork. I na šta još? Takva je sudbina malih zemalja na periferiji Evrope. Ako ne zarate, ili ne osvoje titulu svetskog prvaka u fudbalu, ili ne organizuju neki važan samit, nema ih na naslovnim stranama. Ali, ovog meseca Island se našao u središtu pažnje zbog spektakularne vulkanske erupcije. Vulkan Grimsvotn danima je slao dimne signale, a stubovi pepela dizali su se čak 12.000 metara uvis, tako da su prekookeanski letovi bili otkazani ili skrenuti s vazdušne putanje. Ali, ako zaboravimo na Grimsvotn i Bjork, niko vam neće zameriti što mislite da je Island dosadna zemlja u kojoj se malo šta događa.

To je, međutim, daleko od istine. Islandski biznismeni odnedavno ulažu milione u inostranstvu, uključujući i Srbiju, a zemlju u poslednje vreme potresaju silni skandali, baš kao i u drugim delovima Evrope. Uzmimo, na primer, Kabul. Islanđani su se nedavno šokirali kad su saznali za skandal u koji su umešani njihovi vojnici kada su se našli na meti talibanskog samoubilačkog napada u Avganistanu. Island nema sopstvenu vojsku, ali je ovoj zemlji, kao članici NATO-a, veoma stalo da se istakne. Zato je Island usavršio svoje vojnike za mirovne operacije. Sedamnaest islandskih vojnika koji su nedavno radili na obezbeđenju aerodroma u Prištini premešteni su na isti zadatak u Kabul.

NEISKUSNI VOJNICI: Ispostavilo se da se pukovnik Hali Sigurdson 23. oktobra nije nalazio na radnom mestu u kontrolnom tornju. On se više od sat vremena cenjkao oko jednog tepiha na bazaru u Kabulu, u Ulici pilića, gde stranci često kupuju nakit, antikvitete i rukotvorine. Stranci, a posebno vojnici, upozoreni su da se drže podalje od te čaršije. Na tom mestu poginule su jedna Amerikanka i devojka iz Avganistana.

Pre nešto više od dve nedelje trojica lakše ranjenih islandskih vojnika vratili su se kući, a dvojica su nosili majice na kojima je sa prednje strane pisalo: „U Ulici pilića – poseru ti se na glavu“, a sa zadnje nacrtana lobanja i reči: „Preživeo Avganistan“. Jedan islandski novinar hteo je da se opravda: „Mi imamo tako malo iskustva sa ozbiljnim stvarima, kad ljudi ginu, i ne znamo kako da reagujemo.“

Nekoliko dana kasnije ipak je reagovao islandski ministar spoljnih poslova David Odson, koji je opozvao pukovnika Sigurdsona iz Kabula, ali tek pošto se digla buka. Buka se digla i oko pitanja kako je Sigurdson uopšte postao pukovnik kad država nema vojsku, i šta Islanđani uopšte rade u Kabulu u punoj ratnoj opremi.

Opozicija vladajuće desne koalicije uhvatila se za ova pitanja i optužila vladu da u potaji stvara vojsku bez rasprave u parlamentu.

Gudmundur Arni Stefanson, potpredsednik opozicionog Socijaldemokratskog saveza, kaže: „Island nema svoju vojsku, i zašto se mi onda pridružujemo vojnim operacijama? Ranije smo doprinosili u mirovnim operacijama na Balkanu tako što smo slali doktore, medicinsko osoblje, pravnike i novinare. Bolje da se držimo onoga što znamo da radimo, mi nismo vojnici.“

BRIGA ZA RADNA MESTA: Ministar Odson tvrdi da ljudi koji su bili u Kabulu „nisu vojnici“. Međutim, Ogmundur Jonason, šef poslaničke grupe „zelenih“, izjavio je: „Ne čudi nas što vlada pokušava da pokaže da snage u Kabulu nisu vojne snage. Nažalost, tvrdnje ministra spoljnih poslova deluju veoma neubedljivo.“ Rasprava koja se razvila oko slučaja Kabul zapravo je povezana s jednim drugim pitanjem, koje Islanđane muči već nekoliko godina. Zaglibljeni u Iraku, u Avganistanu, i sa osobljem koje se i dalje nalazi na Balkanu, građani Islanda su na svoj užas nedavno otkrili da Pentagon smatra da je održavanje baze u Keflaviku sa oko 2000 ljudi i četiri borbena aviona F-15 čisto rasipanje sredstava i da bazu treba izmestiti. Islanđani su godinama protestovali zbog američke baze, a sad se osećaju izneverenim. Ukoliko se Amerikanci isele, Island će potpuno ostati bez odbrane, a SAD su obavezne sporazumom da brane Island. Island možda i nema neprijatelja, ali dnevno ima 500 prekookeanskih letova, i posle 11. septembra 2001. ne čudi što im je stalo da znaju kako ih SAD nisu sasvim zaboravile. Ministar Odson je ove nedelje boravio u Vašingtonu, gde je pokušao da ih nagovori da odustanu od potpunog povlačenja iz Islanda.

Islanđani su, tako, prestali da se bune zbog američke baze, ali sada protestuju zbog izgradnje ogromne brane i hidrocentrale u Karahnjukaru. I ova tema deo je opšte zabrinutosti građana za budućnost. Ne treba zaboraviti da je Island do pre samo generaciju ili dve bio veoma siromašna zemlja. Vlada hoće da stvori nova radna mesta, naročito sada, jer je nekoć moćna industrija prerade ribe u ozbiljnom padu. Ironija je u tome što na Islandu ptaktično uopšte nema nezaposlenosti, i sada mu preti ozbiljan problem nedostatka radne snage, pa prljave poslove, poput građevinarstva, sada obavljaju Poljaci i građani baltičkih republika. Ogromna većina stanovništva koncentrisana je u prestonici Rejkjaviku i okolini, i mala ribarska sela praktično izumiru, pa ih sada naseljavaju Poljaci, Rusi, Tajlanđani ili ljudi iz bivše Jugoslavije koji rade u fabrikama za preradu ribe.

Ribarska industrija danas jedva da upošljava 10.000 ljudi, a očekuje se da sledeće godine neće biti najjača izvozna grana u zemlji i da će ribarstvo, koje je nekada bilo temelj razvoja Islanda, zameniti sektor usluga, bilo da je reč o bankarstvu ili o turizmu. Danas Islanđani više vole da rade na razvoju softvera nego u smrdljivim fabrikama za preradu ribe. Ali, ekonomski procvat Island prvi put duguje pre svega maloj grupi prebogatih Islanđana. Neki od njih su odnedavno rešili da se presele u London, a neke od njihovih kompanija sve češće se registruju na Gibraltaru i Kajmanskim Ostrvima.

SELIDBA KOMPANIJA: Površina Islanda je 103.000 kvadratnih kilometara, što je za oko 30 odsto više od površine Srbije, ali tamo živi samo 290.570 stanovnika. Zato i ne čudi da se kompanije sele u inostranstvo. Grupe kao Baugur, Bakavor i Aktavis već su u proteklih nekoliko godina uložile na stotine miliona evra u inostranstvu, uključujući i Srbiju. (Vidi okvir)

I dok su ostali Islanđani ponosni na uspeh svojih bogatih sugrađana, naročito na njihov proboj u inostranstvu, ima mnogo onih koji se sa nostalgijom sećaju prošlosti, kada na Islandu nije bilo bogatih i gde su svi bili manje-više jednaki. A nastavnici na Islandu danas štrajkuju već osmu nedelju, tražeći veće plate i bolje uslove. „Odrastao sam u društvu jednakosti, retko gde je vladala tolika jednakost“, kaže Arni Bergman, pisac koji sebe voli da naziva „starim levičarom“. Njemu smeta što je bogatstvo koncentrisano u rukama nekolicine bogatih i posebno to što jedna kompanija poseduje opasno velik deo islandskih medija. „Osećamo se nemoćno“, kaže.

Pre Drugog svetskog rata Island je bio jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Danas je jedna od najbogatijih. Island nije članica EU-a, ali jeste deo Evropske ekonomske oblasti u koju, uz EU, spadaju još i Norveška i Lihtenštajn.To znači da je Island usvojio 80 odsto zakona EU-a, ali da ne ne može da učestvuje u njihovom stvaranju. No, Island je u prednosti jer je ribarstvo u potpunosti pod njihovom kontrolom. Takođe, Island je, kao i Norveška, članica Šengenskog sporazuma. Predviđa se da će ove godine rast biti oko pet i po odsto, dok će prosek u EU-u biti oko dva odsto. Berza Rejkjavika jeste najmanja u zapadnoj Evropi, ali je i najdinamičnija, gde se beleži porast od 66,5 odsto ove godine.

Gospodin Bergman je verovatno u pravu kada govori o pomešanim osećanjima Islanđana, ali tamo gde bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika godišnje iznosi 30.500 dolara, i uz odličan i veoma darežljiv sistem socijalne pomoći, Islanđanima ostaje jedino da ponekad malo kukaju, ali se na pobunu neće dići. A sada, kada za male pare mogu da stignu do Londona ili Kopenhagena i drugih prestonica, Islanđani mogu da putuju, kupuju i provode se u inostranstvu kao nikada ranije. A to je upravo ono što i čine, bez obzira na malo vulkanskog pepela, tu i tamo.