Putinovo kremaljsko nasleđe

Uoči kraja drugog mandata postavlja se pitanje koje su bile pozitivne i negativne strane predsednikovanja Vladimira Putina Ruskom Federacijom. Činjenica je da je Vladimir Vladimirovič uspeo bar u tri oblasti da osnaži Rusiju: po bruto nacionalnom dohotku, uspostavljanju suvereniteta u kriznim regionima i po povratku autoriteta Rusije kao političko-ekonomske sile. Negativne posledice Putinovih reformi su: problemi u vezi sa energetskom bezbednošću i militarizacijom međunarodnih odnosa, kao i uspostavljanje autoritarne demokratije i porast antizapadnog raspoloženja u Rusiji.

STABILIZACIJA RUSIJE: Niko neće sporiti činjenicu da su tokom dva mandata Putinove vladavine stabilizovane politika i ekonomija Ruske Federacije. Prisetimo se prvih sedam godina tranzicije u Rusiji (1991–1998) kada je izvršena nekontrolisana privatizacija, zemlja dovedena do ekonomskog kolapsa, a društvo do ruba siromaštva. Država je bila politički i teritorijalno destabilizovana. Putin je uspeo da smiri talas drugog čečenskog rata (1999–2006), ostavljajući iza sebe relativno rešen problem separatizma u Čečeniji, ali, za razliku od Sjedinjenih Američkih Država, i poboljšanje odnosa Rusije sa islamskim svetom.

Putinova Rusija je sa diplomatijom aktivno prisutna na nekoliko kontinenata. U Evropi, u pregovorima o budućem statusu Kosova i pitanjima vezanim za Energetsku povelju. Na Bliskom istoku, u izraelsko-palestinskim mirovnim pregovorima, u Aziji posreduje u rešavanju problema vezanih za sporni iranski i korejski nuklearni program. Sa Južnom Amerikom Rusija stvara najveće ekonomsko tržište na svetu, takozvani BRIK. Sa Kinom u poslednjih sedam godina Rusija jača vojnopolitičku Šangajsku organizaciju za saradnju.

Rusija je prošle godine ušla u „sedmorku“ ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta, prestižući Italiju i Francusku po bruto nacionalnom dohotku. Takođe, prošle godine Rusija je ostvarila najviši rast bruto nacionalnog dohotka od 8,1 odsto. Sam Putin najveću slabost ekonomije Rusije vidi u tome što se zemlja uglavnom oporavlja od ubrzanog prihoda za prodaju sirovina, uglavnom gasa i sirove nafte, čije cene na svetskom tržištu dostižu rekordnu visinu.

Po prodaji naoružanja Rusija je u poslednje dve godine svetski lider, s time što zemlja ne zaostaje ni sa kvalitetom vlastitog naoružanja, posebno strateškog. Prema tvrdnjama ruskih vlasti, do 2015. godine u armiju će se uložiti oko 190 milijardi dolara, a većina sume predviđena je za modernizaciju oružanih snaga. Na „vojno dežurstvo“ stavljen je najsavremeniji mobilni raketni kompleks „Topolj-M“ za lansiranje balističkih nuklearnih raketa, a takođe i savremene pomorske rakete „Bulava“. Moskva je prošle godine, posle gotovo dve decenije, ponovo počela sa patroliranjem na vodi i u vazduhu, a krajem 2007. ruska flota uplovila je u Sredozemno more.

NAPETOST U SVETU: Očigledno je da Putinova Rusija jasno stavila do znanja da želi da na prostoru Evroazije odvoji interese Evropske unije od interesa Sjedinjenih Američkih Država. Moskva se snažno usprotivila širenju NATO-a na Istok i razmeštanju američkog protivraketnog štita u Jugoistočnoj Evropi. Rusija smatra da se transatlantske organizacije, poput OEBS-a, nadgledanjem izbora „mešaju u unutrašnju politiku Ruske Federacije i u politiku bivših sovjetskih republika“. Tokom vladavine Putina izvršen je pritisak i na međunarodne fondacije, nevladine organizacije i međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava. Između Velike Britanije i Rusije sve je više obaveštajnih afera, obavijenih tajnom koje podsećaju na zbivanja iz perioda hladnog rata.

Rusija je ekonomsku i političku dominaciju u Evroaziji uspela da ostvari uz pomoć monopola na naftu, a posebno na prirodni gas. „Zavrtanjem ventila“ gasovoda u proleće 2006. godine prema Zapadnoj Evropi, Putinova Rusija je ostvarila pobedu na dva fronta: povratila je dominaciju na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, posebno u zemljama gde su bile izvedene „šarene revolucije“ (Gruzija, Ukrajina, Kirgistan) i pokazala Evropskoj uniji koliko može biti „politički gruba“ ukoliko se za to ukaže potreba. Pitanje energenata i njihove kontrole otvorilo je novu stranicu u odnosima između, s jedne strane SAD i EU i sa druge strane Rusije. Sjedinjene Američke Države traže da se NATO proširi na bivše komunisitičke države i da postavi prioritet „energetske bezbednosti“. „Stara Evropa“ je podeljena po tri šava: oko energetske bezbednosti, proširenja i prioriteta NATO-a i stava o statusu Kosova.

Neujednačeni politički stavovi zemalja EU još više podstiču Amerikance na potrebu postavljanja nacionalne protivraketne odbrane u zemljama „nove Evrope“ – Češkoj i Poljskoj. Kao reakciju, Rusija je najavila takozvani asimetričan odgovor. Prema rečima predsednika Putina, taj „odgovor“ na američki protivraketni štit predviđa okretanje bojevih glava prema Evropskoj uniji. I ne samo to, tokom nedavnog susreta predsednika Rusije i Ukrajine Vladimira Putina i Viktora Juščenka u Moskvi, odjeknulo je upozorenje da bi, ukoliko Kijev uđe u NATO, Rusija mogla da usmeri rakete i na „mlađeg brata“. Iako je Rusija zabrinuta otvaranjem nove trke u naoružânju, ruski vojni vrh nagoveštava da bi u slučaju potrebe mogao da iskoristi i nuklearno oružje u cilju zaštite teritorijalne celovitosti i svojih saveznika.

Najviše kritika Putinovog predsednikovanja Ruskom Federacijim stiže na „adresu“ političke situacije u zemlji i stanja ljudskih prava. Sudeći po poslednjim izborima za Dumu u decembru prošle godine i pripremi za predsedničke izbore 2. marta, demokratija u Rusiji transformisala se u novi autoritarni model gde postoji jedan režim čiji se funkcioneri rotiraju sa jedne funkcije na drugu. Partija Jedinstvena Rusija osvojila je više od dve trećine mesta u Dumi i ostvarila kontrolu nad ustavom, a kandidat koga Putin podržava na predsedničkim izborima, Dmitrij Medvedev ima više od 70 odsto podrške, dok njegovi protivkandidati imaju samo oko 10 odsto. Za politički marketing koriste se administrativni resursi, a ionako slaba ruska opozicija je potpuno marginalizovana.

Najverovatnije je da će Vladimir Vladimirovič Putin u maju, kada mu zvanično ističe drugi predsednički mandat, postati premijer Rusije. Mnogi analitičari smatraju da će se Putin u budućnosti ponovo kandidovati za predsednika Rusije. Građani Rusije najviše nade polažu u to da će, ukoliko bude na funkciji premijera, on pokrenuti reforme i u unutrašnjosti zemlje, gde su socijalne nepravde izražene u nesrazmernoj raspodeli bruto nacionalnog dohotka između milijardera i velikog dela ruskih građana koji žive na ivici siromaštva.