Putinov put

Način nasleđivanja vlasti uvek je bio jedno od najvažnijih pitanja u svakoj državi, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. Naravno, sve ide lako ukoliko država ima izgrađene institucije koje obezbeđuju da se velika ovlašćenja i odgovornosti bez problema prenesu na naslednike. Međutim, ako takve institucije ne postoje, a država je uz to i jedan od glavnih aktera međunarodnih odnosa, nasleđivanje vlasti postaje pitanje za koje je zainteresovan ceo svet. Priče o vremenu nakon završetka drugog mandata predsednika Rusije Vladimira Putina sve su glasnije, iako je istekla tek prva godina njegovog drugog mandata. Takve priče s vremena na vreme aktuelizuje i sam Putin, a one se javljaju i u vezi s promenama vladajućih režima u bivšim sovjetskim republikama, kao i u vezi s reformama ruskog političkog sistema koje je Putin najavio posle tragedije u Beslanu u septembru prošle godine.

„PODELE“ JAVNOSTI: Cela priča je počela kada je uoči predsedničkih izbora 2004. Putin (još jednom) iznenadio rusku javnost predlogom da, ukoliko su ruski građani zadovoljni njegovom politikom, on sam predloži svog naslednika na predsedničkim izborima 2008, koji bi obezbedio kontinuitet njegove dotadašnje politike. Takva izjava povećala je podelu u ruskoj javnosti na pristalice i protivnike Putinovog režima. Nedugo posle toga predsednik je bio zasut pitanjima kako o njegovom budućem nasledniku, koga namerava da predloži tako i o eventualnoj promeni ustava, koja bi mu omogućila da se i treći put kandiduje, ili o mogućem produženju mandata sa četiri na sedam godina. Naravno, treba istaći da Putin može promeniti ustav bez problema, jer partija Ujedinjena Rusija, koju on podržava, ima dovoljnu većinu u ruskom parlamentu za takav poduhvat. Uz to, Putin ne mora da ostane na mestu predsednika. Nije isključeno da bi posle takve promene on mogao ponovo da postane premijer, naravno, sa mnogo većim ovlašćenjima od onih koje uživa sadašnji premijer Mihail Fratkov. Iako se predsednik Rusije uvek izjašnjavao protiv promene ustava, glasine su ostale i povremeno se aktuelizuju.

Prošle nedelje ta tema je ponovo pokrenuta kada je Putin, odgovarajući po ko zna koji put na pitanje novinara da li će se i po treći put kandidovati, rekao da nema nameru da menja ustav, ali da mu on ne „zabranjuje da se naknadno kandiduje“, na primer 2012. ili kasnije. Ne treba zaboraviti ni njegove česte izjave da ruski politički sistem još nije dovoljno stabilan da bi mogao da obezbedi lak transfer vlasti posle predsedničkih izbora. To je pokrenulo priče o „predsedniku na određeno vreme“, na primer na četiri godine, dok Putin ponovo ne stekne pravo da se kandiduje. Ipak, kako dati nekome gotovo apsolutnu vlast na nekoliko godina i posle očekivati da on dobrovoljno obezbedi teren za povratak nekog drugog na vlast. Naravno, sve to nailazi na kritike protivnika sadašnjeg režima, uz komentare da to nema veze sa demokratijom i moralom, da Rusija više podseća na centralnoazijske diktature nego na modernu demokratsku državu. Međutim, problem koji Rusija može u budućnosti da ima sa političkom elitom je mnogo teži.

Naime, što se popularnosti (i naravno poverenja) tiče, još nema na vidiku lidera koji bi mogao da se približi Putinu. Ako bi tako ostalo do 2008, Rusija bi mogla da uđe u još jednu ozbiljnu političku krizu i ostane praktično obezglavljena, imajući u vidu ovlašćenja i ulogu predsednika.

POZIVI I PRETNjE: Da situacija bude još gora, ukoliko Putin konačno odluči da se ne kandiduje, i budućnost Ujedinjene Rusije može se dovesti u pitanje zbog toga što je ovaj politički blok stvoren od mnogobrojnih političkih partija i gubernatora, uz podršku Kremlja. Pitanje je koliko bi se oni osećali obaveznim prema odlazećem predsedniku, a sigurno je da među njima ima mnogo kandidata koji priželjkuju Putinov položaj. Još je ozbiljnije pitanje šta bi se desilo sa regionima koji žele da se otcepe od Rusije ukoliko bi centralna vlast popustila, a Putin najbolje zna koliko mu je vremena bilo potrebno da se učvrsti na položaju. Dakle, nešto mora da se menja, a vremena je sve manje. Najveći problem je u tome što Putin uporno ponavlja da nema nameru da menja ustav. Međutim, šta ukoliko ne nađe adekvatnog naslednika, a većina stanovnika Rusije želi da ga ponovo vidi na mestu predsednika? Takva „ponuda“ teško se može odbiti, a interesi države su ipak na prvom mestu i iznad svega, pa i predsednika. Na kraju krajeva, promenu ustava ne mora da predloži on, važno je da ona prođe u parlamentu. Tako bar razmišljaju oni koji su za produžetak sadašnjeg stanja.

Otuda i pozivi političkoj eliti da se okupi oko Putina, ne bi li se sprečio navodni raspad zemlje. Sve je začinjeno i upozorenjima o eventualnom nasledniku, koji bi mogao doći iz redova nacionalista, mogućem puču ili revoluciji sa krvavim ishodom. Najbolje i najispravnije rešenje se, po njima, nameće samo po sebi.

Promene političkog sistema koje je Putin najavio posle tragedije u Beslanu a koje se tiču jačanja vertikale vlasti već su počele da se sprovode. Funkcija predsednika dodatno je ojačana odlukom da se gubernatori biraju u regionalnim parlamentima na predlog predsednika. Prošle nedelje usvojen je i zakon o izboru poslanika za Donji dom državne Dume, po kome će kandidate moći da daju smo one političke partije koje deluju na teritoriji čitave Rusije. Znači, nema više nezavisnih kandidatura i znatno se ograničava mogućnost da regionalni bogataš postane i poslanik, uz sve privilegije i mogućnosti koje idu uz to. Ako se tome doda i to da će parlamentarne stranke od 2006. dobijati deset puta više novca iz državne kase nego do sada, logično je zaključiti da će i njihova uloga biti mnogo veća. Pitanje je da li je to dovoljno da njihovi članovi, poput lokalnih gubernatora, postanu imuni na milione dolara koje može ponuditi oligarhija. Ipak, kako je put do stabilnih partija i stabilnog sistema veoma dug, biće potrebno još mnogo vremena da jake političke partije daju snažne lidere koji bi mogli da budu pravi kandidati za predsednika Rusije. Do tada analitičari predviđaju da će i sledeći predsednik Rusije (ukoliko to ne bude opet Putin) najverovatnije doći „iz senke“ iz koje je došao i sam Putin. Naravno, uz potvrdu na izborima.

PAD POPULARNOSTI: Izbori 2008. mogu biti važni i zbog još jedne stvari. Posle „demokratskih revolucija“ u Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu, čini se da se obruč oko Rusije sve više steže. Sledeće stanice na putu „širenja slobode“ američkog predsednika Džordža Buša jesu preostale bivše sovjetske republike.

Upravo to daje povod stranim analitičarima, poput Andersa Aslunda iz Karnegi instituta, da predviđaju čak i skori Putinov pad. Posle četiri godine koje su bile obeležene rastom njegovog rejtinga, Vladimir Putin se poslednjih meseci prvi put suočava sa padom poverenja kod građana Rusije. U periodu koji je obeležen usporavanjem ekonomskih reformi, suđenjem Mihailu Hodorkovskom i protestima zbog ukidanja povlastica penzionerima, njegova popularnost prvi put se dovodi u pitanje. Na spoljnopolitičkom planu, gubitak uticaja na zemlje u okruženju može uvesti ruske nacionaliste u sukob sa predsednikom. Zbog suđenja Hodorkovskom i nacionalizacije njegove imovine, predsednik je često u situaciji da objašnjava kako nema nameru da revidira privatizaciju. I najnovije izmene zakona o porezima, koje tačno definišu obaveze i prava poreznika, nisu dovoljne da umire milijardere koji strahuju za sudbinu svoje imovine.

Posle nagomilavanja problema i pada popularnosti, pojačavaju se i zahtevi da se politička elita okupi oko predsednika. Da li je moguće zaigrati na kartu nacionalne bezbednosti i tako obezbediti ponovni izbor, ili jednostavno produžetak mandata sadašnjem predsedniku? Da li je to način da se spreči eventualni „nacionalistički prevrat“, ili možda i „širenje slobode“, ili čak i krvava revolucija i raspad zemlje, pokazaće vreme. U svakom slučaju, na ruskoj političkoj sceni još dugo će figurirati kombinacija autoritarizma i demokratije. A ako odluka bude bila u Putinovim rukama, možda treba očekivati još neka iznenađenja, koja je ruski predsednik do sada znao da priredi.