Priznajem, gledao sam dokumentarac o Vladi Divljanu, ali ovaj naslov nije samo omaž njemu, čija jedna pesma sa kraja karijere i životnog puta nosi isti naziv. To je i pokušaj objašnjenja kako Srbi vide dolazeću promenu u Hrvatskoj.
Ako izuzmemo režimske tabloide koji su, još dok su rezultati bili nezvanični, počeli kampanju protiv Milanovića, Srbima je nekako draga njegova pobeda nad Kolindom Grabar Kitarović. Kolinda Grabar Kitarović je mandat počela inauguracijom na kojoj je Vučić aplaudirao iz prvih redova, a završila kampanjom koja je obilovala gafovima. Na tom talasu, Milanović se vratio iz političke penzije u koju je otišao nakon što je izgubio parlamentarne izbore. Čovek koji je dotakao dno popularnosti, sada se ušetao na Pantovčak.
Ovaj fenomen, potpuno stran našim biračima, deluje kao povratak otpisanog. Inače, Zorana Milanovića poznajem lično. Jednom smo večerali zajedno, bio je opušten, ponosan na pretke na Sutjesci, što nam je zajedničko. Upravo na tom nasleđu antifašizma sam počeo čitati tog čoveka. Nije se toga stideo, a nije lako u Hrvatskoj to isticati. Pogotovo kad se holding-kvazi-patriote domognu svih društvenih, medijskih i finansijskih tokova. Nije lako kada ti ljudi i dalje žive u pričama o Generalu, dok cela Arena aplaudira Dijani Budisavljević. Nije lako bilo ni otići u Srb, da se obeleži pravi početak ustanka u Hrvatskoj. No, uspeo je nekako. A to nekako nije uvek bilo ni dobro, a ni lako za Srbe.
Znao je Milanović da zaigra po žici odbojnosti prema Srbima i Srbiji, znao je da bude neumeren i neukusan. Znao je, u nervozi migrantske krize i mini carinskog rata sa Srbijom, da bude neoprezan u izjavama pa da se onda povlači. No, platio je cenu i za to gubitkom izbora i odlaskom u Kanosu svoje privremene penzije. Neke lekcije je naučio, zato se i vratio i doneo kohabitaciju za koju Plenković, Vučićev vršnjak i kolega iz Evropske narodne partije, poručuje da će biti tvrda. Da li i dovoljno tvrda da ostane čvrsta kada sa Pantovčaka krene socijaldemokratska bura, to ćemo saznati na parlamentarnim izborima koji će se održati već ove godine. Bilo kako bilo, nakon predsedničkih izbora u Hrvatskoj ništa više nije isto.
Ništa neće biti isto ni kod nas „ostalih“, što tek sklapamo pravi patent za politički ispraćaj svojih autokrata. Ne mislim da sve što se desi u Hrvatskoj mora po automatizmu da se desi u Srbiji, ali je činjenica da zbog jezika, istorije, geografije, ekonomije i kulture ex-yu republike, danas države, funkcionišu po sistemu spojenih sudova. Ova činjenica i predviđanja koja iz nje slede ne dopadaju se Aleksandru Vučiću, koji je politički nadživeo mnoge svoje drugove i saradnike u okolnim zemljama. Gruevski je pobegao u Budimpeštu, Tači i Haradinaj su prošlost, Rama je na odlasku, dok se jedino nekako drži stari meštar Đukanović.
Izborom Milanovića, trend odbacivanja stabilokratije na Balkanu je nastavljen. Da bi se završio i postao nepovratan, neophodne su promene i u Evropi i u Srbiji. Evropa mora da prekine sa politikom zatvaranja vrata za proširenje i ponudi nama koji živimo u zarobljenim državama jasnu perspektivu slobode u okviru Unije. A mi treba da okončamo taj nehumani eksperiment, po kome je važno imati mirna balkanska plemena u zamenu za nedostatak slobode, pravde, dostojanstva, života, budućnosti… Da bi proces promena bio civilizovan, neophodni su slobodni mediji i institucionalni okvir zaštite ljudi od političkog progona i egzistencijalnog ucenjivanja, što je omiljeni sport Vučićevog režima. I zato je bojkot zapravo boj za taj okvir u kome promene neće biti traumatične po društvo, iscrpljeno ratom između dve glasne manjine u Srbije. Sa jedne strane su građanski ziloti koji negiraju sve što jesmo, uključujući naš identitet i naša ljudska prava, a sa druge profesionalne patriote, koje bi ta prava i identitet da postave iznad prava i identiteta svih drugih koji žive sa nama ili pored nas.
Ostaje da se vidi kakva će biti politika i odnos Zorana Milanovića prema Srbiji. Na Pantovčaku sada stoluje čovek koji zna šta je Azra i koji je verovatno visio u Kavkazu i Zvečki. Milanović je proizvod zajedničke urbane kulture čiji su koreni svuda po regionu. On nije pokušavao da bude ono što nije, nije ljubio Tompsona i cupkao uz cajke. Nije pokušavao kao Tomislav Nikolić da odjednom voli Deep Purple, ili Vučić The Residents ili Killerse. Bio je ono što jeste i zato je i pobedio. Iz ovakvih primera treba učiti i spremati se za novo poglavlje odnosa u regionu, koje će biti lišeno lažnih emocija i velikih gestova, a zasnovano na rešenjima konkretnih problema svih ljudi. To vreme dolazi. To zna Plenković, zna to i Vučić.
Autor je zamenik predsednika Stranke slobode i pravde (SSP)
