Puč kao sudbina

Kada je 28. avgusta, na konferenciji ambasador Francuske u svom ishitrenom maniru izjavio: “Ovo je prava epidemija vojnih pučeva”, Emanuel Makron nije ni slutio da će se već dva dana kasnije, 30. avgusta, toj “zaraženoj” kohorti pridružiti i Gabon, jedno od primordijalnih francuskih uporišta na afričkom kontinentu. Od sedam vojnih pučeva u poslednje tri godine (vidi okvir), šest se dogodilo u frankofonskim zemljama Zapadne Afrike (prevashodno Sahela), redom bivših francuskih kolonija.

Koji su razlozi ovih gibanja, a nadasve koji su razlozi rastućeg resantimana prema Francuskoj, posebno u zemljama Sahela? Da bismo razumeli osobenosti svake od situacija, a samim tim i trenutnu, više nego delikatnu, ambivalentnu, nezgodnu, nezavidnu, arogantnu, licemernu i paternalističku poziciju Francuske u odnosu na svoje bivše kolonije – drugim rečima, na svoju sferu uticaja – moramo se vratiti u prošlost.

Na početku beše reč. “Fransafrik” (fr. Françafrique), kovanica koju je 1963. sročio Ufuet Buanji, prvi predsednik nezavisne Obale Slonovače, a kojom je, objedinivši u jednoj reči Francusku i Afriku, želeo da istakne neraskidivu povezanost novonezavisnih afričkih država sa Francuskom. Njegov entuzijazam delio je Leopold Sedar Sengor, prvi predsednik nezavisnog Senegala. Njihova idealizacija Francuske donekle se može objasniti i činjenicom da su obojica bili ministri u ranijim francuskim “kolonijalnim” vladama.

Siroti Ufuet nije ni slutio da će se njegova kovanica potpuno izvitoperiti i postati sinonim za sistemsku korupciju, pranje novca, zakulisne radnje, političko-finansijske afere, odnosno visokodržavni kriminal. Iako je s tom praksom prekinuto odavno, još s kraja devedesetih, svako francusko interesovanje za mešanje u afrička zbivanja i danas neizbežno sa sobom nosi zlehudi prizvuk Fransafrike.

Spoznavši neumitan marš ka nezavisnosti svih pa i francuskih kolonija, dalekovidi Šarl de Gol im je novim Ustavom iz 1958. uz nezavisnost, koja će uslediti 1960, ponudio i tesne veze s Francuskom, kroz ugovore o kooperaciji i razvoju (stvorivši i prigodnu valutu, CFA franak), a potom i kroz ugovore iz domena odbrane, odnosno o francuskoj vojnoj pomoći u slučaju spoljne agresije, a koji će pre svega biti upereni protiv unutrašnjih oponenata “prijateljskih” režima. Kad već govorimo o pučevima na afričkom kontinentu, Francuska će ih izazivati, tolerisati ili se žestoko protiv njih boriti, u zavisnosti od toga ko ih i protiv koga izvodi, a sve u cilju zaštite svojih strateških interesa.

Primarni strateški De Golov interes bio je obezbeđenje energetske nezavisnosti Francuske, posebno nakon gubitka Alžira i njegovih saharskih naftnih i gasnih polja. Konačno, poznajući njegovo gotovo nepogrešivo čitanje istorijskih tokova i trendova, shvatamo da, kada je Afrika u pitanju, za De Gola nezavisnost ne mora nužno da koincidira sa slobodom. Nezavisnost da, ali strogo kontrolisana nezavisnost. Kontrola koja znači i stabilnost, posebno ako je zasnovana na nafti, rudnom bogatstvu i drugim prirodnim resursima, te visokom stepenu uviđavnosti lokalnih vlasti za francuske interese.

Ovo su tek grube konture najšireg istorijskog konteksta. A gde smo danas i kako smo tu došli? Promenimo perspektivu i pođimo redom, više geografskim, koji samo dodatno potcrtava osobenosti svake pojedinačne situacije.

GVINEJA

Jedini koji je rekao “ne” De Golovoj ponudi i nezavisnost proglasio odmah 1958, bio je Ahmed Seku Ture, predsednik Gvineje. To je njegova zemlja skupo platila – preplavivši je falsifikovanim novcem, Francuska je gotovo uspela u pokušaju da potpuno uruši ekonomiju već siromašne Gvineje. Seku Tureovo nesvrstavanje, ali i priklanjanje sovjetskom ideološkom i drugom uticaju, učinili su da Gvineja od samog početka predstavlja poseban slučaj u čitavoj zapadnoj Africi. Često prepušteni sami sebi, Gvinejci su s vremenom naučili da sami nekako rešavaju svoje probleme, posebno zahvaljujući snažnoj sindikalnoj međupovezanosti različitih struktura društva – tekovini komunističkih vremena.

Postepenim povratkom višestranačja, a posle godina progona, na vlast je došao Alfa Konde, svojevrstni “superstar” Socijalističke internacionale. Na nesreću, ni njega nije zaobišlo “prokletstvo” trećeg mandata. Ne želeći da se odrekne vlasti, izveo je svojevrstan institucionalni državni udar izmenom ustavnog ograničenja broja predsedničkih mandata, što je bilo direktan povod za vojni puč. Osim što je Gvineju uspeo i da zavadi sa susedima, vlast Alfe Kondea izvitoperila se u ono protiv čega se celog svog života borio – u autokratiju, diktaturu i krvavu represiju.

Nažalost, i pukovniku Mamadiju Dumbuji, koji ga je svrgao, bivšem kaplaru Legije stranaca, izgleda takođe prija vlast, a Gvinejci sve više postaju svesni da su nakon prvobitnog slavlja jednog diktatora samo zamenili drugim. Dijalektika Kurte i Murte, konja i magarca, mosta i ćuprije itd.

Francuska je krajnje mlako reagovala na puč u Gvineji, a ono što Dumbuju čini prijemčivim Makronu jeste njihov zajednički animozitet prema Rusiji. Francuzi su samo požurili da obnove i intenziviraju saradnju s Gvinejom, naročito na polju naoružanja i vojne opreme.

SAHEL (MALI, BURKINA FASO, NIGER, ČAD)



Osim šireg geografskog regiona, ove države dele i neke zajedničke crte, naročito u današnjem političkom kontekstu.

Podsetimo, početkom 2013. godine, pod pretnjom nadiruće kolone džihadista sa severa zemlje, Republika Mali je pozvala Francusku u pomoć. Francuska vojna intervencija, misija Serval, spasiće Mali od potpunog rasapa države, a Fransoa Oland i francuski vojnici biće dočekani kao oslobodioci. Isto će učiniti i Niger i Burkina Faso. Posle nesumnjivih vojnih uspeha, misija Serval je prerasla u daleko dugotrajniju misiju Barkan – borba protiv islamističkog terorizma na prostoru Sahela, a francuski vojnici su raspoređeni u ovim zemljama s najvažnijom vazduhoplovnom bazom u Čadu.

Međutim, nakon sukcesivnih vojnih pučeva, prvo u Maliju, pa u Burkini Faso, francuskom prisustvu naglo je otkazano gostoprimstvo, ambasadori su proterani, a trupe primorane da se preraspodele po preostalim savezničkim državama regiona. Vojna hunta u Maliju je zapretila (a možda već i prešla s reči na dela) da će poništiti već pomenute ugovore o kooperaciji i vojnoj saradnji još iz De Golovih vremena. A konačno poniženje za Francuze biće i otvoren poziv plaćeničkoj vojsci “Vagner” da ih na terenu odmeni… Svakako ne u borbi protiv džihadista, već u ulozi pretorijanske garde novouspostavljenog režima.

Rok-Mark Kristijan Kabore postao je predsednik Burkine Faso jeseni 2015, nakon bezmalo tri decenije odsustva svake demokratije. Nade koje su polagane u njega i duh promena koji se osetio diljem zemlje bili su toliki da su njegov dolazak na vlast nazvali nultom godinom demokratije u Burkini Faso. No, sve je ugasio vojni puč, koji je označio kraj francuskog vojnog prisustva i okretanje zemlje od Zapada prema Rusiji. (Prisustvo “Vagnera” nije potvrđeno na tlu Burkine Faso). Osim što su najavili jačanje uzajamne saradnje, momci iz Malija i Burkine Faso ostvarili su i zapažen nastup na međunarodnoj sceni prilikom nedavnog samita Rusija–Afrika u Sankt Peterburgu.



NIGER

U čitavom ovom galimatijasu, Niger se razlikuje po još nekoliko ne beznačajnih detalja.

Sam puč jeste bio iznenađenje – niko ga nije slutio, niti ga je uzrokovala neka otvorena politička kriza. Cinik će reći da su vojni udari u Nigeru statistička zakonomernost, jer na unutrašnjem planu nikada nije jasno ostvareno razdvajanje države od vojske što čini da režim u Nigeru nalikuje hibridnim sistemima, kao na primer u Alžiru. Vojni udari u Nigeru su svojevrstan mehanizam političke samoregulacije, balansni ventil unutrašnje politike.

Međutim, osim što je svrgnuti predsednik Bazum bio demokratski izabran, ovog puta se prva i veoma oštro oglasila Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike (fr. CEDEAO), koja je vojnoj hunti u Nigeru uputila ultimatum zapretivši da će intervenisati i silom radi ponovnog uspostavljanja ustavnog poretka. Kako su se sve dosadašnje reakcije na pučeve svodile na snažnu osudu uz prigodnu gestikulaciju, CEDEAO ovakvim istupom pokušava pre svega da povrati sopstveni poljuljani kredibilitet. S početne ratoborne retorike prešlo se na iznalaženje diplomatskog rešenja, jer je sve manje argumenata u prilog vojnoj intervenciji CEDEAO – intervenciji kojoj se otvoreno protivi i Alžir, nezaobilazan igrač ne samo u regionu već i na čitavom kontinentu.



Za razliku od svojih evropskih partnera koji su ostali znatno pribraniji u osudama, Francuska se opet “istrčala” nastavljajući da podržava ideju vojne intervencije CEDEAO. Bazum je bio jedan od poslednjih saveznika Francuske u Sahelu, a vojna baza sa oko 1500 vojnika nalazi se na puškomet od predsedničke palate gde je ovaj u kućnom pritvoru. Vojna hunta zatražila je da francuski ambasador i pripadnici misije Barkan napuste zemlju, što je Francuska odlučno odbila, ne priznajući huntu za legitimnu vlast u Nigeru.

S druge strane, osim francuske, u Nigeru se nalazi i američka vojna baza (u gradu Agadezu) sa oko 1000 vojnika, takođe angažovanih u antidžihadističkim operacijama. Međutim, američko prisustvo je daleko diskretnije, a mlađanog Makrona u Nigeru je izgleda nadmudrio i Džo Bajden. Naime, ne nazivajući eksplicitno novi režim vojnom huntom – jer bi to u SAD proizvelo pravne i druge posledice – Bajden je imenovao Katlin Ficgibon za novu ambasadorku SAD u Nigeru, samo dva dana nakon što se vođa hunte Tijani samoproglasio predsednikom tranzicije, poslavši tako svima poruku “samo vas posmatram”.

Kada je Sahel u pitanju, Francuska se našla u raskoraku, i to na više ravni.

S jedne strane, zvanično pozvana da vojno interveniše, a potom i vojno ostane na prostoru Sahela, francusko prisustvo svelo se isključivo na vojsku. Operacija Barkan se razvukla preko svake mere, a odsustvo političke ali i ekonomske podrške, kako u pružanju jasnog političkog okvira vojnoj misiji čiji globalni rezultati ostaju ipak skromni, tako i u pomoći posustalim režimima u izgradnji iole održivih institucija države, uništene siromaštvom, korupcijom i džihadističkim pohodima, samo su produbili jaz između očekivanja i postignuća.

Ostavši privržena starim saveznicima, s jedne strane širom zatvorenih očiju na njihova nepočinstva u sopstvenim državama ili, s druge, insistirajući na preduslovima zapadnih demokratskih vrednosti i normi, Francuska je previdela šire društvene tokove u ovim zemljama – istovremeno i veliki porast mladog stanovništva (frustriranog egzistencijalnom besperspektivnošću) i duboku islamizaciju već tradicionalno konzervativnih društava. Francuska se tako dvostruko odvojila od sahelskih država, izgubivši saveznike u vojnim pučevima i izgubivši kontakt sa mladom populacijom, od koje su se pomenuti saveznici već odavno otuđili. Francusku afričku politiku izgleda da je pregazilo vreme, a nadasve svi ovi recentni, New Generation vojni udari.

Možda fotografija zatočenog predsednika Bazuma s predsednikom Čada, u pokušaju medijacije, na brutalno ironičan način ilustruje svu dvoličnost francuske pozicije u Sahelu: pored svrgnutog demokratski izabranog Bazuma na stilskom trosedu sedi pučista iz Čada, sin poginulog diktatora koji se oglušio o ustav sopstvene zemlje, a kome se, svojom posetom, Makron i zvanično poklonio na mestu glavnog moćnika Čada.

U odsustvu jednoznačnog stava, kada jedan puč nailazi na najoštriju osudu, a neki drugi se dočekuje dobrodošlicom i stanovništvu tih zemalja postaje teško da čitaju i poziciju i naume Francuske. Naime, ona je tako samu sebe dovela u svojevrsnu pat poziciju, osudivši se na nemogućnost bilo kakve intervencije. Jer šta god da Francuska preduzme ili ne preduzme, biće pogrešno protumačeno, a u tu brešu Kina i posebno Rusija jedva čekaju da se uvuku svojim nimalo suptilnim metodama.

Za svrgnutim diktatorima niko u Zapa­dnoj Africi neće preterano žaliti, ali povlačenje francuske vojske sa tih prostora samo je pogoršalo opštu bezbednosnu situaciju. S porastom islamističko-terorističkih napada i masakra nad ubogom populacijom (posebno u regiji “triju granica”, na tromeđi Malija, Burkine i Nigera), Sahel je još prošle godine izbio na prvo mesto po broju počinjenih terorističkih napada, ispred Srednjeg istoka (potez Sirija–Irak). Ne zaboravimo da je u nastavku svoje konstatacije o epidemiji vojnih pučeva, Makron sasvim lucidno podsetio da bez francuske vojne intervencije (operacije Serval i Barkan) “danas više ne bismo govorili o Maliju, Nigeru ili Burkini Faso u njihovim aktuelnim granicama”.

GABON

Za razliku od sahelskih vojnih udara, puč u Gabonu daleko je više dvorski prevrat. Puč je stavio tačku na 56 godina dugu vladavinu dinastije Bongo, koju je začeo Omar, otac upravo svrgnutog Alija Bongoa Ondimbe.

Još od prvih izbora posle smrti svog oca 2009. na kojima je trebalo da bude plebiscitarno ustoličen za naslednika dinastije, Alija Bongoa prate priče o teškim krađama i nameštanjima izbornih rezultata. Posle izbora 2016. – na kojima mu je protivkandidat bio bivši zet, bivši muž njegove starije sestre Paskalin Bongo, ujedno i bivše ministarke inostranih poslova Gabona s kojom je Ali u otvorenom sukobu – protesti i nemiri zbog izborne krađe okončali su se žestokom represijom koja je rezultirala stotinama civilnih žrtava.

Posle teškog moždanog udara koji je doživeo 2018. i neuspelog vojnog puča početkom 2019, ovaj vojni udar okončao je jednu od najdužih dinastičkih diktatura moderne Afrike, sprečivši tako uobičajene “igre prestola” u krugu porodice u cilju ustoličenja Alijevog sina Nuredina na mestu novog predsednika Gabona.

Ipak, ono najvažnije u vezi s Gabonom je to što on predstavlja istinsku karikaturu koncepta Fransafrike. Francuska je alžirsku naftu zamenila gabonskom, a uz pomoć kompanije Elf (danas Total enerži), vladajuća porodica Bongo enormno se obogatila, a Gabon postao keš-mašina za finansiranje svih političkih partija i njihovih marifetluka u Francuskoj. Francuska afera “Koferče” iz Gabona trajala je gotovo punih 40 godina, a rezultirala je sada već mitskom i fraktalno ramifikovanom aferom “Elf”. Osim enormnog bogatstva, Omar Bongo steko je i neverovatnu moć, toliku da će na njegovu urgenciju dva francuska predsednika (Miteran 1981. i Sarkozi 2007) smeniti svoje ministre za međunarodnu saradnju čim su ovi samo pomenuli mogući zaokret u afričkoj politici.

Svu perverznost ovih postkolonijalnih odnosa Fransafrike, možda najbolje islustruje legendarna poskočica Omara Bongoa: “Francuska bez Gabona je kao auto bez goriva, a Gabon bez Francuske je kao auto bez vozača.”

Nakon četrdesetogodišnje idile, odnosi između Gabona i Francuske dodatno su zahledneli, naročito pošto je 2010. u Francuskoj i zvanično podignuta optužnica i pokrenuta istraga o “nezakonito stečenoj imovini” brojnih afričkih diktatora i njihovih srodnika koji su pljačkom sopstvenih država stekli enormno bogatstvo. Imovina porodice Bongo u Francuskoj – raskošne nekretnine po luksuznim kvartovima Pariza i diljem Azurne obale, kolekcije skupih automobila, umetnine, te “sitan” nakit i kreatorska garderoba – procenjuje se na preko 80 miliona evra. Anegdote radi, za odbranu porodice Bongo u ovom slučaju zadužen je bio jedan od najboljih francuskih advokata-krivičara, famozni Erik Dipon-Moreti, danas ministar pravde u vladi Makronove premijerke Elizabet Born.

A SAD NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE

Posle ovoliko priče o istoriji, politici i geografiji, pomenimo konačno i geologiju. Gvineja obiluje zlatom, dijamantima, gvožđem (najveći rudnik gvožđa u Africi) i litijumom, a samo boksita skriva 30 odsto ukupnih svetskih rezervi. Niger poseduje 15 odsto svetskih rezervi uranijuma, a Gabon obiluje naftom, nešto manje uranijumom, a ujedno poseduje i najveće svetske rezerve mangana.

Francuskoj je takođe promakla i globalizacija afričkog kontinenta, njegova rastuća otvorenost i poroznost kako na informacije tako i na konkurenciju, a za čije se tržište samo rudnog bogatstva, pored notornog Rio Tinta bespoštedno bore američki, ruski i kineski giganti. Istovremeno, sve ove države ujedno su i među najsiromašnijim zemljama planete, gde stanovništvo živi s manje od 1 evra per capita dnevno u proseku. Ta afrička realnost danas je samo još surovija.

Dokoni analitičar prebrojao je tačno 146 vojnih udara na tlu Afrike od 1945. naovamo, uključujući i ovaj poslednji u Gabonu.

Kao da nanovo postaje legitimno pitanje može li se demokratija primiti na afričkom tlu. Da li su zapadne demokratske vrednosti kompatibilne s tradicionalnim i konzervativnim društvima u Africi, a naročito u Sahelu? Većina, srećom, ostaje saglasna, a i nekoliko veoma svetlih primera to i pokazuje, da afrička društva i te kako prihvataju i usvajaju takve vrednosti, ali ne pod pritiskom, ne kao nešto nametnutno spolja, već kao nešto sopstveno i autohtono.

S druge strane, zaključci jedne nedavne studije koja je za predmet imala proučavanje opštih političkih izgleda i vremenskih perspektiva povratka vlasti u ruke civila nakon tranzicije pod vojnom huntom (a temeljeći se na kontekstu vojnih udara, te njihovim povodima i ciljevima, kao i podršci koju mogu uživati, kako u vojnim strukturama tako i u širem stanovništvu), nažalost ne slute ni na šta pozitivno kada je aktuelni kontekst u sahelskoj i zapadnoj Africi u pitanju.

Jer, zli jezici, ptice zloslutnice, ili tek dobro upućeni poznavaoci prilika, kažu… Neka se spremi Kamerun.