Promene koje dolaze

“Izbori”, ključna reč 2024. godine za ovaj deo sveta. Za koji dan slede izbori za Evropski parlament, u novembru za predsednika SAD. Traju ratovi u Ukrajini i u Gazi. Sa Peterom Bejerom, poslanikom Hrišćansko-demokratske unije u Bundestagu, odličnim poznavaocem transatlantskih odnosa, razgovaramo o mesecima koji dolaze, o tome šta uspon Trampa i AfD-a poručuju, o evropskoj odbrambenoj industriji i (ne)realističnosti proširenja EU. Razgovor počinjeno njegovim projekcijama o evropskim izborima, te 2024. kao izbornoj godini.

PETER BEJER: Promene su neprestane, uvek se negde dešavaju izbori, da li na lokalnom ili nacionalnom nivou, što je po sebi dobra stvar. Naravno, razlika je kada se događaju u celoj Evropi i u SAD, kao jednoj ekonomskoj i vojnoj velesili. Teško je govoriti o tome kakva će biti kretanja, ali za početak hoću da naglasim da svi imaju odgovornost – od kancelara, preko poslanika do direktora kompanija. I zato svi moraju tu odgovornost da preuzmu, da budu trezveni, da razmišljaju o tome šta je najbolje za naše ljude i našu zemlju, ali ne na nacionalistički način, već u globalizovanom svetu.

Ako govorimo o izborima za Evropski parlament (EP), oni će se u Nemačkoj održati 9. juna, što je poslednji dan trodnevnog izbornog perioda. Ankete pokazuju da će Evropska narodna partija na evropskom nivou biti stabilna, kao i socijaldemokrate.

Ali slon u sobi je pomalo udesno. U Holandiji na vlast dolazi Gert Vilders, njegova stranka je makar desničarsko-populistička, a možda i ekstremistička, što će verovatno igrati ulogu i kada je reč o sastavu EP. Ali u Briselu nema formalnih koalicija već neformalne saradnje, tako da je nezahvalno davati prognoze. Neki kritikuju Ursulu fon der Lajen što daje izjave o predizbornim koalicijama. Ali ona mora da testira teren, da šalje signale, jer hajde da budemo iskreni – stvarna politika dolazi nakon izbora. Još uvek ne znamo kako će izgledati sastav EP, ali moramo da se nosimo sa promenama.

“VREME”: A Sjedinjene Američke Države?

Cenim da je odnos između Bajdena i Trampa 50-50, možda čak sa malom prednošću ponovnog dolaska Trampa na vlast.

U kom pravcu bi Trampov povratak mogao da promeni međunarodne odnose?

Niko ne bi trebalo da gaji iluzije kako će to biti jednostavno. Mislim da smo iz Trampovog prvog mandata svi mogli da vidimo šta možemo da očekujemo od njega. S tim što će sada preskočiti “uvodni deo” kada je morao svoju administraciju da uvede u posao, sada zna kako stvari funkcionišu i odmah će da krene sa izvršnim predsedničkim naredbama. To će promeniti lice sveta, posebno kada se radi o ruskom ratu protiv Ukrajine. Jednom je rekao: “Napraviću dogovor, završiću taj rat za jedan dan”. Naravno da je to besmisleno, ali ako bude na čelu takve super sile, iskoristiće svoju moć u pravcu koji nikako ne bi bio dobar za Ukrajinu. Bio sam nedavno u Vašingtonu i razgovarao sam sa republikancima, neki od njih su glavni Trampovi stratezi, takođe ljudi iz Fondacije “Heritidž”, i vrlo mi otvoreno kažu da će sa Trampovim reizborom uslediti preispitivanje potreba, popis (inventura) vojne opreme, snage osoblja u Evropi, a onda neće gledati – oh, šta Evropljanima treba. Naprotiv, gledaće šta njima (SAD) treba drugde u svetu i ako nešto ostane za Evropu, u redu, ako ne, nije važno.

Evropljani moraju da shvate da treba više da rade i ulažu u izgradnju evropske odbrambene industrije. Imamo desetine različitih oružanih sistema kada su u pitanju borbeni avioni i tenkovi… Potrebno je to racionalizovati i izgraditi efikasnu evropsku odbranu.

foto: marija janković

Šta vam uspon Trampa ili AfD–a govori kao iskusnom političaru? Da li je politički mejnstrim jednostavno bio gluv na neke od problema savremenog čoveka i društva, pa je to rezultovalo ovim što sada imamo?

Da, možda je trebalo da vidimo da talas desničarskih partija dolazi. Taj fenomen se događa širom Evrope, s tim što je u Nemačkoj, zbog naše mračne prošlosti, to veoma osetljivo pitanje. Ali rađanje AfD-a je počelo pre 10 godina tako što je jedan profesor ekonomije bio ne čak ni protiv Evrope, već evra kao valute. Zatim su se ugasili, pa je došla 2015, izbeglice, Sirija… I AfD je ponovo rođen, samo sada izmenjen – prošli su put od toga da su protiv evra i pomalo protiv EU, do toga da su protiv izbeglica, i to je raspoloženje preplavilo ljude. A ljudi su u početku srdačno primali izbeglice da bi odjednom bilo – “Sada nam je previše, jedino nas AfD razume i mi razumemo njih”. Kada su prvi put učestvovali na izborima za Bundestag, odmah su ušli sa 94 parlamentaraca (2017) i ni iz čega su postali najveća opoziciona partija. Mi smo tada još bili u vladi i mislim da nismo dovoljno čuli brige ljudi i šta ih plaši, posebno u istočnom delu Nemačke.

Trenutno postoji mali pad podrške AfD-u, oko dva-tri posto, ali mislim da oni nikada neće nestati. Čini mi se ipak da CDU može da povrati nešto od onoga što smo izgubili, da će se neki birači vratiti nama. Na kraju, moram da kažem da imamo istorijski slab učinak nemačke vlade i da to svakako igra određenu ulogu kada je reč o podršci AfD-u.

Da se vratimo na evropsku odbrambenu industriju – koliko je to zaista realno?

Prvi korak je da priznamo kako je to nužnost, kako to moramo da učinimo. Treba nam ta promena mentaliteta. A niko ne očekuje od bilo koje zemlje članice da odustane od svog oružanog sistema. Naprotiv, mislim da treba identifikovati gde su ti sistemi najbolji, koja zemlja ima, na primer, najbolje borbene tenkove ili lovce, zatim koje su potrebe i ko može najviše doprineti ispunjenju tih potreba. Tako da se ne radi o relokaciji i centralizaciji. Jer će Evropa igrati sve manju ulogu u globalnoj politici u budućnosti. Ne samo da imamo smanjenje populacije, već i premeštanje globalnih sila.

Razgovarali smo o SAD, čak i sa Bajdenom, nekim njegovim naslednikom ili sa Trampom politika SAD će biti drugačija u odnosu na prošlih pedeset, šezdeset godina. Tu su globalizacija, lanci snabdevanja, različiti interesi u Pacifiku, Kina, Tajvan… SAD su oduvek istovremeno bile i transatlantska i pacifička nacija. Dakle, okret ka Aziji nije nova stvar. I na to mi Evropljani moramo da pronađemo odgovor.

A kada govorimo o pronalaženju odgovora, nameće se pitanje Ukrajine. Izjavili ste za “USA Today” da ste protiv svih mirovnih planova za Ukrajinu koji su trenutno na stolu, kao i da Evropa treba više da podrži Ukrajinu. Ali dokle da rat traje, kolika je cena u ljudskim životima?

Naravno da bih radije da se ovaj rat završi danas, juče. Postoji vrlo jednostavan način da se on zaustavi – Vladimir Putin nek povuče trupe i zaustavi stradanja Ukrajinaca i gubitke na obema stranama. Ne zna se tačan broj žrtava, ali one moraju ukupno biti oko milion ljudi. To je strašno. Ali naravno da Putin to neće učiniti, već će se boriti do samog kraja. Drugo, mir bi trebalo biti odluka Kijeva, takođe i Moskve. Ne možemo mi da donosimo odluku umesto njih, to su suverene države.

Lično mislim da bi bilo neprihvatljivo za Zelenskog i za Kijev da popuste i kažu – imamo primirje, moramo da odustanemo od značajnog dela svoje teritorije na istoku. Nadam se da na kraju neće morati to da učine. A svi mirovni predlozi su uključivali unapred davanje teritorija Rusiji. Drugo, mislim da Putina nikakav papir ne bi zaustavio da ratuje dalje, u drugim državama, u baltičkim zemljama.

Kada je počeo rat u Ukrajini, ponovo je oživela priča o proširenju Unije. Dok ste govorili o evropskoj odbrambenoj industriji, rekli ste da je to nužnost. Bilo bi lepo da se tako gleda i na prijem novih članica koje žele da budu deo EU, ali znamo da to nije slučaj. U zemljama regiona podrška integracijama među građanima opada. U Srbiji posebno, i mnogo je razloga za to. Kako gledate na proširenje?

Tužno je što članstvo u EU, blago rečeno, nije prioritet za građane; EU se više ovde ne doživljava kao uspešna priča jer sve traje predugo. Možete kriviti ovu ili onu vladu, Brisel, Berlin, Pariz, novu metodologiju, ali jednostavno, vi u Srbiji nemate potpunu usklađenost sa evropskom politikom. U obostranom je interesu da vas imamo unutar našeg kluba i za mene bi bilo logično uključiti Zapadni Balkan u EU. Naravno, postoje kriterijumi koji moraju da budu ispunjeni. Kod Srbije je tu problematičan i dodatni element, proces normalizacije i dijaloga koji zapravo više i ne postoji. Na pauzi je iz raznih razloga; sadašnji premijer Kosova ne igra baš konstruktivnu ulogu. Idem u Prištinu danas i nisam previše optimističan da će biti značajnog napretka u budućnosti. Takođe, potrebno je više liderstva u EU zemljama, posebno u Berlinu, ali i više regionalnih integracija. Dakle – postoje određene ideje, nije baš sve mrtvo. Ali kada odgovaram na ovakva pitanja, posramljen sam što moram da kažem: Sećate se, u Solunu 2003… Toliko godina, više od dve decenije. To je sramota za Evropu.