Premijeru i berzi na radost

Strani turisti na letovanju u Turskoj imali su prošlog, vrelog vikenda plaže i letovališta samo za sebe. Gostoljubivi domaćini su se u rekodrnom broju povukli u unutrašnjost da obave svoju građansku dužnost. Dok su mnogi svoj godišnji odmor za ovu priliku skratili dobrovoljno, zaposleni u vojsci morali su da se jave na raport već u petak. Uprkos tropskim vrućinama, izlaznost je bila rekordna – na birališta je izašlo oko 80 odsto od preko 42 miliona upisanih birača, a politička kriza koja je zahvatila Tursku ovog proleća, dobila je svoj epilog.

Trijumf je slavio dosadašnji premijer Redžep Tajip Erdogan, čija je partija Pravde i razvoja (AKP) osvojila više od 46 odsto glasova, i time prevazišla i sopstvena očekivanja. Erdogan je ovom pobedom ostvario ono o čemu sanjaju svi političari, ali im to na demokratskim izborima gotovo nikad ne polazi za rukom – da drugi mandat osvoje ubedljivijom pobedom nego prvi. Na izborima 2002. godine AKP je dobio za 12 odsto manju podršku, ali je izborna matematika bila takva da joj je i ovaj broj glasova bio dovoljan da vlada uz pomoć komotne dvotrećinske većine u parlamentu. Zahvaljujući cenzusu od 10 odsto i prilično podeljenoj opoziciji, za ulazak u parlament tada se kvalifikovala samo Republikanska narodna partija (CHP), koju je osnovao „otac nacije“ Mustafa Kemal Ataturk, a koja je, uz pomoć moćne turske vojske, u velikoj meri kumovala ovim vanrednim izborima.

ŠAROLIKI SAZIV: No, jedan od paradoksa ovih izbora jeste to što Erdogan, uprkos ubedljivijoj pobedi, ovoga puta neće imati dvotrećinsku većinu u parlamentu, pomoću koje može da menja ustavne odredbe i uklanja političke prepreke. Novi parlament će biti šarolikiji u sazivu. Od 550 mesta, Erdognov AKP će imati 340 poslaničkih mesta. CHP (sekularni republikanci), uprkos snažnoj kampanji protiv umerenog islamiste Erdogana i AKP-a, koje je optužio da na mala vrata hoće da uvedu šerijatske zakone i od Turske naprave džamahiriju, osvojio je približno isto onoliko glasova kao i na prethodnim izborima – oko 20 odsto tj. 112 mandata. U opoziciji će im sa 71 poslanikom društvo praviti ultranacionalistička partija nacionalnog delovanja (MHP), za koju mnogi analitičari tvrde da je kriptofašistička. Osim populističkih obećanja da će prepoloviti cenu benzina, MHP se tokom predizborne kampanje najglasnije zalagao za to da turska vojska neutralizuje delovanje gerilaca iz redova Kurdske radničke partije (PKK), koji su našli utočište u iračkom Kurdistanu. Od početka godine su učestali napadi snaga PKK-a odneli bar 200 života. Stranka se zalaže i da se u Turskoj ponovo uvede smrtna kazna. To je slikovito demonstrirao i sam lider stranke Devlet Bahčeli, kada je na jednom predizbornom mitingu počeo da vitla konopcem sa omčom za vešanje, uz poruke da je sprema za lidera PKK-a Abudlaha Odžalana koji služi doživotnu kaznu zatvora. Biće zanimljivo videti kako će se njegovi poslanici slagati sa 26 nezavisnih poslanika, mahom Kurda sa jugoistoka zemlje.

Zapadni zvaničnici dočekali su izborne rezultate s olakšanjem. Veselo je poskočila i berza, kao i vrednost turske lire. Neveseli su ostali jedino čelnici CHP-a koji su se nakon prolećnih mitinga na kojima se okupljalo i po više stotina hiljada pristalica sekularizma nadali boljem izbornom rezultatu. Njihova kampanja uglavnom se svodila na plašenje naroda baukom islamizacije zemlje pod vođstvom Erdogana, koji preti da uništi temelje sekularne republike koje je udario Ataturk. Ovakve bojazni nisu neosnovane kada agresivni fundamentalizam zahvata sve veće delove islamskog sveta. Ipak, žar kemalizma u Turskoj ponekad može da se meri samo sa verskim zanosom.

Ataturkov mauzolej u Ankari ima obrise „sekularnog svetilišta“. U muzeju se pored raznih ličnih predmeta koje je Ataturk koristio čuvaju i tri sasušena zrna leblebija koje nije stigao da pojede na nekom koktelu. Zato posmatračima sa strane deluje bizarno da je zakletim kemalistima draži vojni udar od pomisli da će prva dama da se šeta predsedničkom palatom glave pokrivene maramom.

Upravo se to parče tkanine metar sa metar, najčešće od poliestera, koje Turci zovu turban, našlo u središtu političke krize u koju je Turska proletos upala, a koja se na ovim izborima donekle razmrsila. Kada je premijer Erdogan nominovao šefa diplomatije Abdulaha Gula za predsednika, kemalisti su zavapili da je to nedopustivo jer njegova žena nosi maramu, koja je u Turskoj zabranjena u većini javnih objekata – univerzitetima, sudnicama, školama. I Erdoganove ćerke su morale na studije u inostranstvo „zbog toga što nose marame“, vajkao se stranom novinaru premijer. No, ovakvo rigidno tumačnje sekularizma, sužen pogled na demokratiju i bliskost sa nedodirljivim vojnim strukturama, kome su čelnici CHP-a sve više skloni, doveli su partiju i kemalizam u ćorsokak. Pripadnici ove privilegovane klase „belih Turaka“, kako sebe vole da nazivaju, navikli su da decenijama gledaju sa nipodaštavnjem na „turske crnce“ kojima pripada i sam Erdogan, sin lučkog radnika, i njegov nesuđeni predsednički kandidat Gul, rodom iz Kajzerija, oblasti u srcu Anadolije. Bura koja se podigla oko predsedničkog kandidata i elektronske pretnje vojnim udarom ukoliko Gul bude izabran u parlamentu (pretnja je krajem aprila osvanula na interent prezenticiji generalštaba) otkrila je dubok socijalni jaz i nespremnost stare elite da pogleda novoj realnosti u oči. I dok jedni sa užasom konstatuju da je u elitnim naseljima Istanbula i Ankare sve više zabrađenih žena, koje kupuju u istim šoping centrima kao i urbana i kosmopolitska elita, drugi sa olakšanjem prihvataju promene i nove verske slobode. Za mnoge mlade Turkinje, marama je stvar izbora, slobode izražavanja, a ne stege koje ih je pre više od 80 godina oslobodio Ataturk. Nova ekonomska elita u Turskoj, čiji je centar u Kajzeriju, a ne na Taksimu u Istanbulu, ima drugačije poimanje modernosti od stare klase privilegovanih kemalista.

NOVA LICA: No, sudeći po izbornim rezultatima, Turci se baukom islamizma nisu dali zaplašiti. Da bi odagno stigmu konzervativizma, Erdogan je u svoje redove doveo nova lica, među njima i dosta mladih koji su se školovali u inostranstvu, ali i pripadnike liberalne elite, a udaljio one koji bi mu narušavali imidž u kampanji. Tajna njegove snage, osim u slaboj opoziciji, leži u sve jačoj ekonomskoj snazi. Erdoganova vlada zauzela je kurs bivšeg ministra finansija Kemala Derviša, koga su mnogi rado videli na čelu Svetske banke kada se to mesto upraznilo pre nekoliko meseci i održala rast viši od sedam odsto u poslednjih pet godina. Prošle godine Turska je privukla preko 20 milijardi stranih investicija (pre šest godina jedva jednu milijardu), a očekuje se da će ova godina biti rekodrna u prilivu stranog kapitala. Nedavno je prodat državni udeo u hemijskom gigantu Petkinu za više od dve milijarde dolara. U javnim i državnim preduzećima sve je manje penzionisanih generala, a sve više školovanih menadžera, u čemu takođe treba tražiti razloge što vojska Erdogana drži na političkom nišanu.

Ova moćna institucija do sada je srušila nekoliko vlada, a Erdoganu prvi put ozbiljno zapretila krajem aprila, kada su se institucije upetljale u čvor oko izbora novog predsednika države. Erdoganova vlada Tursku je približila EU-u više nego što je ijedna prethodna vlada to uspela da učini. Pregovori su zapali u škripac, entuzijazam za Evropu je popustio, što je otvorilo vrata nacionalizmu. Pred novom vladom je veliki izazov da vrata Briselske kapije, ako ne baš širom otvori, onda drži dovoljno odškrinutim. U tom procesu, vojska je ostala bez nekih privilegija kojih se sve teže odriče. „Anadolijski tigrovi“, poput pokrajina Gaziantep i Kajseri, koji su se probudili osamdesetih, „razgoropadili“ su se i sve više povećavaju produktivnost i izvoz u zemlje EU-a, privlače strane investitore, među kojima je mnogo onih Turaka koji su davno otišli u pečalbu. „Danas proizvodimo mnogo više nego pre šest godina, iako je tržište sve konkurentnije“, kaže za britanski „Fajnenšal tajms“ Mustafa Bojdak, vlasnik Bojdak holdinga iz Kajserija, teškog blizu dve milijarde dolara. Ovi anadolijski preduzetnici stvaraju novu ekonomsku snagu koja je svoju političku artikulaciju našla u Erdoganu i AKP-u – kosmopolitska elita Istanbula i prestonice nikada im ne bi pružila ruku.

„Bez obzira za koga ste glasali, ja vaš izbor poštujem, smatramo to odrazom bogatstva naše demokratije“, poručio je Erdogan na pobedničkom slavlju pred oduševljenim pristalicama i dodao da je „svestan svoje odgovornosti“. Ostaje mu da se nada da se njegov pomirljivi glas čuo sve do generalštaba.