Prošle nedelje postala sam tetka. Sestra se namučila „ko Isus“, što bi rekla baba, ali je rodila zdravu „devojku i po“ od tri kile i 900 grama. Od trenutka kada smo saznali da je u „blagoslovenom stanju“, cela familija (i naša i zetova) znala je šta je najbolje za trudnicu, dičeći se iskustvima sticanim kolenima unazad, ali i saznanjima do kojih se dolazilo marljivim istraživačkim radom na internetu. Sa naše strane, imamo mamu koja se kao žena lekara porodila uživajući sve privilegije povlašćene klase, i babu koja je tog istog lekara (tatu) rodila dok je sa dedom okopavala vinograd. Kad su počeli trudovi, baba je čučnula između dva čokota, svekrva joj je rekla da se ne prenemaže mnogo, nego da „upre“ iz sve snage, a onda je nožem (dezinfikovanim rakijom) presekla vrpcu i gromoglasno dreknula „muško!“. Baba je taj i sledeći dan dobila poštedu, ali se već prekosutra latila motike. Zetove mama i baba su imale slična iskustva, s tim da se baba porodila u kući (opet uz svekrvu).
Ja sam, naravno, sve vreme savetovala sestru da se uopšte ne obazire na njihova pametovanja i da radi kako misli da je najbolje. Doduše, lično sam isprobala totalnu depilaciju kod kozmetičarke koja će je izdepilirati pred porođaj, da je ne bi u porodilištu brijali „na suvo“, i kad god bih imala priliku, prepričavala bih joj šta sam videla prošlog leta u Gracu.
Bila sam tada u gostima kod prijateljice koja je trebalo da se porodi i s njom sam otišla u jednu privatnu kliniku da vidimo šta sve nude. U prijemnoj sobi nam je neko iz uprave poželeo dobrodošlicu, a onda je u istu sobu ušetalo sedam babica od kojih je moja drugarica trebalo da odabere jednu sa kojom će se povremeno viđati u narednih šest meseci. Kada sam je pitala zašto je odabrala jednu sredovečnu, simpatičnu ženicu, odgovorila je „podseća me na mamu“.
Onda su nas prošetali kroz sale za porođaj. Prva u koju smo ušli omogućavala je porođaj u vodi. Trudnica koja se odluči za ovakav porođaj ulazi u prostranu porođajnu kadu – koja zbog lampica za osvetljenje i mnogobrojnih otvora za vodenu masažu, neodoljivo podseća na đakuzi – seda u posebno udubljenje koje joj omogućava prirodniji (polusedeći) položaj i porađa se u vodi čija je temperatura tačno 36 stepeni Celzijusovih. Za to vreme, babice i doktori stalno su pored porodilje, iznad nje je zvezdano nebo (hologram na plafonu), a u pozadini se čuje cvrkut ptica, šum talasa ili neka muzika po želji porodilje. Poželjno je da se i muž nađe tu negde, ukoliko se proceni da neće da pravi dramu niti da skače u bazen po dete.
Prelazimo u drugu sobu. Konopac koji visi sa plafona ne čini se ni približno komforan kao onaj đakuzi. Saznajemo da ovde može da se porodi u čučećem položaju, držeći se za konopac i slušajući cvrkut ptica. Tu nastupaju sila Zemljine teže i pritisak dijafragme i može da se vrišti do mile volje. „Tako se tradicionalno porađaju žene u Japanu“, reče babica. „Samo neka nastave“, odgovori moja drugarica i odosmo u treću sobu.
„U ovoj sobi obavljamo stojeći porođaj“, objašnjava babica. Stojeći položaj pri rađanju dopušta ženi da za čitavo vreme porođaja stoji i hoda. U čučeći položaj žena se obično spušta tek pri kraju, da bi dete što lakše izašlo, dok su za sedeći položaj pre više stotina godina konstruisane i posebne stolice u kojima su žene rađale. „Na taj način je i slavna Marija Terezija rodila nekoliko svoje dece“, poučnim tonom reče nam babica.
Obišle smo potom i sobu u kojoj se žena može poroditi na lopti za pilates, kao i sobe u kojima se porađa u čučeće-stojeće-koleno-lakatnom položaju, koje porodilja naizmenično menja u zavisnosti od toga šta joj u datom trenutku prija i godi. „Svi ovi položaji su prema svim aspektima fiziologije manje bolni u odnosu na ležeći“, kaže babica i oduševljeno nam otkriva da je ležeći položaj uveden u praksu tek u 20. veku, jer je lekarima koji su obavljali porođaj bilo lakše da budu između nogu porodilje nego da čuče zajedno sa njom.
Sa interneta sam saznala da pomenute metode nisu luksuz koji važi samo za privatne klinike u Austriji, već se godinama unazad uspešno praktikuju u većini zemalja Evropske unije. Holanđanke se, uz to, odavno porađaju kod svoje kuće okružene voljenim i osobama u koje imaju poverenja, a u mnogim evropskim i američkim bolnicama poslednjih godina su sasvim ukinuti brijanje (uvedeno navodno zbog mogućih bakterija) i klistir (uveden, takođe navodno, zbog mogućeg prljanja stolicom).
Moja drugarica je u Gracu odabrala da se porodi u vodi. Moja sestra porodila se u jednom beogradskom porodilištu, u ležećem položaju. Namučila se „ko Isus“, al’ je rodila „devojku i po“.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
