Poplave i bombe

Još od sredine jula ovu zemlju su pogodile katastrofalne poplave izazvane monsunskim kišama. U početku, najugroženija je bila pokrajina Baludžistan u jugozapadnom delu Pakistana, da bi se kasnije poplave proširile na severozapad zemlje. Iz dana u dan stizale su sve dramatičnije vesti o izlivanju reka u naseljima, velikim klizištima, odronima i potopljenim selima. Jaki pljuskovi bili su najverovatnije uzrok i avionske nesreće u blizini Islamabada, u kojoj su 28. jula poginula 152 putnika i člana posade.

KATAKLIZMA: Poplave su se nastavile i u avgustu šireći se ka jugu i istoku zemlje, zahvatajući pokrajine Sind i Pendžab, najplodniju oblast u Pakistanu. Čitava sela su nestala, uništeni su brojni putevi i veliki broj mostova. Vojska je napravila kampove za prihvat stanovništva sa poplavljenih područja, učestvujući u spasavanju ugroženih i helikopterima, ali je bilo jasno da država nema ni mogućnosti ni sredstava da sama pomogne građanima. Pomoć je počela da stiže i od Ujedinjenih nacija i od mnogih zemalja u svetu, ali je pakistanski premijer Jusuf Reza Gilani apelovao da se dostava pomoći ubrza. Crveni nivo uzbune u Pakistanu proglašen je 7. avgusta, stanovništvo je bilo sve očajnije zbog nedostatka hrane, skloništa, infrastrukture.

Portparol ureda UN-a za humanitarna pitanja Mauricio Đulijano rekao je da je kriza u Pakistanu mnogo gora od cunamija koji se 2004. godine dogodio u Aziji, zemljotresa koji je pogodio Pakistan 2005. i onog na Haitiju početkom ove godine. Obilazeći područja pogođena poplavama, generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun izjavio je da nikada nije video katastrofu sličnu ovoj. Petina teritorije Pakistana je pod vodom, život je izgubilo 1600 ljudi, dva miliona njih je ostalo bez kuća. Poplavljeno je 700.000 hektara zemlje pod žitaricama, šećernom trskom i pirinčem, zbog čega su cene hrane naglo skočile. Nabujala reka Ind je na nekim mestima široka više od 25 kilometara, što je 25 puta više nego u toku uobičajenih monsunskih kiša.

Ban Ki Mun je pozvao međunarodne donatore da upute pomoć u područje pogođeno poplavama u kome živi 20 miliona ljudi, među kojima šest miliona dece. Ujedinjene nacije apelovale su na međunarodnu zajednicu da hitno obezbedi pomoć u vrednosti od 459 miliona dolara i saopštile da su humanitarne agencije obezbedile pomoć stotinama hiljada ljudi, ali da tek treba dostaviti pomoć za oko osam miliona ljudi, kojima su potrebni hrana, čista voda i sklonište.

UN su upozorile da je, zbog zagađene vode, 3,5 miliona dece u opasnosti da se razboli od dijareje, dizenterije, hepatitisa A i E i tifusa, a šef Svetske zdravstvene organizacije u Pakistanu Gvido Sabatineli rekao je da su zabeleženi „sporadični slučajevi“ kolere u poplavljenom području.

OBNOVA I IZGRADNJA: Prema izjavama zvaničnika, ukupni troškovi obnove zemlje mogli bi da dostignu 15 milijardi dolara, a Evropska unija je predložila da se što pre održi donatorska konferencija za Pakistan. Ministar spoljnih poslova Pakistana Šah Mahmud Kureši izjavio je da je više od 800 miliona dolara donirano ili je obećano kao pomoć žrtvama poplava, ocenjujući da je „U situaciji kada su Zapad, Evropa i Amerika u recesiji i kada su fondovi donatora iscrpljeni, ovakva vrsta solidarnosti je veoma ohrabrujuća.“ Međutim, u UNICEF-u su nezadovoljni odzivom međunarodne zajednice na „ubedljivo najveću humanitarnu katastrofu poslednjih decenija“. Jedno od objašnjenja kašnjenja međunarodne pomoći, koje se povremeno moglo nezvanično čuti, bilo je da neke zemlje oklevaju da pošalju novčanu pomoć jer sumnjaju da će najveći deo sredstava nestati zbog korupcije po kojoj je ova zemlja poznata. Što se tiče korupcije, ona jeste endemska boljka u Pakistanu, ali to nije bio problem dok se Pakistanu prodavala nuklearna tehnologija i oružje, pa njeno pominjanje u uslovima prirodne katastrofe zvuči kao najgori cinizam. Generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun je procenio da Pakistanu predstoje „godine oskudice“, što izaziva jezu u zemlji u kojoj dve trećine stanovnika živi sa dva dolara dnevno.

Humanitarne organizacije su još od početka poplava upozoravale da pakistanska vlada nije adekvatno reagovala, a nezadovoljstvo je veliko i među stanovništvom koje je poplavama pogođeno. Ogorčeni ljudi su povremeno organizovali proteste širom zemlje, blokirani su putevi, bilo je i napada na kamione sa hranom.

ZARDARIJEV PUT: Na udaru kritika našao se i predsednik Pakistana Asif Ali Zardari, koji je otišao u Francusku i Veliku Britaniju usred kataklizme koja se u zemlji dešavala. Zardari je odgovorio da je putovanje iskoristio da mobiliše međunarodnu zajednicu da pošalje pomoć, novac i hranu žrtvama poplava.

Zardari je inače muž pokojne Benazir Buto, koja je 27. decembra 2007. godine ubijena u atentatu u Ravalpindiju. Benazir Buto je dva puta bila premijer Pakistana, ali oba njena premijerska mandata prekinuta su zbog optužbi za korupciju. Te optužbe su se odnosile i na Zardarija, koji je u zatvoru proveo 11 godina. Pratio ga je nadimak „Gospodin Deset odsto“, zbog sumnji da se toliko „ugrađivao“ u projekte koje je izvodila vlada na čijem čelu je bila njegova supruga. Na krilima ogorčenosti naroda zbog ubistva Benazir Buto postao je predsednik 2008. godine, pošto se sa te funkcije pod pritiskom opozicije povukao general Pervez Mušaraf.

Problemi koji hronično muče Pakistan, poput siromaštva i široko rasprostranjene korupcije, nisu se smanjili ni kada je Zardari postao predsednik. Nije se poboljšala ni bezbednost, veliki broj ljudi gine širom zemlje u napadima bombaša samoubica i sukobima vojske i ekstremista.

UBISTVA U DOBA POPLAVA: Ni katastrofalne poplave nisu prekinule talas nasilja u kome Pakistan grca već godinama. Bombaš samoubica aktivirao je eksploziv u blizini kuće jednog pokrajinskog ministra 26. jula ubivši osam osoba, 70 ljudi je poginulo 4. avgusta tokom međustranačkih sukoba u Karačiju, u oružanom napadu na autobus u Baludžistanu, na jugozapadu Pakistana, 14. avgusta ubijeno je deset osoba. U dva bombaška napada u oblasti Južni Vaziristan su 23. avgusta poginule 33 osobe. Inače, u poplavama je u toj oblasti poginulo do sada 40 ljudi.

NEZADOVOLJNI SAVEZNICI: U vreme poplava ginulo se i od raketa. U raketnom napadu vojske SAD na pobunjeničke logore u Severnom Vaziristanu je 14. avgusta ubijeno 12 ljudi. Poslednjih nekoliko meseci su Severni i Južni Vaziristan, oblasti na granici Pakistana i Avganistana, glavna meta američkih raketnih napada, a žrtve tih napada su često i civili. Amerikanci tvrde da se u tom području kriju pripadnici pobunjeničkih grupa koje pružaju pomoć pripadnicima Al kaide u Avganistanu, kao i sam Osama bin Laden. Pakistanska vojska pokrenula je ofanzivu pre 18 meseci u ove dve plemenske oblasti, a u sukobima je do sada poginuo veliki broj vojnika, pobunjenika i stanovnika.

Rat koji vojska Pakistana vodi protiv ekstremista, oličenih u Al kaidi i talibanima, ipak ne zadovoljava Sjedinjene Američke Države, najvažnijeg zapadnog saveznika Pakistana, koji od Islamabada traže još veće angažovanje. Kada je internet portal Wikileaks nedavno objavio skoro 92.000 tajnih dokumenata o ratu u Avganistanu, među tim dokumentima našli su se i oni koji dokazuju da je Pakistan zapravo najveći pomagač talibana, koji se kada su ugroženi u Avganistanu bez problema povlače u Pakistan, odakle pokreću nove akcije. Prema izveštajima, pripadnici pakistanskih tajnih službi prisutni su na sastancima pobunjenika u Avganistanu, utiču na njihovu ratnu strategiju i određivanju meta napada i ciljeva za samoubilačke akcije.

Ove informacije, doduše prvi put zvanično potkrepljene, nisu nikakvo iznenađenje kada se pogleda istorija odnosa talibana i Pakistana. Još osamdesetih godina prošlog veka, u vreme sovjetske invazije na Avganistan, američki instruktori i pakistanska tajna služba ISI obučavali su i naoružavali mudžahedine za borbu protiv „komunističke opasnosti“. I kada su se Sovjeti povukli, saradnja se nastavila. U vreme kada je Benazir Buto bila premijer, talibani dolaze na vlast u Avganistanu, uz obilatu pomoć Pakistana u čijim medresama (verskim školama) u pograničnim oblastima Avganistana i Pakistana je i začet ovaj fanatični pokret. Većina talibana su Paštuni, pripadnici naroda koji živi i u severozapadnom delu Pakistana i u Avganistanu.

Posle 11. septembra 2001. godine, tadašnji predsednik Pakistana general Pervez Mušaraf obećao je Amerikancima da će biti njihov saveznik u ratu protiv talibana i Al kaide. SAD su, na osnovu tog obećanja, u Pakistan sručile više od deset milijardi dolara pomoći, ali bez velikog rezultata. Oblasti na granici sa Avganistanom su i dalje u vlasti plemena koja podržavaju i talibane i Al kaidu, a čini se da pakistanska armija u toj oblasti ratuje sa pobunjenicima više zbog spoljašnjeg pritiska nego što se to zaista želi. Doduše, i takva i tolika podrška američkim interesima izaziva bes i reakcije islamista, pa je Pakistan postao zemlja u kojoj, poput Iraka i Avganistana, vesti o napadima bombaša samoubica, sukobima različitih političkih, verskih i nacionalnih frakcija izazivaju pažnju svetskih medija samo ako je pri tome poginuo veliki broj ljudi. Usred katastrofalnih poplava, čuju se zabrinuti glasovi zapadnih saveznika Pakistana da povećano nezadovoljstvo naroda zbog spore reakcije vlade može oslabiti ionako malu podršku koju zvaničnici imaju u borbi protiv talibanskih pobunjenika, naročito zato što su pojedine islamske dobrotvorne organizacije brzo pomogle građanima ugroženim poplavama.

Ako je išta dobra vest usred katastrofe koja je zadesila Pakistan, to je da je ova zemlja prihvatila pet miliona dolara pomoći koje joj je ponudila Indija. Između Pakistana i Indije neprijateljstvo postoji još od kada su 1947. godine obe zemlje postale nezavisne. Vodile su i tri rata, neprekidna napetost tinja oko Kašmira, oblasti na severu podeljene između Indije i Pakistana, na koju pretenduju obe zemlje. Šef pakistanske diplomatije Šah Mahmud Kureši rekao je za indijsku televiziju NDTV da je vlada njegove zemlje prihvatila pomoć Indije posle nekoliko dana „premišljanja“, baš zbog „osetljivih odnosa dva suseda“, ali i dodao da se „U Pakistanu veoma ceni pomoć Indije“. Loša vest je da je potrebno da dođe do ovakve katastrofe da bi dva suseda, naoružana nuklearnim arsenalom, pokazala minimum razumevanja jedan prema drugom, i što će to razumevanje verovatno nestati čim utihnu sećanja na sadašnju nesreću.

BORBA ZA OPSTANAK: Nestašica vode, hrane, lekova i objekata za privremeni smeštaj