"Slučaj Pinoče" ostaće evidentna mrlja na savesti međunarodne pravde, ako ona (pravda) uopšte postoji
Zahvaljujući dijagnozi sudskih veštaka koji su bivšeg šefa Čilea proglasili „mentalno nesposobnim“, Augusto Pinoče će mirno proživeti svoje poslednje dane, verovatno se podsmevajući „svetskoj pravdi“ koja mu nije mogla ništa.
„Slučaj Pinoče“ trajao je (neki bi rekli, „zamajavao“ je svet) oko tri i po godine. Otvoren je 3. januara 1998. kada je Gledis Marin, generalni sekretar Komunističke partije Čilea, podnela prvu tužbu protiv generala optužujući ga za niz zločina počinjenih tokom godina diktature, a završen je – bar zasad – 9. jula ove godine odlukom Suda za žalbe u Santjagu kojom je bivši šef čileanske države bukvalno proglašen ludim. Pošto su „staračku demenciju“ konstatovali sudski veštaci, sve optužbe protiv Pinočea pale su u vodu i slučaj ima sve izglede da se završi onako kako su mnogi odavno predvideli – de facto pobedom Pinočea koji će poslednje dane provesti kao običan penzioner. Istina, sudska presuda je uslovna i ceo slučaj se može reaktivirati ako se ustanovi da bivši diktator pokazuje znake mentalnog oporavka što, naravno, njemu, familiji i onima koji su ga oduvek podržavali neće pasti na pamet da javno pokažu.
NAJPRE NADA: Jedan ironični komentator napisao je povodom, praktično oslobađajuće presude, da jedino što nedostaje jeste mišljenje suda o tome da li je general Pinoče bio „više lud“ dok je ubijao i mučio sve one koji su bili protiv njega, ili je to sada kada se „ničega ne seća“. Bilo kako bilo, „slučaj Pinoče“ ostaće evidentna mrlja na savesti međunarodne pravde, ako ona (pravda) uopšte postoji.
Svojevremeno je hapšenje Pinočea u Londonu, na zahtev španskog sudije Baltazara Garsona, otvorilo veliku nadu da će svetski diktatori, kad-tad, jedan za drugim završiti pred licem pravde, ali se pokazalo da i među diktatorima ima privilegovanih, a oni isti svetski moćnici koji su u nekim drugim slučajevima bili glasni pobornici „zadovoljenja pravde“, u slučaju Pinočea bili su principijelni samo na rečima.
Velikoj Britaniji, kao jednom od prvih ekonomskih partnera Čilea, nikada nije bilo do kraja stalo da Pinočeu zaista sudi u Londonu, još manje je bila realna varijanta izručenja Madridu koji ga je formalno tražio, ali je vlada Hosea Marie Asnara činila sve da Pinoče nikada ne stigne na špansko tle. Džek Strou, britanski ministar unutrašnjih poslova, koji je posle 503 dana pravnih izvrdavanja i zamki odlučio da Pinočea vrati kući u Čile iz „humanitarnih razloga“, danas je ministar inostranih poslova u novoj Blerovoj vladi. U Madridu su zadovoljni jer im u ruke nije zapao vruć kesten, a u Čileu su, posle silnih obećanja da će se diktatoru suditi za sva nedela koja je počinio, farsu završili proglasivši ga ludim.
A ONDA FARSA: Ko je tu lud a ko zbunjen, svima je manje-više jasno. Vivien Dias, predsednica Udruženja rođaka mučenih i nestalih građana Čilea tokom Pinočeove diktature, izjavila je da je odluka suda „neverovatna i sramna za zemlju“, jer se sud rukovodio svim i svačim samo ne činjenicama. „Svi znamo da je Pinoče kriv. Kada su naši rođaci bili mučeni, streljani i kada su zauvek netragom nestajali ni ovaj sud ni bilo koji drugi nije rekao ni učinio ništa da ih spase“, rekla je Vivien Dias.
Na drugoj strani, Marko Antonio Pinoče, jedan od sinova bivšeg diktatora, izjavio je da se nada kako će njegov otac „sada moći u miru i spokojstvu da proživi dane koji su mu ostali“.
Predsednik države, socijalista Rikardo Lagos, po ugledu na neke druge zaklete legaliste, ograničio se na ocenu da je „sudstvo nezavisno od države“ i dodao:
„Sudska odluka mora biti prihvaćena sa istim poštovanjem kao što bi bila svaka druga.“
Tročlana komisija Apelacionog suda nije bila jedinstvena, sa 2:1 odlučeno je da je „Pinoče privremeno lud“, ali mnogi sumnjaju da je i ta „podela suda“ deo sveukupne farse koja međunarodnom pravu – o pravdi i da ne govorimo – ne služi na čast.
Istina, na odluku Suda uložena je žalba; Aleksa Karaoka, jedan od najvažnijih ljudi u reformi krivičnog zakonika zemlje, osporio je ustavnost odluke o Pinočeovom „privremenom ludilu“, ali u celom slučaju je već bilo toliko tužbi i žalbi da više niko i ne veruje da bi se išta promenilo čak i kada bi ta nova žalba bila prihvaćena. Jednostavno, prećutno je dogovoreno da se Pinočeu omogući da umre prirodnom smrću, a onda će neki cinik reći da je, eto, biologija pretekla Justiciju…
3. 1. 1998 – Gledis Marin podnosi prvu tužbu zbog nestanka njenog muža i još četiri člana rukovodstva KP Čilea 1976;
16. 10. 1998 – Pinoče uhapšen u Londonu gde je otputovao na lekarski pregled;
2. 3. 2000 – posle 503 dana zatočeništva u jednoj vili Pinoče se vraća kući u Santijago jer ga je tadašnji britanski ministar unutrašnjih poslova Džek Strou oslobodio iz „humanitarnih razloga“;
25. 4. 2000 – počinje suđenje zbog 18 nestalih lica;
5. 6. 2000 – apelacioni sud u Santjagu odlučuje da ukine parlamentarni imunitet Pinočeu (bio je doživotni počasni poslanik);
24. 11. 2000 – u napadu iskrenosti Pinoče priznaje svoju „političku odgovornost“ za kršenje ljudskih prava za vreme svog režima;
1. 12. 2000 – sudija Huan Gusman počinje proces Pinočeu zbog 74 žrtve u takozvanom Karavanu smrti, ali Apelacioni sud nalaže detaljan lekarski pregled optuženog;
23. 1. 2001 – sudija Gusman nalaže „kućni pritvor“ Pinočeu;
8. 3. 2001 – Apelacioni sud ublažava optužnicu protiv Pinočea;
9. 7. 2001 – Apelacioni sud (privremeno) suspenduje proces proglašavajući Pinočea mentalno nesposobnim.
Prva vožnja kroz Čikago bila je vatreno krštenje. Ruke su mi se tresle dok sam pokušavao da skrenem u usku ulicu, svestan da iza sebe vučem “sto” tona tereta. Znoj mi se slivao niz leđa, a srce je udaralo u ritmu motora. Ali čim bih izašao na otvoreni put, na čuveni Interstate, osetio bih neopisivu moć. Moja kabina postala je moj novi dom, moj jedini sigurni prostor u celoj Americi
Američki intelektualac Volter Rasel Mid je, u svojoj knjizi Posebno proviđenje, izneo tezu kako u istoriji SAD postoje četiri škole američke spoljne politike koje se paradigmatski mogu vezati za neke od ključnih državnika. Ovaj tekst se fokusira na tradicije koje su uspostavili Aleksandar Hamilton i Tomas Džeferson, važne ličnosti Američke revolucije, dok će se u sledećem broju govoriti o legatu Endrua Džeksona i Vudroa Vilsona, koji su delovali u periodima revolucionarnih promena u regionalnom ili svetskom poretku
Sukobi na Bliskom istoku ne jenjavaju. Dok Sjedinjene Američke Države i Izrael nastavljaju vazdušne udare na ciljeve u Iranu, a iranske snage odgovaraju napadima na izraelske gradove i američke vojne baze širom regiona. Prema navodima medija, gotovo nijedan deo Teherana nije bio pošteđen bombardovanja. Iran je potom izveo napade na američke baze i diplomatske objekte u regionu
Zbog zloupotrebe monopolskog položaja kompanija MOL prijavila je Janaf Generalnom direktoratu za konkurenciju Evropske komisije
Sve više ljudi priprema se za manju ili veću apokalipsu, pa je procena da će tržište setova za preživljavanje premašiti 1,62 milijarde američkih dolara do 2028. godine, a do 2031. porasti na 26,7 milijardi
Šta spaja Vučićev let u Kazahstan i obolelog Dačića? Ko i zašto tajno snima dolazak Peconija u advokatsku kancelariju Zdenka Tomanovića? I kuda vode Srbiju podivljale službe i naprednjačke paravojno/propagandne trupe
U Beograd konačno stiže Brent Sadler koga na N1 i Nova TV očekuju kao glavnog cenzora. Da li su dani profesionalnog novinarstva na televizijama koje kidaju živce Vučiću odbrojani
Zašto su naprednjački nasilnički eskadroni tri puta palili cvećaru „Imela“ Jovana Nenadića. Šta im je bio cilj? I zbog čega se ovo nedelo odnosi na sve građane Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
