Pohod na Mušarafa

Pakistan nikako da izađe iz udarnih vesti svetskih medija, dramatični događaji u ovoj zemlji ređaju se kao u najuzbudljivijem trileru. Počelo je još u julu, kada je vojska silom slomila otpor radikalnih islamista zabarikadiranih u Crvenoj džamiji u Islamabadu. Usledila je serija krvavih napada bombaša samoubica i prekid primirja plemenskih poglavica u nemirnoj graničnoj oblasti Vaziristan. Bombaški napadi su kulminirali napadom na kolonu vozila u kojoj je bila bivša premijerka Benazir Buto, prilikom njenog povratka u Pakistan posle devet godina egzila. Tada je poginulo više od 130 ljudi, na stotine je ranjeno. Predsednik Pakistana general Pervez Mušaraf dozvolio je povratak Benazir Buto pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država i postigao s njom dogovor o podeli vlasti. Buto bi predvodila svoju partiju na parlamentarnim izborima koji bi trebalo da budu održani polovinom januara i dobila premijersko mesto, a Mušaraf je u oktobru na izborima koje je bojkotovala opozicija uspeo da dobije i treći predsednički mandat.

Onda je 3. novembra svet obišla vest da je Mušaraf odlučio da u Pakistanu uvede vanredno stanje. O vanrednom stanja se govorkalo još u julu, posle opsade Crvene džamije, ali je Mušaraf tada od te ideje odustao pod pritiskom Kondolize Rajs, američkog državnog sekretara. Sudeći po reakcijama, tu saglasnost ni sada nije imao, ali se ipak odlučio na takav potez, što govori o očajnoj situaciji u kojoj se nalazi. Njegova odluka je usledila u trenutku kada je Vrhovni sud trebalo da odluči da li će potvrditi ili odbaciti njegovu pobedu na nedavnim izborima za predsednika, pošto se kandidovao sa pozicije vrhovnog komandanta. Mušaraf je odavno u ratu sa sudijama i advokatima, u martu je smenio predsednika Vrhovnog suda Iftikara Mohamada Čandrija, ali je zbog protesta sudija i advokata bio prisiljen da tu odluku u julu poništi. U strahu da najnovija odluka Vrhovnog suda neće biti povoljna po njega, Mušaraf je reagovao uvođenjem vanrednog stanja.

LOGIČNO I NELOGIČNO: Mušaraf se obratio naciji na državnoj televiziji obučen u civilnu odeću. Glavna meta njegovog obraćanja bili su radikalni islamisti i sudije. Uz podatke o broju mrtvih u samoubilačkim napadima, istakao je da su terorizam i ekstremizam na vrhuncu, a da je u Pakistanu došlo do paralize sistema vlasti zbog uplitanja sudstva. „Ekstremisti se šetaju slobodno. Niko ne zna da li neki od njih stoji iza nedavnih bombaških napada“, rekao je Mušaraf uz podatak da je 61 terorista pušten na slobodu po nalogu suda. Agencija Asošijeted pres je došla do kopije dokumenta o uvođenju vanrednog stanja u kome je navedeno da je odluka doneta pošto su „neki članovi suda radili u suprotnosti sa izvršnom vlašću“, slabeći vladino opredeljenje da se bori protiv terorizma.

Mesto u govoru su našla i sredstva masovnog informisanja. General je istakao da mediji, koji su zahvaljujući njemu postali nezavisni, ne daju podršku vladi, i da su neki nezavisni televizijski kanali, čije je emitovanje prekinuto posle uvođenja vanrednog stanja, doprineli stvaranju atmosfere nesigurnosti u zemlji. Po novoj direktivi pakistanske vlade, bilo kakva kritika predsednika i premijera u sredstvima javnog informisanja biće kažnjena zatvorom do tri godine i novčanom kaznom do 70.000 američkih dolara.

Uvođenjem vanrednog stanja dozvoljeno je hapšenje bez prava na advokata i obaveštavanja o vrsti prestupa za koju se određena osoba hapsi, suspendovana je sloboda kretanja i pravo na slobodu govora, zabranjeno je okupljanje na javnim mestima, čime su opozicione stranke sprečene da organizuju skupove uoči parlamentarnih izbora.

Na prvi pogled, ovaj Mušarafov potez deluje nelogično. Vanrednom stanju se protivi njegov glavni saveznik, Amerika; bilo je sigurno i da će opozicija reagovati žestokim demonstracijama. Međutim, general nije imao mnogo izbora, njegova odluka je bila potez očajnika. Ako bi morao da skine uniformu i postane „samo“ predsednik, izgubio bi svoj najjači oslonac, vojsku, odakle je samo korak do potpunog gubitka vlasti. A gubitak vlasti u Pakistanu znači zatvor, progonstvo ili odlazak na gubilište. Ni general nije drugačije postupio prema svojim protivnicima; bivši premijeri Benazir Buto i Navaz Šarif su proveli godine u egzilu, pa sigurno ne gaji nadu da bi oni imali više milosti prema njemu. Ni to nije najgore što mu preti. Radikalni islamisti odavno traže njegovu glavu zbog saradnje sa Amerikom u ratu protiv terorizma, a posle Crvene džamije njihova mržnja je još žešća. Zato je Mušaraf odlučio da učini jedino što još može.

Jedna od prvih mera nakon uvođenja vanrednog stanja bila je da se smeni predsednik Vrhovnog suda Iftikar Mohamad Čaudri i na njegovo mesto postavi sudija koga je izabrao Mušaraf. Vojnici su blokirali zgradu Vrhovnog suda, okolo je stavljena bodljikava žica, a sudovi su blokirani i u gradovima Lahoru i Ravalpindiju. Čaudri je izjavio da sudije Vrhovnog suda smatraju da je Mušarafova odluka neustavna. Članovima advokatske komore je poručio da je „vreme za žrtvovanje“, i pozvao da se ustane u odbranu ustava koji je „pocepan u paramparčad“.

BEZ EFEKTA: Jedna od osnovnih stvari koju na samom početku Mušaraf nije postigao jeste da vanrednim stanjem utera strah u kosti svojih protivnika. Naprotiv, njih kao da je bes pokrenuo na još žešću akciju. Pakistanski advokati pozvali su na opšti štrajk. Policija se sukobila sa pravnicima koji su demonstrirali u Karačiju, Lahoru i mnogim drugim gradovima, hapseći advokate i protivnike Mušarafa. Između ostalih, uhapšeni su i Džaved Hašmi, vođa stranke bivšeg premijera Navaza Šarifa, Asma Džehagir, predsednik nezavisne Komisije za ljudska prava u Pakistanu, bivši šef obaveštajne službe (ISI) Hamed Gul. Portparol ministra unutrašnjih poslova je rekao da je 2500 ljudi pritvoreno otkako je uvedeno vanredno stanje, dok Pakistanska narodna partija Benazir Buto tvrdi da je 5000 njenih pristalica privedeno prethodnih dana.

Kolika je Mušarafova nervoza pokazuje i proterivanje trojice novinara britanskog dnevnika „Dejli telegraf“. Optuženi su za pogrdno i uvredljivo izveštavanje o pakistanskom rukovodstvu jer su u svojim tekstovima predsednika nazvali delom problema, napisavši da zemljom upravlja „kombinacijom nekompetentnosti i brutalnosti“.

Pritisnut sa svih strana, Mušaraf pokušava da situaciju stabilizuje kombinacijom popuštanja i pretnji. Poručuje da je rešen da napusti položaj glavnokomadujućeg vojske i postane civilni predsednik, prihvata parlamentarne izbore u januaru, kao što je ranije bilo predviđeno. O trajanju vanrednog stanja prvo se govorilo neodređeno, da bi državni tužilac Malik Mohamad Kasjum najavio da će biti ukinuto za mesec dana. Istovremeno, ređaju se i preteće poruke. Šef policije u Karačiju je rekao: „Naš blag pristup više ne postoji. Naša tolerancija je na nuli. Preduzećemo akcije, hapsićemo i upotrebićemo silu ukoliko bude neophodno.“ Poruka je pre svega upućena Benazir Buto.

Benazir Buto se na vest o uvođenju vanrednog stanja vratila u Pakistan iz Dubaija, gde je bila u poseti porodici, i odmah krenula u akciju. „Vratila sam se u zemlju kako bih ohrabrila ljude, podigla im moral. Pozivam Pakistance na demonstracije, mi smo napadnuti“, izjavila je Buto. Na njenu najavu da će se pojaviti na protestnom mitingu u gradu Ravalpindiju 9. novembra, policija je postavila kordon oko njene kuće i odredila joj trodnevni kućni pritvor. Zvanično obrazloženje je bilo da postoje sumnje da će na nju na tom mitingu biti izvršen samoubilački bombaški napad. Buto i njene pristalice su pokušale da probiju kordon oko kuće, a kada to nije uspelo ona se preko megafona obratila okupljenima. Benazir Buto je iskoristila priliku da napravi spektakularnu predstavu za svoje pristalice i mnogobrojne novinare. „Braćo moja u uniformama, pustite me da prođem, ja se ne borim protiv vas, već za demokratiju“, govorila je policajcima pozirajući pred desetinama kamera, stojeći ispred barikada od bodljikave žice. Televizijski signali BBC-ja i CNN-a ponovo su nestali u Pakistanu pošto je Benazir Buto stavljena u kućni pritvor, operateri su sprečeni da preko kablovske televizije prenose vesti inostranih i privatnih pakistanskih televizijskih kuća.

Istog dana, SAD su zatražile od Pakistana da omogući slobodu kretanja Benazir Buto. Za Ameriku je kućni pritvor bivše premijerke predstavljao šamar, jer su se SAD otvoreno zalagale za njen nedavni povratak u zemlju. Kućni pritvor je ukinut u večernjim satima istog dana.

IZNUĐENI USTUPCI: Ustupci koje Mušaraf čini posledica su spoljašnjeg pritiska. SAD i Velika Britanija odmah su kritikovale njegovu odluku da uvede vanredno stanje. Državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs izjavila je da Vašington „ne podržava vanustavne mere koje Pakistan udaljavaju od puta ka demokratiji i civilnoj vladavini“ i da se ona izjasnila protiv vanrednog stanja u dva telefonska razgovora sa Mušarafom 31. oktobra. Ono što bi najviše trebalo da zabrine generala jeste njen odgovor na novinarsko pitanje da li žali zbog toga što su SAD imale veliko poverenje u njega kao pakistanskog lidera. Rajs je odgovorila da „SAD nikada nisu sve svoje akcije stavile na Mušarafa“.

I predsednik Buš, kao i generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun i Evropska unija, pozvali su Mušarafa da ukine vanredno stanje, skine uniformu i raspiše izbore. Buš, međutim, nije propustio da naglasi da je Mušaraf „ključni saveznik SAD u ratu protiv Al Kaide i talibana“. Pakistan je od 2001. dobio oko 10 milijardi dolara američke pomoći, a administracija predsednika SAD zaključila je da ne postoji zakonska obaveza za ukidanje pomoći Pakistanu zato što je uvedeno vanredno stanje.

Najuzdržanije su reagovale dve najveće azijske zemlje, Kina i Indija. Kina, najbliži saveznik Pakistana i jedan od najznačajnijih trgovinskih partnera, izrazila je uverenje da će pakistanski narod i vlada biti sposobni da reše sopstvene probleme, dok u saopštenju iz Delhija „žali zbog teškoća kroz koje Pakistan prolazi“.

Benazir Buto je nastavila pritisak i objavila „rat diktaturi“ dan posle završetka kućnog pritvora. Mušarafovi protivnici osećaju da je general u tesnacu i ne dozvoljavaju mu da predahne. Buto je najavila da će predvoditi višednevni protestni marš svojih pristalica od Lahora do 300 kilometara udaljenog Islamabada, pozivajući sve Pakistance da joj se pridruže. Buto je podigla ulog izjavom da neće više voditi razgovore s Mušarafom o podeli vlasti. „‘Ja ne mogu biti premijer ako je general Mušaraf predsednik“‘, izjavila je ona. „Ja jednostavno više ne verujem ništa što mi on kaže.“ Tako se koalicija nevoljnih saveznika, isplanirana u Vašingtonu, raspala pre nego što je i stvorena

Na najavu protestnog marša, policija se u utorak odlučila na istu meru kao i u Ravalpindiju – Buto je opet stavljena u sedmodnevni kućni pritvor. Hiljade policajaca blokirale su sve puteve do dela Lahora odakle je povorka trebalo da krene. Ulica u kojoj se nalazi kuća u kojoj je Benazir Buto blokirana je kamionima i traktorima natovarenim peskom, kao i barikadama okićenim bodljikavom žicom.

Poslednje vesti koje stižu iz Pakistana u utorak, kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, jesu dramatične. Konvoj od oko trista vozila sa pristalicama Benazir Buto ipak se uputio ka Islamabadu. Policija ga je nekoliko puta zaustavila, ima uhapšenih, ali je konvoj nastavio put uz očekivanje da mu se pridruže hiljade istomišljenika. U Karačiju su pristalice Benazir Buto pucale na policijsku stanicu, u mnogim gradovima policija koristi suzavac da bi rasterala demonstrante. Sukob je došao do vrhunca – Benazir Buto je pozvala Perveza Mušarafa da napusti predsedničku funkciju. Ona je najavila da bi u budućoj podeli vlasti mogla da sarađuje sa bivšim premijerom Navazom Šarifom, koji je još uvek u egzilu pošto je iz Pakistana bio deportovan kada je pokušao u septembru da uđe u zemlju. Pakistan opet proživljava teške dane, na ivici haosa.

General Mušaraf je sve usamljeniji i njegov poraz u ovom trenutku deluje kao nešto neizbežno. Njegov odlazak ne bi mnogo promenio spoljnu politiku zemlje, i Buto obećava saradnju sa Amerikom u proklamovanom ratu protiv terora kome se kraj ne nazire. Pravo pitanje nije, međutim, ko će Mušarafa naslediti, već kako će njegovi naslednici rešavati mnogo teže probleme nego što je podela političkih uloga, kao što je eskalacija verskog ekstremizma koja nagriza zemlju. Odgovor na to kako zaustaviti talas nasilja koji se Pakistanom širi kao požar, nema nijedan od trenutno glavnih igrača na političkoj sceni. Uostalom, svi oni, i Mušaraf i Buto i Šarif, doprineli su usponu tog ekstremizma, svako u svoje vreme.

Mnogo više od političkih igara jezu izaziva pomisao na nekontrolisani haos u zemlji koja poseduje nuklearno oružje. To oružje je za sada pod kontrolom, ali ako se eskalacija nastavi, niko ne može da predvidi šta će se dešavati. Zabrinutost zbog toga iskazuju svi, naročito velike sile, ali čini se da je prekasno. O tome je trebalo razmišljati pre nego što se Pakistan, duboko podeljen politički, nacionalno i verski, uz izdašnu pomoć spolja opremao nuklearnim oružjem.